Biserka Petrović, majka Dražena Petrovića, jednog od najboljih košarkaša svih vremena u Evropi, tokom razgovora za "Arenu sport", prisetila se lepih, ali i najtežih momenata u životu.
U Serijalu „Majke šampioni“, prisetila se prvih Draženovih košarkaških koraka koje je napravio zahvaljujući starijem bratu Aleksandru, kasnije saigraču u Šibenci i Ciboni, a danas uspešnom treneru.
„Aleksandar je prvi počeo da se bavi košarkom, ali smo kao roditelji, želeli da nam deca budu muzičari, jer je Šibenik grad pesme. Znate, Arsen Dedić, Mišo Kovač… Aco je svirao klarinet kod Arsena Dedića, a odmah do muzičke škole je bilo košarkaško igralište. Kada sam došla da platim članarinu profesor mi je rekao: Vaš sin ne dolazi, prešao je na košarkaško igralište“, rekla je Biserka.
Dražen je od početka bio posvećen košarci.
„Ljudi su me u Šibeniku zaustavljali i pitali: Gospođo, zašto to dete budite, vidite da je kao curica nežan?. Odgovarala sam im: Ne budim ja njega, nego on mene. Pre nego što bi otišao u školu, išao bi na trening, ali nikada nije zakasnio u školu. Sve je postigao sam, na jedinstven način. Ljudi su prihvatali u Šibeniku da je poseban i da želi nešto da napravi što drugima neće poći za rukom.“
PROČITAJTE JOŠ:
Dražen je ostvario gotovo sve što je želeo. Enorman talenat je nadogradio velikim radom… Ali, 7. juna 1993. sve je surovo prekinuto. Odlučio je da se iz Poljske kući ne vrati avionom, već kolima kojima je uprravljala njegova devojka Klara, dok je Dražen sedeo na suvozačevom mestu prilikom udesa…
„Najteži deo našeg porodičnog života, za mene posebno kao majke… Vraćali su se iz Vroclava sa kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Hrvatska se već tada plasirala, ali on nije želeo da propusti utakmicu za reprezentaciju. Nazvao me je deset sati pre nesreće i kazao: ‘Poslao sam ti prljavu robu, ja dolazim za dva dana. Znam da ćeš ti to da središ. To je bio naš zadnji razgovor. Tada sam ga poslednji put čula.“
Kada je čula tragične vesti i Biserka je htela da umre za sinom.
„Bilo je negde oko ponoći. Zvala je gospođa za koju su mi kasnije rekli da je sudski tumač iz Makedonije. Ja sam se javila. Upitala je da li je to stan Dražena Petrovića. Kada je čula potvrdan odgovor, rekla je: Vaš sin je poginuo. To nikada neću moći da zaboravim i koji ne mogu da prihvatim na taj način. Bilo je sto drugih načina da se to objavi, jer nikada ne znate kako će u tom času čovek da reaguje. To je na mene delovao šokantno. Moj suprug je već bio legao i ja sam u tom krenula ka balkonu, a moj suprug je od krika koji je čuo poleteo ka meni i spasio me. Bez lažne skromnosti, spasio me je.“
Iako je u prvom momentu želela da skoči sa balkona, Biserka je shvatila da mora da nastavi dalje.
„Mozak mi je od tog časa tragedije počeo da se bori na drugi način. Jedan deo mozga vam se otvori za to da morate da se borite protiv bola, i to se kod mene dogodilo. Zahvaljujem na tome genetici ili samoj sebi. Posle tuge, počela sam odmah rad za Dražena. Krenula sam, da bih sebe ostavila u životu, da radim za Dražena. Profesora Grudena, čoveka koji radi sa ovakvim slučajevima, pitala sam kako da nastavim da živim. Znate li šta mi je rekao: Gospođo, kada ste rodili takva dva sina, ne sumnjam da možete da se izborite za svoj život. Ja sam mu rekla: Profesore, pomozite mi! On odgovorio da se uhvatim rada. Rad, rad i rad. Poslušala sam. I supruga koji se bio predao, trebalo je da vratim u život pomažem mu, koji je stariji od mene 13 godina da se izbori i da nastavimo porodičnu priču. Nisam želela da nam se porodica raspadne.“
Usledio je uzdah…
„Dražen, ako me gleda, želela bih da bude srećan. Nisam nikakvu grešku napravila, nisam mu ništa dodavala, samo sam htela da njegovo delo bude zapisano. Košarka je moj život, sport je moj život i ja sve sportiste doživljavam kao da su iz moje porodice. Đoković mi je baš pri srcu jer se ponaša tako veličanstveno, voli ljude, bili smo gosti njegovih roditelja kada se igrao fajnal-for Evrolige u Beogradu. Od tada smo stalno u vezi. Prava sportska porodica. I roditelji su koji prate svoju decu tako da im nije novac na prvom mestu nego jedna osobina da se ljudima ipak da nešto pozitivno.“
Dražen Petrović i Vlade Divac su bili nerazdvojni pre odlaska u NBA…
„Ja sam Dražena za to pitala, ali on nije puno pričao. Rekao je samo: Pusti to za druga vremena. On nije želeo da raspravlja o tome, ali očito se dogodio jedan mali razmak i sigurno bi oni to rešili da Dražen nije tragično završio. Nisam mnogo u to ulazila, jer sportisti sami između sebe rešavaju te stvari. Oni sve to na lep način reše, a mi se mučimo. Kada je Jure Zdovc pravio oproštaj u Ljubljani, suprug i ja smo bili pozvani i otišli smo. Sa druge strane dvorane prema nama dolazi Divac. On je mog supruga i mene toliko zagrlio, ali nije mogao ni reč da progovori. Evo i sada se ježim. Toliko je u njegovoj duši bilo osećaja da je to mene za sva vremena kupilo. Zato, može neko da priča svašta, ali Divac je čovek koji je preduzeo da se snimi film ‘Jednom braća’. Priča je lepa, velika i sav novac od tog filma, dat je u Draženov fond, mada Dražen nikada nije ni razmišljao o novcu. Ali hoću da kažem kakav je to gest bio. To su sportisti koji razumeju svoj jezik, i oni nose nešto posebno u sebi što mi ne možemo nekada razumeti. Mi smo nekako na drugoj strani. Sportisti razmišljaju svojom glavom i na svoj način. To je jedna porodica.“
Biserka je imala susret sa devojkom koja je sedela u automobilu iza Klare i Dražena, a koja je bila u komi osam godina i danas je invalid.
„Ona je bila košarkašica iz Istanbula koja je studirala na istom koledžu gde i Majkl Džordan. Došla sam do nje kako bih saznala kako je Dražen svoje poslednje vreme u automobilu proveo. Rekla je da se samo seća da je bio jako srećan i nasmejan. Ja se mislim, takav je bio od rođenja, ali ta osoba koja je vozila, njoj nije bio ništa. Ušla je u istoriju tako što je vozila, a ova druga je ostala večni invalid za koju ova dotična koja je vozila, a koja se udala za Olivera Birofa, nije našla za shodno da je poseti. To me je toliko rastužilo i došla sam da upoznam tu devojku u Istanbulu jer sam taj krug želela da zatvorim na jedan način.“
Posle svega što joj se dogodilo plače, ali…
„Ne želim da me iko vidi kako plačem. Ne želim da moji unuci vide da sam tužna. Želim da gde god da se pojavim nosim tu pozitivu, jer niko nije kriv za to što se meni dogodilo i moram da vam kažem da sam postala bolja osoba. Nisam se pretvorila u ženu koja mrzi zato što je doživela tragediju. Ne, naprotiv, pomažem svoj deci i ljudima jer znam da je Dražen živ, želeo bi da bude humanitarac. On je toliko ljudima želeo da pomogne i to njegovo delo sam ja prepoznala i nastojim da se na taj način ponašam. Moram vam, kao majka reći da živim po njegovim kriterijumima, nastojanjima i to me ispunjava. To mi možda i daje hrabrost.“
Da može, šta bi majka Biserka, sada kazala svom sinu.
„Rekla bih mu da je bio srećno dete, da je najlepša priča o mladosti ta koju je on pričao. Nije ga zanimao novac, već samo da usreći ljude, a to vam je najveća radost življenja. Ako vi želite da usrećite prijatelje, sve ljude koje vam ne moratju biti prijatelji, a on je to radio od detinjstva.. Završiću sa jednom pričom kada je Dražen bio u Šibeniku u vrtiću. Nazvao me je kući i rekao: ‘Mama, moj prijatelj je gladan, mogu li ga dovesti na ručak? Njegovi roditelji rade’. Kazala sam da može. Tada bi bio najsrećniji. Dakle, priča koju ću pričati dok hodam zemljom je da ga novac nije zanimao, već samo da usreći ljude. Nije se osećao posebnim, već kada je otišao fizički, narod je njega digao na još veći pijadestal. I to vam je najveća medalja njegovog života. Ljubav naroda morate da zaslužite.“, zaključila je Biserka Petrović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare