Sportisti čiji prkos pokazuje da ništa nije nemoguće i da je strah najmoćniji kad okrene stranu

Uzevši u obzir "težinu" dana i samu simboliku trenutka, utisak je da ne postoji bolji momenat da se podsetimo sportskih velikana koji su, u situacijama kada su ulog i rizik bili toliki da ih je nemoguće izmeriti - okrenuli leđa strahu i naterali ga da pređe na drugu stranu.

Ivan Vane Ivanović i Jovan Mikić Spartak

Ivanović i Mikić su na Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine otišli sa ciljem da predstavljaju reprezentaciju Jugoslavije u atletici, ali je umesto toga usledio potez koji pokazuje ludu hrabrost ovog dvojca.

Oni su, naime, u Olimpijskom selu, nakon što su shvatili da je u pitanju pokušaj nacističke Nemačke da prikaže punu snagu i izazove strah, pokrenuli inicijativu da delegacije izbojkotuju nacistički pozdrav.

O tome je detaljnije pisala Tamara Malešev, autorka knjige "Krugovi Berlina 1936":

"Bojkot su inicirali Ivan Vane Ivanović, prvak i rekorder Jugoslavije u trčanju na 110 i 400 metara s preponama, te Jovan Mikić, mladi pravnik, šampion i rekorder u troskoku i desetoboju. Njih dvojicu, ali i još neke momke iz drugih ekipa, neprijatno je dotakao jedan film o snazi nemačke vojne sile, o veštini uništavanja neprijatelja. Tokom projekcije su glasno negodovali, te je prikazivanje prekinuto. Izbegnut je skandal, ali to nije umirilo naše takmičare. Dalo im je ideju da pokušaju i bojkot takozvanog olimpijskog pozdrava svečanoj loži prilikom otvaranja, tačnije bojkot pozdrava kancelaru Adolfu Hitleru, koji bi, po protokolu, trebalo da prisustvuje svečanosti i zvanično proglasi Igre otvorenim. Navodno, tradicionalni olimpijski pozdrav – dizanje desne ruke ukoso i uvis – neodoljivo je ličio na nacistički pozdrav koji se izvodio uz uzvik “Hajl Hitler” i “Zig hajl”.

Rečeno - učinjeno, Jugosloveni nisu Hitlera pozdravili na način na koji je bilo očekivano.

Piter Norman

Životna priča Pitera Normana, sjajnog sprintera iz Australije koji je zbog jednog gesta na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine trpeo posledice praktično dok nije umro, jedna je od najneverovatnijih u istoriji sporta.

Norman je tokom trke na 200 metara zauzeo drugo mesto, iza Amerikanca Tomija Smita, a ispred Džona Karlosa. No, nije taj podvig ono što je upisalo ovog tada 25-godišnjeg mladića iz Kolburga, predgrađa Melburna, u anale ne samo sportske već i svetske istorije.

Slika sa postolja na kom, po prijemu medalje, Smit i Karlos stoje pognute glave uz dignutu desnu, odnosno levu ruku sa crnom rukavicom na njoj, sadrži i jedan detalj koji nije toliko poznat – Normana koji nosi bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava, organizacije koja se mahom bavila ukazivanjem na postojanje rasizma prema sportistima tamne puti.

Svojim gestom Norman je zauvek „kupio“ ovu dvojicu atletičara (koji su, inače, nosili kovčeg na Normanovoj sahrani 2006. godine), ali i izazvao pravu odmazdu društva u Australiji. Uprkos olimpijskom srebru i statusu jednog od najboljih atletičara u istoriji Australije, podrška u rodnoj zemlji ne da je izostala, nego su Australijanci činili sve kako bi Normana na svakom koraku sabotirali, pa je, uprkos tome što je u čak 13 trka istrčao rezultat vredan mesta u Olimpijskom timu, selektori su kao jedini validan uzeli onaj sa trke koju je Norman trčao povređen.

Da njegov gest Australijanci nisu zaboravili bilo je jasno 2000. godine, kada je Sidnej bio domaćin Igara. Iako je, kako su tada tvrdili, Norman učestvovao u lokalnoj promociji olimpijskog turnira, za njega među počasnim gostima nije bilo, i gotovo je sigurno da ne bi prisustvovao ovom događaju da nije dobio poziv od strane Olimpijskog komiteta SAD.

Tek pošto je preminuo, Norman je počeo da dobija priznanja u Australiji, kao čovek koji je svojim gestom uticao na promenu sveta.

Džesi Ovens

Priču o tada 23-godišnjem Afroamerikancu zna gotovo čitava planeta. Ovens je na Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine stigao u jeku rasta nacističke ideologije Adolfa Hitlera, uprkos pritiscima da odustane od puta u prestonicu Nemačke. Ovensa je od učešća pokušao da odgovori, između ostalih, čuveni borac za ljudska prava Volter Frensis Vajt, ali je, nakon nešto dužeg razmišljanja, odlučio da ode put Evrope.

Ispostavilo se da je povukao pravi potez jer je gotovo savršenim nastupom maltene sam oborio tezu Adolfa Hitlera o uzvišenoj „arijevskoj rasi“. Hitler mu nije direktno čestitao, ako izuzmemo blago mahanje dok je prolazio pored njegovog boksa, ali je Ovens postao prava zvezda kojoj je bila neophodna vojna pratnja kako bi ga, prema rečima njegovog timskog kolege Džimija Luvalea, sačuvala od najezde tinejdžerki koje su uz povike „Gde je Džesi“ pokušale makazama da dođu do delića njegove odeće.

No, pravi problem za Ovensa nisu bile same Igre u Berlinu, kako je i sam kasnije priznao više puta. Tokom takmičenja osećao se kao jednak sa ostalim sportistima, dok je od strane Luca Longa, legendarnog nemačkog skakača u dalj, dobio veliki broj tehničkih saveta, a on odgovorio masirajući Longov list kad je imao problema sa grčem.

Problemi za Ovensa nastali su po povratku u SAD. Iako ovekovečen oreolom čoveka koji je sa četiri zlatne medalje naterao Hitlera da napusti Olimpijski stadion bez rukovanja (mada je to kasnije potvrđeno netačnim – Hitler nije zbog Ovensa odlučio da ne pozdravi šampione već jer mu je zamereno to što je ignorisao sve sem nemačkih i finskih sportista), u domovini je doček bio blago rečeno hladan.

Predsednik SAD Teodor Ruzvelt mu nije poslao ni telegram, dok je Ovens, koji je zbog nastupa na Olimpijskim igrama ostao bez mesta na univerzitetu Ohajo, bio prinuđen da u narednim godinama proglasi bankrot, a potom radi veliki broj fizičkih poslova, među kojima se posebno istaklo točenje goriva na pumpi, sa jednim jedinim ciljem na umu – preživljavanjem, jer niko nije želeo da mu ponudi bilo kakav posao. Ovens je umro 1980. godine od posledica raka pluća, danas nagrada za najboljeg atletičara SAD nosi njegovo ime, uvršten je među najbolje sportiste 20. veka, a on sam će večno ostati upamćen kao sportista koji je gotovo sam „na pleća“ bacio teoriju o nepobedivosti arijevske rase i rasističke povike pretvorio u klicanje navijača dok je obarao rekorde sada već davne 1936. godine.