Kako je slučaj "Tamura" ogolio najmračniju stranu sporta - da li je masakr u Njujorku mogao da bude sprečen?

Šta se dogodilo?

Šejn Devon Tamura, bivši igrač američkog fudbala, počinio je masakr u Njujorku 4. avgusta 2025. godine, ubivši troje ljudi i ranivši još jednog čoveka ispred sedišta NFL-a. Ali, pravi šok za javnost usledio je kada su se pojavili podaci iz njegove zdravstvene i mentalne istorije – koji pokazuju da je sistem godinama znao da je nešto duboko pogrešno sa Tamurom.

„Molim vas, pomozite mi – nešto nije u redu sa mnom“

Od tinejdžerskih dana, kada je igrao američki fudbal u srednjoj školi u Kaliforniji, Tamura je patio od jakih glavobolja i mentalne nestabilnosti. U Las Vegasu, gde se preselio oko 2019. godine, lečio se kod neurologa, radio godišnje MR skenere i primao terapijske injekcije u potiljak. Njegovi saradnici u kazinu, gde je radio u noćnoj smeni, kažu da je redovno koristio ledene obloge na glavi po završetku smene.

„Govorio je da mu mozak gori, da se ne oseća kao svoj čovek. Nije delovao nasilno, ali je bio očajan“, kaže bivša koleginica koja je želela da ostane anonimna.

Uprkos svemu tome, nije bilo sistemske reakcije.

Dva puta zatvaran – nikada lečen

U dva navrata – 2022. i 2024. – Tamura je bio prinudno hospitalizovan po zakonu države Nevade (takozvani Legal 2000), što znači da je procenjeno da predstavlja opasnost po sebe ili druge. Ipak, oba puta je otpušten nakon 72 sata, bez daljeg lečenja ili zvanične dijagnoze.

„Pravo pitanje nije da li je sistem zakazao, već koliko puta. Dva puta je intervenisano, ali je sve stalo na kratkotrajnom nadzoru. Nikada nije bio formalno procenjen za dugotrajnu psihijatrijsku terapiju ili lečenje posledica traume“, kaže dr Skot Vudard, forenzički psiholog iz San Dijega.

Imao je pušku – legalno

Poluautomatsko oružje koje je koristio u napadu kupio je potpuno legalno, od kolege iz kazina u Las Vegasu. Nije mu bilo potrebno ni odobrenje, ni dodatna provera. Kako? Zato što njegove hospitalizacije nikada nisu uvedene u nacionalnu bazu podataka, jer nije bilo sudske odluke o opasnosti.

„Sistem je napravljen tako da reaguje tek kada neko zvanično prelomi. Do tada, možete da imate desetine intervencija, ali da ne uđete u bazu podataka koja zabranjuje kupovinu oružja“, objašnjava Džef Mekoli, bivši policijski inspektor iz Nevade za News3LV.

Oproštajna poruka: „Mislim da imam CTE“

U oproštajnom pismu koje je ostavio, Tamura je napisao:

„Ne znam šta mi je. Svaki dan se budim kao neko drugi. Imam utakmice iz srednje škole koje mi se vrate kao da sam opet tamo. Možda imam CTE. Ako imam – prekasno je.“

Hronična traumatska encefalopatija (CTE) je degenerativno oboljenje mozga povezano sa čestim udarcima u glavu, najčešće kod sportista koji se bave kontaktnim sportovima kao što su američki fudbal, hokej i boks.

„CTE se ne može dijagnostikovati za života, ali možemo prepoznati simptome – depresiju, agresiju, dezorijentaciju, promene ličnosti. On je bukvalno vapio za pomoć“, izjavio je dr Džulijan Bejl, neuropatolog sa Univerziteta u Pitsburgu, za ABC News.

Gradonačelnik Erik Adams je nakon napada rekao da je odluka doneta da se Tamurin mozak patološki ispita, kako bi se utvrdilo da li je zaista imao CTE.

„Ne možemo vratiti žrtve, ali možemo istražiti kako je do ovoga došlo – i promeniti sistem. Moramo bolje čuvati i mentalno zdravlje i javnu bezbednost“, poručio je Adams.

Gde je krivac?

Teško je naći jednog krivca u slučaju poput ovog. To nije samo priča o jednom čoveku. To je priča o:

Sistemu mentalnog zdravlja koji ne prati dugoročno stanje pacijenata.

Zakonima koji omogućavaju pristup oružju čak i onima sa zabeleženim problemima.

Sportskom sistemu koji podstiče mladiće da „udaraju glavom jače“ – a posle ih ostavi same.

I društvu koje ne prepoznaje kad neko tiho vapi za pomoć.

Da li je moglo da se spreči?

Da. Moglo je.

Da je postojao registar psihijatrijskih intervencija. Da je neurološki sistem bolje povezan sa mentalnim. Da su kolege imale gde da prijave svoju zabrinutost. Da su lekarske evidencije značile nešto u pravnom smislu.

Ovako – sve je bilo zakonski ispravno. Dok nije bilo krvavo pogrešno.

No, nije ni to ono najgore. Najgore od svega jeste što reakcije sportske javnosti na to - gotovo da nema.

Kako je slučaj "Tamura" ogolio najmračniju stranu sporta?

Slučaj Šejna Tamure nije samo tragedija jednog čoveka, već ogoljena stvarnost onoga što se često krije iza blještavila i slave sportskih terena. Kontaktni sportovi kao što je američki fudbal donose veliku popularnost, novac i status, ali i skrivaju mračnu cenu — trajne fizičke i mentalne posledice koje mogu da unište živote mladih sportista.

Tamura je bio samo još jedan primer igrača koji su, nažalost, često zanemareni kad se svetla reflektora ugase. Glavobolje, depresija, mogući razvoj hronične traumatske encefalopatije (CTE) — sve to ostaje ispod radara dok sportisti ne postanu statistika ili, u najgorem slučaju, akteri tragedija.

Ovaj slučaj jasno pokazuje koliko je hitno potrebna bolja briga o mentalnom i fizičkom zdravlju sportista — od amatera do profesionalaca. Potrebna je veća svest, bolja dijagnostika i, pre svega, sistemska odgovornost da se spreče tragedije kakva se dogodila u Njujorku. Uostalom, glavna meta je bio štab NFL-a. 

Dok javnost nastavlja da analizira ovaj tragičan događaj, jedno je sigurno — iza sjajnih pobeda i slavnih imena krije se najmračnija strana sporta, koju sada ne možemo više da ignorišemo.