Legendarni košarkaš Zoran Savić na pragu je funkcije sportskog direktora Partizana, pa se navijači crno-belih pitaju šta mogu da očekuju od njega.
Iako su se navijači prvo okrenuli njegovim zvezdaškim izjavama iz prošlosti, daleko bitnije može biti pitanje – šta kao funkcioner može da pruži, na osnovu prethodnih iskustava.
PROČITAJTE JOŠ
Nasledio je Nikolu Lončara, kuma i prijatelja koji je posle igračke karijere najviše vremena proveo kao stručni televizijski konsultant. Iako je imao ozbiljne kontakte i veze, na primer, u Španiji, kod Savića je daleko očiglednije da je mnogo dublje i duže u poslu, kao funkcioner i agent.
Razume tržište i ima iskustvo rada sa obe strane, iz perspektive kluba i agenata, odnosno igrača. To može biti veliki „plus“ za crno-bele i jedan „kec iz rukava“ za upravu Ostoje Mijailovića, koja je uzdrmana prilično turbulentnom sezonom, u kojoj su dva trenera već smenjena.
Upravo će i ta stavka biti jako važna, na relaciji igrači – trener – direktor, istinu o tom odnosu ogolio je Saša Filipovski po odlasku.
U jednom intervjuu za Sport Klub, Savić je govorio o svojoj funkcionerskoj ulozi u Fortitudu.
„Imao sam šansu jer mi je predsednik to ponudio moje poslednje godine igranja u Fortitudu. U stvari, prvo mi je ponudio da igram još dve godine, a ja ga gledam i kažem mu, ‘jes’ ti normalan, ne mogu do toaleta da odem koliko me koleno boli, jesi ti mene gledao, u plej-ofu nisam mogao da hodam.’ On je insistirao, ali ja stvarno nisam mogao više, pa mi je ponudio da budem trener. Odgovorio sam mu da mi je sad jasno zašto je igrao osam ili devet finala i samo jedno dobio u svom mandatu: Kako ti znaš da bih ja bio dobar trener, daješ mi ekipu sa budžetom od 10-15 miliona evra. Rekao mi je da je siguran da mogu, ali kako je on mogao da bude siguran kad ja nisam bio“, naveo je Savić.
Onda je Savić i priznao da tu sebe nije video.
„Nisam nikada razmišljao o tom poslu – poznajem sebe, znam da bih se maksimalno posvetio tom poslu, a kao trener bih ponovo morao da idem tamo gde mi daju dobru ekipu, ne bih mogao stvarno da biram gde ću da živim sa porodicom. Kao igrač sam mnogo menjao, nisam imao želju da sa familijom prolazim kroz sve to.“
Onda je promenio ugao gledanja kada je počeo da radi kao agent.
„Dok sam igrao, nikada nisam razumeo ljude koji gledaju treninge i govorio sam sebi da neću nijedan trening pogledati kada završim karijeru. Međutim, sada su mi treninzi zanimljiviji i od utakmica na televiziji, više se o igraču vidi na treningu – ponašanje na terenu, a pogotovo ko ostane posle jer niko nije postao as na ta dva sata treninga. Ne niko, ali veoma malo njih. Vrhunski se postaje dodatnim radom. A najizazovnije u poslu agenta jeste kada vidiš mladog igrača sa potencijalom da postane as i onda se trudiš da ne ponovi greške koje smo svi mi pravili.“
Svojevremeno ga je Crvena zvezda napala za mešetarenje, zbog odlaska Vojislava Stojanovića u Orlandinu, a on je izneo svoje mišljenje o relaciji klub – igrač.
„Mislim da nemam tipičan mentalitet agenta jer ne volim da ubeđujem, ni klubove ni igrače. Ponašam se prema igračima onako kako bih se ponašao prema svom detetu ili prema sebi. Mislim da su klubovi veći problem jer dozvoljavaju da ih vode agenti – čim to vidim, znam kako će da se završi jer je uvek identično, bilo da je u Španiji, Italiji ili Srbiji. Uvek ispašta klub jer ne mogu se uzimati igrači samo zato što su kod nekog agenta, ne znam nijedan klub koji je napravio zapažen rezultat sa takvom politikom. To su čudne stvari, u Španiji su npr. neke ekipe tako napravile velike dugove. U moje vreme postajao je jedan agent, Kapikjoni, ali niko ne bi ni mogao da odlučuje umesto mene i da mi kaže, ‘e, ti ćeš da ideš tamo.’ Deo posla igrača jeste da ima sopstveno mišljenje i samostalno, uz pomoć familije, donosi odluke, a agent treba da predloži jednu ili drugu stvar i da bude tu da posavetuje.“
Uz sve klupske i reprezentativne uspehe kao igrač, Savić je i kao funkcioner pokazao uspešnu stranu. Vodio je poslove Fortituda, koji je senzacionalno došao do finala Evrolige 2004. godine protiv Makabija, a u Barseloni je bio generalni menadžer od 2005. do 2008. godine.
Tada je postavio temelje ekipe koja je 2010. godine došla do titule Evrolige, a šansu je dao Ćaviju Paskvalu, kao 35-godišnjem treneru. Upravo Paskval je bio i trener 2010. godine, kada je Barsa postala šampion, u godini u kojoj je i Partizan bio učesnik završnice u Parizu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar