Ta medalja je zlatna, nju su pošteno zaradili U16 reprezentativci, koji su na Evropsko prvenstvo u Gruziju otputovali sa najmanje "hajpa" i najmanje poznatih imena u sastavu, ali su oduševili i zasluženo došli do istorijskog uspeha.

Na domaćem terenu u Beogradu, u konkurenciji U18 momaka, Srbija je završila kao peta, dok je najdalje od medalje bila u konkurenciji U19, gde je bila deveta. Medalja nam je za dlaku izmakla u kategoriji U20, pošto smo tamo izgubili meč za treće mesto, a malo je falilo da se prethodno domognemo i finala.

Sveukupno gledano - jedna medalja, za još dve nam je malo falilo, dok smo na Mundobasketu najviše podbacili. Da je moglo bolje, to svakako, ali nekoliko momaka iz svake ekipe se izdvojilo i deluje da Srbija može da bude optimistična po pitanju budućnosti košarke.

Naravno, potrebno je mnogo truda i rada, i to sistemskog, da bi se talenat pretvorio u kvalitet na seniorskom nivou, ali red je da već sada mladim reprezentativcima posvetimo pažnju i pokušamo da se oni vremenom ne izgube.

Zlatni kadeti

Najviše nas je obradovala U16 reprezentacija, koju je sa klupe predvodio Stevan Mijović, koji je trenutno pomoćnik Draganu Šakoti u atinskom AEK-u.

Na putu do titule srušene su Nemačka i Gruzija u grupi, upisan je poraz u neizvesnoj završnici protiv Španije, ali su onda u nokaut fazi razbijeni Grčka, Turska, Slovenija i na kraju Litvanija nakon velikog preokreta (99:86).

Nikola Kusturica, inače član Barselonine razvojne akademije, zaslužio je MVP nagradu i mesto u najboljoj petorci, a na terenu je pokazao da može pokriti više pozicija - od bekovskih do krilnih.

Petar Bjelica je takođe bio u najboljoj petorci turnira, igra uglavnom kao četvorka i petica, a pošto je član Mege, nema sumnje da ćemo ga uskoro videti i na velikoj sceni.

Ubitačan trojac ovog tima Srbije upotpunio je Ognjen Simjanovski, dete Crvene zvezde, koji je kao bek prosečno beležio 18,1 poen i po 3,9 asistencija i skokova.

Pored njih ovu reprezentaciju činili su i sinovi Darka Miličića i Saše Pavlovića - Lazar i Luka, koji pokrivaju bekovske pozicije, za razliku od njihovih očeva.

Iz drugog plana dobro su se pokazali Luka Galić, Vuk Stepanović, Marko Veselinović, Matija Lukić i Vaso Šaponjić, dok Luka Miladinović i njegov imenjak Janjušević nisu dobili priliku u finalu, a pre toga su pokazali samo delić svog talenta.

Ono što je takođe mnogo važno, jeste da je ova generacija obezbedila plasman na Svetsko prvenstvo U17 sledeće godine, gde će očekivanja svakako biti velika, a tim bi trebalo da bude u sličnom sastavu na čelu sa Mijovićem.

Beograd nam nije doneo sreću

Iako se očekivalo da se U18 reprezentacija domogne bar neke medalje, one su zasluženo otišle u ruke Španaca, Francuza i Italijana, koji su nas izbacili u četvrtfinalu (95:66). Jasno je da ovaj tim "orlića" jednostavno nije bio na nivou pomenute tri reprezentacije koje su se okitile medaljom, ali situacija nije alarmantna i nema razloga za baš potpuno nezadovoljstvo.

Kao najveći biser u ovoj ekipi istakao se Pavle Bačko, centar koji po mnogo čemu podseća na Nikolu Jokića i već su i stranci obratili pažnju na njega. Igra u Megi, imaće priliku da se nadmeće i sa seniorima, pa hajde da vidimo koliko je stvarno daleko od Jokića.

Andrej Lučić i Petar Radović su kao plejmejkeri odigrali solidan turnir, ali videćemo koliko će ih visina ograničavati na seniorskom nivou. Od bekova je solidan bio i Matija Popović, u koga u FMP-u polažu nade, a Đorđe Šekularac se već odavno predstavio javnosti u dresu Partizana.

Ognjen Srzentić je nova nada Mege, Lazar Stojković je dobio profesionalni ugovor u Crvenoj zvezdi, Petar Ostojić i Aleksej Obućina su u FMP-u, dok su tim ove godine upotpunili Stefan Marjanović, Jovan Bikić i Stefan Isailović.

Selektor U18 reprezentacije Srbije bio je Saša Nikitović, od kog se očekivalo da ipak malo bolje spremi ekipu za nastup pred domaćim navijačima.

Velika očekivanja i razočarenje

Reprezentacija Srbije U19 u svom sastavu ovog leta imala je nekoliko već dobro poznatih imena, ali je ostala daleko od svetske medalje.

Već na startu turnira poraženi smo od Malija, bolja je bila i Argentina, ali je onda pao Novi Zeland. U nokaut fazi smo odmah poraženi od Nemačke, a onda smo u doigravanju pobedili Dominikansku Republiku i Argenitnu, da bi u borbi za deveto mesto pala Francuska.

Turnir jeste završen sa tri vezane pobede, rezultat nije dramatično loš (na primer Novi Zeland bio četvrti, a Nemačka druga), ali je činjenica da se od ovog tima, koji je sa klupe predvodio Vule Avdalović, očekivalo više.

Savo Drezgić i Andrej Kostić nisu odigrali loš turnir, obojica su beležila po 16 poena u proseku, ali sem Nikole Džepine, koji se odlično pokazao, nisu imali adekvatnu pomoć. Prošle sezone Drezgić je bio u Americi, pa se sada vratio u Srbiju, konkretnije u Megu, dok je Kostić iz Zvezde otišao put koledža, a Džepina je španskom sistemu, preciznije u Valensiji.

Aleksa Stanojević iz FMP-a je mogao mnogo bolje, kao i Aleksa Dimitrijević, bivši centar Partizana, dok je Stefan Plisnić samo na momente pokazivao šta može.

U timu su bili još Aleksandar Vojinović, Marko Tofoski, Luka Solomun, Miloš Šojić, Luka Marković i Luka Jovanović.

Kad za dlaku izmakne medalja

Na dobrom putu da nas obraduje bila je U20 reprezentacija, koja je bila bez greške u grupnoj fazi protiv Islanda, Slovenije i Francuske, a onda su savladani Ukrajina i Španija, pre kobnog polufinala sa Italijom (85:78).

Upravo su Italijani i postali šampioni Evrope u ovom uzrastu, dok se još jednom na delu pokazalo koliko je teško istu ekipu pobediti dvaput na turniru - Srbija je izgubila od Francuske u borbi za medalju (73:62).

Selektor Marko Marinović odradio je više nego dobar posao sa svojim izabranicima, ali ovog puta medalja je izostala, što se automatski kod mnogih obeležava kao neuspeh, iako nije baš tako.

Pavle Nikolić, krilni igrač Borca iz Čačka, najbolje se pokazao na ovom Prvenstvu, a pratili su ga Aleksa Ristić (koledž), Lazar Gačić (Mega) i Luka Savanović (Vojvodina). Andrej Mušicki, novi bek Mege, pokazao se kao veoma koristan timski igrač, spreman pre svega da igra agresivnu odbranu i bude "zujalica" u ekipi, a Viktor Mikić sa Floride je imao 10 poena uz 5,4 skoka u proseku.

Ostali igrači su uglavnom imali sporedne uloge (Grigorije Avramović, Đorđe Ćurčić, Marko Vučković, Filip Malešević i Matija Milošević), dok centar Pavle Mišić skoro i nije dobio šansu.

Ko ovog leta nije bio sa mlađim selekcijama?

U pitanju su: Nikola Topić (20), Mitar Bošnjaković (18), Asim Đulović (20), Filip Jović (20) i Bogoljub Marković (20).

Nisu oni jedini, ima tu još momaka sa potencijalom za seniorsku košarku, ali ova petorica su već na velikoj sceni i dobro su poznata imena. Nema sumnje da bi svi ovi igrači, pogotovo zajedno, pravili ogromnu razliku gde god da se pojave, ali mlađe selekcije Srbije ovog leta nisu mogle da računaju na njih.

Svi pomenuti igrači su već sada konkurenti za A tim, Topić je uveliko sa "orlovima" na pripremama za Evrobasket, dok se ostali spremaju za klupske sezone.

Sa jedne strane, ne možemo reći da rezultat ne bi bio bolji sa njima u sastavu, ali sa druge strane, možda i bolje što su se posvetili drugim obavezama i otvorili mesto nekim drugim momcima da zablistaju.

Koga nema, bez njega se može i mora, tako je uvek bilo i biće, ali najbitnije je da Srbija u svim ovim pomenutim momcima dobije svetlu budućnost kada je košarka u pitanju.