Ima mesta i za Sašu i za Peđu, uz – Tonija, Dražena i Divca

Košarka 15. jun. 202009:50 > 12:42
Podeli:
Foto: EPA/JASON SZENES/BRENDAN MCDERMID

Jaz između američke i evropske košarke je bio toliki da praktično nije postojala merna jedinica za to, a svaka veza između dva oblika jednog sporta bila je na površnom nivou koji nije mogao da donese dublju konekciju.

Ideja o približavanju je možda postojala, bilo je igrača sa evropskim korenima koji su briljirali pa je Amerika mogla da dobije naznaku da se i „preko bare“ igra dobar sport između obruča.

PROČITAJTE JOŠ

Jedan od ljudi koji je doprineo tome je Pit Maravič, unuk jugoslovenskih emigranata i čovek koji je prepoznat kao jedan od najvećih talenata u istoriji košarke.

Veruje se da je približavanju kontinenata doprineo i Krešimir Ćosić, legendarni jugoslovenski košarkaš koji je 1973. godine izabran na NBA draftu, ali nikada nije zaigrao u toj ligi.

Do te mogućnosti je stigao pošto je studirao na Univerzitetu Brigam jang, međutim kompletnu igračku karijeru je proveo u Evropi, u kojoj je radio i kao trener i selektor.

Mnogi talentovani jugoslovenski igrači tog doba nisu stigli do slične šanse, sve dok 1984. godine pred američke oči nije stigao jugoslovenski tim sastavljen za Olimpijske igre u Los Anđelesu.

Američka javnost je na delu videla Dražena Petrovića, a oni koji su se pitali o košarci priliku da kroz njega krenu u pohod na evropsko tržište igrača.

Dražen je postao pionir nove generacije pošto je izabran na NBA draftu 1986. godine, kao 60. pik treće runde, od strane Portland Trejlblejzersa.

Tek tri godine kasnije je jedan od najboljih šutera svih vremena stigao u Ameriku i nikada zapravo nije dobio pravu šansu u timu iz Oregona.

Razmena igrača u kom su učestvovala tri tima omogućila je Draženu da postane član Nju Džersija, u kom je već prve sezone stigao do dvocifrenog poenterskog učinka.

U svojoj četvrtoj godini NBA staža je postao starter, već je postizao više od 20 poena po utakmici, a uspeo je da Netse uvede u plej-of, gde je na četiri meča upisivao preko 24 poena.

U poslednjoj sezoni, završenoj 1993. godine, Dražen je pokazao sav svoj potencijal, davao je 22,3 poena po meču, imao 3,5 asistencija, 1,3 ukradene lopte, preko 50 odsto uspešnosti u šutu iz igre i ceo svet pred sobom.

Pogibija u 29. godini života ga je sprečila da postane jedan od najboljih evropskih igrača ikada u NBA ligi, ali je onim što je uradio za pet sezona apsolutno zaslužio mesto u najboljoj petorci jugoslovenskih košarkaša koji su nastupili u elitnom takmičenju.

I to na poziciji plejmejkera. Nije njegova osnovna, ali se Dražen najbolje osećao kada je imao loptu u rukama. I vladao terenom.

Kako se samo NBA liga uzdrmala 2003. godine… Lebron Džejms je stigao na draft, poneo legendarnu „dvadesettrojku“ i započeo dinastiju koja i dalje traje…

PROČITAJTE JOŠ

Iako se očekivalo da Darko Miličić postane najbolji jugoslovenski proizvod koji je stigao u ligu te godine, sudbina je htela da to priznanje ode u ruke Saše Pavlovića.

Kao i svaki košarkaški talenat rođen u Crnoj Gori praktično je morao da postane član podgoričke Budućnosti u kojoj je proveo tri sezone i, prema sopstvenom priznanju, pobegao u NBA ligu.

Pavlović je sa reputacijom mladog, snažnog i šuterski raspoloženog igrača stigao na draft, izabran je kao 19. pik Jute Džez i odmah dobio ugovor i mesto u timu nedavno preminulog trenera Džerija Slouna.

Uprkos solidnoj ulozi u prvoj sezoni, širenje lige da je odvelo u Šarlot Bobketse, a potom i u Kavalirse, gde se ponovo susreo sa „klasićem“ – Lebronom Džejmsom.

Njemu je Pavlović bio idealan partner, nije tražio previše lopti, nije trošio previše lopti, ali je mogao da odigra kvalitetnu odbranu na, primera radi, Kobiju Brajantu i pogodi težak šut kada je najpotrebnije.

Rođeni Baranin je 2007. godine stigao do finala NBA lige, odigrao je svih 20 utakmica doigravanja kao starter, ali ostao na korak od prstena, što je učinak koji ga čini legitimnim članom najbolje petorke, na poziciji beka šutera.

Razlog tome je i činjenica da je mesto niskog krila apsolutno rezervisano za Predraga Stojakovića, čoveka koji je postavio šuterske standarde u NBA ligi i s razlogom se smatra jednim od najboljih trojkaša svih vremena.

I do toga je stigao veoma teškim putem. Izbeglička porodica je sreću tražila u Beogradu, ali u Crvenoj zvezdi nje nije bilo sa Peđu, koji je potom morao da se preseli u Grčku i čak uzme državljanstvo te zemlje.

Kao čovek kome je crveno-bela boja bliža srcu, u dresu crno-belog PAOK je najavio sav svoj potencijal, što već tada nije moglo da promakne američkim radarima.

Peđa je 1996. godine odabran kao 14. pik prve runde drafta, ali je tek dve godine kasnije stigao u Sakramento i zadužio svoju legendarnu „šesnaesticu“.

Za osam godina u prestonici Kalifornije stigao je do Ol-star poziva, dva puta je bio šampion u takmičenju brzog šutiranja trojki, a za to vreme je sa reprezentacijom Jugoslavije postao svetski i evropski prvak.

Put ga je vodio kroz Indijanu, Nju Orleans i Toronto, sve do Dalasa gde je 2011. godine doživeo najsvetliji trenutak karijere – osvajanje šampionskog prstena.

Stojaković je posebnu čast doživeo od Sakramenta, koji je penzionisao njegov dres sa brojem 16.

Shvatio je da mora da igra na više pozicija kada je stigao u NBA ligu, iako je prethodno bio nisko krilo i sa tog mesta terorisao sve protivnike koji bi mu se našli na putu.

Toni Kukoč je bio toliko dominantan, najpre u jugoslovenskoj košarci da je umeo da izmami aplauze i navijača Partizana, dok je u Italiji, kao član Benetona, bio plaćeniji čak i od Dijega Armanda Maradone, tadašnje zvezde Napolija.

Rođeni Splićanin se kroz odrastanje bavio raznim sportovima, sve dok se nije potpuno opredelio za košarku, sport koji mu je doneo svetsku slavu i besmrtnost.

Čikago Bulsi su ga već 1990. godine draftovali kao 29. pika druge runde drafta, ali je on u NBA stigao tek 1993. godine, pošto je prethodno preživeo „mašinu za mlevenje mesa“ koju su u reprezentaciji SAD činili njegovi budući saigrači – Majkl Džordan i Skoti Pipen.

Kukoč je uspeo da se prilagodi novim okolnostima i postane nezamenljivi šraf u šampionskoj ekipi Bulsa, kao prva rezerva za šta je dobio i nagradu 1996. godine, a potom i kao starter, u pojedinim ključnim utakmicama.

Toni je sedam sezona proveo u Čikagu i ispratio praktično ceo put od sjaja do očaja, da bi kasnije nosio dresove Filadelfije, Atlante i Milvokija, pre nego što je 2006. godine okončao karijeru dugu 21 sezonu.

Mišljenje mnogih je da bi Kukoč, u današnjem vremenu, bio među najvećim zvezdama NBA lige, ali su ranije okolnosti bile drugačije, a on je bio „samo“ Evropljanin.

Pre svih pomenutih u ligu je stigao Vlade Divac. Bez znanja engleskog jezika, sa manjkom kilograma, čudnim izglednom, ali i prevelikim košarkaškim znanjem i beskrajnim sportskim talentom.

Tri godine u Slogi iz Kraljeva su pratile i tri godine u Partizanu, sa kojim je postao osvajač tadašnjeg evropskog Kupa Radivoja Koraća, šampion Jugoslavije i prvak nacionalnog kupa.

Već standardni član reprezentacije Jugoslavije je 1989. godine sleteo u Lejkerse, tim ogromnih zvezda, ali i idealnu sredinu za centra koji tek stiže u ligu.

Čak sedam sezona je Divac proveo u Lejkersima, koji su ga potom zamenili kako bi dobili prava na Kobija Brajanta, tada srednjoškolca, talentovanog igrača, ali ni u najavi toliku košarkašku veličinu.

Dve sezone u Šarlotu su bile Divčev intermeco od Kalifornije, pošto je 1998. stigao u Sakramento i postao apsolutna legenda franšize koju danas predvodi kao generalni menadžer.

Karijeru je završio tamo gde je i startovao, u Lejkersima, koji nikada nisu zaboravili njegovu ulogu u vremenu pre formiranja nove zlatne generacije na čelu sa Brajantom i Šekilom O’Nilom.

Kingsi su mu se odužili povlačenjem dresa sa brojem 21, čime je dodat pečat na njegovu briljantnu karijeru, koja nažalost nije bila krunisana šampionskim prstenom.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar