Spaski i Fišer - zbog čega je 1972. nazvan "Mečom veka" i kakve veze ima sa Hladnim ratom

U pitanju je meč za titulu prvaka sveta koji je u julu i avgustu te godine održan u Rejkjaviku na Islandu, a čiji glavni akteri su bila dvojica najboljih šahista sveta u tom trenutku - Boris Spaski iz Sovjetskog Saveza i Bobi Fišer, Amerikanac iz Čikaga.

Da bi bilo razumljivo zbog čega je ovo bio meč veka, prvo moramo da se vratimo daleko u istoriju, a onda stvari stavimo u potrebni kontekst.

Dakle, dopustićemo vremeplovu da nas vrati u sedmi vek, na teritoriju Indije, gde je igra po imenu čaturanga (u doslovnom prevodu četiri odreda) bila veoma popularna. Ta četiri odreda bili su pešadija, konjica, ratni slon i ratne kočije. Iz njih su dobijeni pion, skakač, lovac i top po prelasku u Persiju, a igra je preimenovana u - šatranj.

Vremenom je dodatno evoluirala, figure su menjane, ali ne samo one, pošto su igrači vikali "šah" ("kralj" na persijskom) kada bi došli u poziciju da ugroze glavnu figuru rivala. A onda bi, u slučaju da pobede, uzvikivali "šah mat" - iliti, kralj je mrtav.

Neophodnost razmišljanja i poznavanja taktike i činjenica da je svaka partija zahtevala različit pristup i prilagođavanje na taktiku protivnika od šaha su stvorili nešto što je iz puke razonode preraslo u ozbiljnu dusciplinu koja je postala jedno od najprestižnijih takmičenja u svetu, a pobeda je dodatno dobijala na značaju ukoliko bi sa druge strane bio predstavnik zemlje koja je smatrana neprijateljskom.

I sve to nas dovodi do 1972. godine i Rejkjavika, gde su se susreli Spaski i Fišer. I nije toliko bilo važno kako se zovu - iako je Spaski smatran za najproračunijeg i najstudioznijeg igrača na svetu u tom trenutku, a Fišer za ekscentričnog genija koji ruši barijere i ne preza od sramnih poteza kako bi došao u poziciju da dobije meč i stvari prelomio u svoju korist.

To samo po sebi je bilo dovoljno za spektakl, ali... Nekako, u to vreme svaki duel Amerikanaca i Sovjeta privlačio je mngoo pažnje usled Hladnog rata, neoružanog sukoba koji je trajao od 12. marta 1947. godine i govora predsednika SAD Harija Trumana, pa do 1991. godine i raspada Sovjetskog Saveza. Svaka situacija koja je značila direktan okršaj ove dve zemlje nije bila duel samo tih individua, timova ili reprezentacija, već sukob dve suprotstavljene ideologije, te je nošeno breme pritiska od strane čitave nacije, gde poraz nikako nije bio opcija.

Tako je duel Spaskog i Fišera od naizgled običnog duela za titulu prvaka sveta u šahu postao zapravo (in)direktan okršaj dve najveće sile sveta.

Spaski je bolje otvorio, poveo 1:0, potom je Fišer skandaloznim ponašanjem doveo do toga da i druga partija pripadne Rusu nakon što 60 minuta zbog haosa oko kamera nije došao do table.

To se ispostavilo kao ključno - Amerikanac je na taj način poremetio Spaskog koji je izgubio ritam, ali i imao velikih poteškoća da predvidi naredni potez rivala, pa je Fišer preuzeo kontrolu i na kraju posle 21 partije rezultatom 12.5 prema 8.5 uspeo da dođe do titule prvaka sveta u šahu, te odnese pobedu u "meču veka" i Amerikancima donese pravo da se hvale kako imaju najboljeg velemajstora sveta.

Spaski je preminuo 27. februara 2025. u 88. godini, dok je Fišer, za kojim je zbog dolaska u Jugoslaviju raspisna poternica, umro u januaru 2008. godine u Rejkjaviku kao izbeglica.

Fišer i Spaski su odigrali još jednu istorijsku partiju, i to 1992. godine - jedan deo na Svetom Stefanu u Crnoj Gori, drugi u Beogradu. Ponovo je Fišer slavio.