EKSKLUZIVNO Nova.rs kod Dušana Alimpijevića u Istanbulu: "Ostati normalan u ludom vremenu" VIDEO

Neki ljudi i neke priče dočekaju pravo vreme i pravo mesto da se dogode. Tako nas je i Dušan Alimpijević, selektor Srbije i trener Bešiktaša, ugostio u Istanbulu kao pravi domaćin, a 72 sata provedena u njegovom i društvu njegovog stručnog štaba su više od intervjua. Ne može baš sve da se prenese ni na papir, niti zabeleži u video formatu, nešto ni ne treba, ali imati priliku da budete njegov gost je čast i privilegija. I nešto više od pukog poslovnog boravka u haotičnom gradu na Bosforu.

Kao poklon čitaocima za Novu godinu darujemo ekskluzivan intervju sa Dušanom Alimpijevićem, sa kojim smo pričali o životnom putu, jer je on mnogo više od trenera, neko ko je gledao smrti u oči kao mladić i posle toga teško da išta može da ga izbaci iz koloseka. I zato sve što mu se dešava poslednjih godina, sada, i sve lepo što ga čeka je više nego zasluženo.

Tako je 2025. ispratio sa impresivnih 13-0 u turskom prvenstvu, osam pobeda i svega četiri poraza u Evrokupu, uz uvodna dva trijumfa kao selektor Srbije za fenomenalna 23 trijumfa iz 27 utakmica. Odnos koji ima prema poslu, prema košarci koju istinski voli i prema ljudima koji se nalaze oko nje, za primer je mnogima da se ugledaju na njega.

"Hvala tebi na dolasku, lepo je videti te i ovde u Istanbulu. Mi se znamo dugo i viđamo se u Srbiji, ali ovo je stvarno onako specifično", na samom početku prazničnog intervjua za Nova.rs nas je Dušan Alimpijević još jednom oduševio, a ceo video razgovora čeka vas na kraju teksta i na našem Jutjub kanalu.

Pričamo u trenutku kada ste igrali tri utakmice u pet dana, četiri u devet dana, nehumano najblaže rečeno?

"Ovo što si sam napomenuo nije humano, pre svega za igrače. Nije lako ni za trenere. Treba asistenti da spreme te skautinge za manje od 48 sati, tako da oni moraju da idu čak i ispred vremena. I zaista to zahteva jednu preozbiljnu organizaciju svega, jedan dobar tretman od strane medicinskog bloka i kondicionog trenera Marka Sekulića i njegovog tima, onda i nas koji treba da spremimo taj skauting na pravi način. Na vrhu tog lanca su igrači koji trpe najveće opterećenje i onda se mi pitamo zašto dolazi do tih povreda".

Kada je bio reprezentativni prozor pričali ste o povredama u prvih osam evroligaških kola, sada je taj broj daleko veći, a tada je bilo za 90 povreda više u odnosu na isti period prošle sezone, ima li rešenja?

"Meni zaista nije jasno ko može da napravi takvu vrstu rasporeda gde tim koji igra u petak u Evrokupu sledeću utakmicu igra u utorak, a tim koji igra u četvrtak opet u sredu. Da ne kažemo da između te dve utakmice postoji i domaće prvenstvo koje može biti subota ili nedelja, tako da je zaista jedno i fizičko i mentalno pražnjenje u ovom periodu. Rešenje je vrlo jednostavno, a sa druge strane najkomplikovanije moguće. Jednostavno u jednoj rečenici - promenimo raspored takmičenja, odnosno sistem takmičenja. Ja sam takođe za to da se ta Evroliga proširi na možda još nekoliko klubova, da se stvarno najspremniji u tom organizacionom i finansijskom smislu klubovi organizuju u Evroligi, ali opet sam za to da se to podeli u dve grupe i da se redukuje broj mečeva, da bi se zadržala strast prema Evroligi, da bi se zadržala ta radost u pobedama i tuga u porazima, da bi se gajila kultura dolaska na utakmice, jer polako počinjemo da gubimo na kvalitetu zbog broja povreda igrača. Zaista je postalo nešto što nije bilo viđeno pre u ovoj savremenoj košarci. Godinama se pričalo o toj promeni sistema takmičenja, a nikako da se sedne da se to dogovori".

Umesto svega toga imamo sve više utakmica...?

"Ne treba da idemo dalje uopšte, evo samo da kažem jednu najosnovniju stvar. U februaru kada budu bili nacionalni kupovi, utakmice reprezentacija u drugim FIBA prozorima kvalifikacija za Svetsko prvenstvo biće 27. februara, a evroligaške su već zakazane za 25. i 26. februar. Uopšte mi nije jasno, na primer, da bar ta nedelja nije mogla da se ostavi, taj jedan prostor".

Od prazne hale do emocija u Istanbulu za ceo život

Pričamo o navijačima, svemu što čini Bešiktaš i ono što se vidi po društvenim mrežama, kada se doživi, bar je duplo jače, o skandiranju navijača "Dušan, Dušan" se neprestano priča, podržava vas skoro 20 miliona navijača?

"Lepo je zaista za svakog čoveka koji živi u inostranstvu da doživi da bude tako prihvaćen od strane navijača koji nisu iz tvoje matične zemlje. Stvarno jedna i čast i poštovanje i ljubav i emocija. Sve se nekako skupilo ove tri godine. Bešiktašovi navijači su zaista specifični po tome što zaista prepoznaju energiju i borbenost na terenu. Toliko su pasionirani za sport, žive te svoje klubove, neviđena je povezanost i emocija prema klubu. Ta patnja kad si izgubio i neviđena sreća kad se pobedi. I Turska je zemlja koja se takođe vezuje za ličnosti. Bio je jedan težak put da objasnimo da ovde nije u pitanju jedan čovek ili jedan igrač ili trener, nego da je to u principu pitanje sistema i postavljanje sistema. Video si kompletnu organizaciju, koliko je ljudi zaposleno u klubu i to su sve velike stvari koje čine da se osećaš i komotnije, ne mi, nego igrači, i da se oseća profesionalni nivo".

Stručni štab je nešto što je vama najvažnije i imate priliku da to podignete na viši nivo, uz naše ljude kao što je Marko Sekulić, pa četiri asistenta trenera, jedan od njih radi sa mlađim kategorijama, i imate mogućnost da gradite sistem kakav želite?

"U poslednje tri godine imam utisak da se sve više naših navijača usmerilo sa fudbala ka košarci i sve češće imamo rasprodate sale, što je mnogo važno. I sad ti si imao priliku da vidiš ovu salu protiv Lietkabelisa, ovaj naš 'fasiliti' u kome mi treniramo, gde su nam kancelarije, imamo zgradu za oporavak, a po potrebi za veće utakmice odlazimo ili u 'Abdi Ipekči' ili u 'Sinan Erdem'. Zaista, to je nešto mnogo veliko što smo uradili u ove tri godine. Kada si pomenuo stručni štab, vrlo važan segment našeg posla, tu su ljudi sa kojima sam ja već dugo godina na okupu, naravno da je taj neki naš odnos i sistem rada nekako doživeo sad neki vrhunac, da se zaista toliko dobro poznajemo i toliko dobro čitamo jedni druge da nemamo potrebu da se previše vremena troši na prazne stvari. Dobro uhodan sistem, igračima to prija, bar tako kažu (smeh) i vidimo rezultate toga".

Na svakom koraku se oseća koliko vas vole, poštuju, koliko imaju potrebu da vas zagrle, stisnu ruku, i to se oseća?

"Neverovatno je šta su izgradili navijači Bešiktaša, to je takva jedna emocija, ne samo u hali nego na svakom koraku. Mi već tri godine dosta se dobro borimo i karakterno pokazujemo sve do kraja naših utakmica i to su navijači prepoznali. Ono što je mnogo važno, kad već pričamo o tome, to je taj period odrastanja nas kao košarkaškog kluba, iako je ovo klub sa izvanrednom košarkaškom istorijom. Ovaj klub se pojavljivao i u Evroligi, velika trenerska imena su bila ovde. Video si kada smo prolazili da je tu čak i Alen Ajverson u nekom momentu bio – okej, možda više i kao marketinški trik, ali dovesti Alena Ajversona u Evropu i Bešiktaš, to je zaista jedan ozbiljan podvig".

Životni put Dušana Alimpijevića: Novi Sad, roditelji i tajna 21 dana

Da bi se došlo do svega ovoga, moralo je da se počne od nečega. Ističete često ulogu asistenata, i da ste počeli kao asistent, spremio sam vam malo iznenađenje - neke slike kroz karijeru, verovatno neke koje nemate često priliku da vidite?

"Gde si našao ovo, čoveče? Ovo je Vojvodina, Kup u Nišu, pre 10 godina, moguće da sam ja imao 29 ili 30. FMP, tu je već i kravata. Idemo dalje, Zvezda, vidi me, crn, Pero Antić je ćelav svakako, tu nema promene (smeh), ali ja crn, čoveče, nema sedih. Ovo je u Rusiji, Saratov, ovde je takođe asistent Dmitro Boldajev, koji je sa mnom bio tamo. Ovo je Bursa i to je slika iz Beograda protiv Partizana, kakva utakmica, čoveče. I ovo je već sad ovde Bešiktaš, seda kosa i tako dalje. I na kraju se završava sa reprezentacijom. Mislim, nastavlja se, nadam se da je počelo. Mnogo lep kolaž, ovo je nešto što ostaje zauvek i uvek je mnogo lepše videti ovako nego na telefonu, videti ovu modu na primer gde pantalone padaju duboko preko cipela (smeh)".

I podsetiti se početaka i ko je tada bio uz vas da bi se došle do ovih visina?

"Svakako nikad ne treba zaboraviti odakle smo krenuli".

Krenuli ste iz Novog Sada i Vojvodine, šta vam je najvažnije da se sećate od tada?

"Meni je Novi Sad grad u koji sam se ja zaljubio čim sam došao i ja moram da ti kažem da, pre svega i u tom periodu kao asistent, onda i kad sam postao prvi trener tamo, mene vezuju najlepše moguće uspomene za Novi Sad. Moji najbolji prijatelji su iz Novog Sada i nekolicina njih koje imam iz detinjstva, iz Beograda, iz srednje škole. Ostalo je sve Novi Sad ili rodni grad Lazarevac, iz kojeg sam otišao rano sa 15 godina. Novi Sad je grad u kome uživam, mnogo mi prija i volim da svako svoje slobodno vreme tamo provedem".

Bez toga verovatno ne bi bilo svega ovoga?

"Pa ne, sigurno. I tadašnja uprava Vojvodine je u tom trenutku bila vrlo hrabra, koja je dala šansu čoveku koji ima 28 godina da bude prvi trener, i to je nešto što je mnogo važno pomenuti. Ne znam koliko se klubova odluči da postavi prvog trenera sa 28 godina".

U početku vas je pratilo to da dižete timove koji su bili lošiji?

"Kad nemaš igračku reputaciju, onda moraš da krećeš sa ovakvim izazovima i poslovima, ne mislim lošim, to su bile dobre organizacije, velika imena, dobri klubovi, lepi gradovi – i Spartak i Vojvodina. Ali u tom trenutku bila je samo jedna malo lošija situacija. Ti moraš da uzmeš taj izazov, da napraviš nešto, da skreneš pažnju na sebe, jer nisi skrenuo pažnju kao igrač".

Posle toga je usledio FMP, 2017? Tada su vaši roditelji da je to pravi posao, ne samo vaš hobi?

"Nikad nisu prihvatali da je to nešto od čega može sutra da se živi... Dobro, ljudi starijeg kova ne shvataju ove stvari kao ozbiljne. Iz Spartaka idem u FMP i tu je otprilike bila neka prekretnica na ovu ili onu stranu".

Železnik, pa Zvezda vrlo brzo, šta je ono čega se i dan-danas setite da vam je posebno upečatljivo?

"Pre svega sećam se jednog skoka u tom smislu organizacije po dolasku u FMP, u smislu organizacije, hale, treninga, kompletno te brige o igračima, ishrani, putovanja. To je stvarno bilo na jednom najvišem mogućem nivou. Sećam se da najlepše nešto što sam imao jeste to što smo se mi zatvorili u halu 21 dan bez prijateljske utakmice, između kraja ABA lige i početka Superlige, i onda iz jednog onako poljuljanog možda i samopouzdanja i tako dalje… Mi smo za taj 21 dan odradili fantastičan posao i spremili se za Superligu koju smo posle odigrali fantastično i došli do finala izbacivši Partizan u polufinalu".

I onda ste postali i najmlađi trener u Evroligi?

"Božja volja da je išlo tako brzo, ali svi kad krenu da se bave ovim poslom, oni bi odmah da se dese velike stvari, ali zapravo taj put mora da bude malo teži i mora da bude dugačak, nije kratak. Problem sada, ne samo u našem poslu nego i sa igračima mlađih kategorija i ove mlađe generacije koje dolaze u seniorske timove – sve bi odmah i preko noći".

Lekcija profesora Ace Nikolića o igračima i organizacija iz Amerike

Na tom putu išli ste do Amerike, leta 2018. na poziv Dalasa za Letnju ligu, šta je ono tamo što ste videli?

"Definitivno meni je Amerika puno pomogla, otišao sam tamo otvorenog uma da pokupim to što treba, što je mene interesovalo, da vidim u kom smeru košarka ide. Amerika ide 10 godina ispred Evrope u smislu ideje, inovacija, načina organizacije treninga – to je vrlo važno. Možda najbolja stvar koju sam pokupio u tom momentu jeste organizacija treninga. Jer, Evropa je već počela da se deli na to da li dva treninga dnevno ili jedan. U pravom momentu sam otišao kad je trebalo to da prebacim sa dva na jedan trening dnevno, kako napraviti taj dugačak boravak u sali od tri, četiri, pet sati dnevno. Meni je to prilično pomoglo i ako budem imao prilike vremenski pre svega, zbog sada i reprezentativnih obaveza, voleo bih da odem opet da napravim samo jedan presek stanja od onoga što sam video".

Sve to što ste pokupili je l’ uspete da implementirate ovde?

"Da, naravno, nije to na nivou na kojem je Amerika – nikad to neće biti. U nekom momentu sam prebrojao preko 50, čini mi se 54 čoveka u toj čitavoj organizaciji treninga. To je nemoguće u Evropi da bude 50 ljudi na terenu, od tih ljudi koji se bacaju na glavu da očiste parket kad neko prokliza dresom po parketu, do ljudi koji dodaju loptu, do ljudi u organizaciji koja brine o igračima. U okviru svake sale su kuhinje i restorani koji omogućuju igračima da imaju obrok pre ili posle treninga, u zavisnosti od vremena kada se pojave. Tako da te stvari svakako ne, ali organizacija u smislu da igrači kada dođu, ono što smo mi ovde nazvali “otvoren teren” i “open džim”, da oni mogu da dođu i da se posvete individualnom radu. Imamo dovoljno trenera koji su im na raspolaganju, pa onda da se uđe u salu za sastanke, pa da idu sa kondicionim trenerima na svoj deo, a onda kad se vrate na teren da radimo taj glavni deo treninga. To onako sve traje dugo, ali je opet prilagođeno intenzitetu i naporu onoga što njima treba. Da ne preterujemo, a da opet imaju dovoljno svega. I da naravno ostatak dana mogu da se posvete svom telu i oporavku".

Rekli ste da su znanje trenera i odnos s igračima osnova svega, koliko stižete da se unapređujete?

"Znanje se unapređuje svaki dan. Gledanjem utakmica, usvajanjem nekih novih ideja, radom na tim nekim novim idejama, pričom sa kolegama, razmenjivanjem mišljenja, pričom sa svojim kolegama unutar stručnog štaba, sukobljavanjem mišljenja".

Je l’ ima toga?

"Kako da ne. To uvek donese neke pozitivne stvari. Drugo, kad imate dobre igrače, vi učite od njih. To je još profesor Aca Nikolić rekao, da treba učiti od dobrih igrača. Ko smo mi onda da glumimo nekakva ega i da ne prihvatamo te stvari. Leti su tu uvek klinike, gostovanja u Americi… I opet, najvažnija stvar, u 2025. je informacija vrlo brzo putuje. Vi možete manje-više sve da saznate. Platforme za skauting su vrlo dostupne i dobre, napredne, ako vas interesuje, možete da vrlo brzo steknete neko novo znanje".

Kako igrači sve to podnose i prihvataju, nekako deluje da je dosta toga posvećeno njima sada?

"Pa jeste, zato što je igrača sve manje, klubova je sve više. Pričamo o tom nekom nivou koji se podigao i da se mnogo više vodi računa o njima, o njihovim osećanjima, nego možda o nekim drugim stvarima kao ranije".

Nekad Duda i Željko, sad Dušan i Marko: Ostavili su nam u amanet srpsku trenersku školu

Jeste li otvoreni za dolazak drugih kolega? Vi ste išli kod Željka Obradovića kada ste imali pauzu bez angažmana, prisustvovali treninzima i imali uvid u funkcionisanju tima?

"Kad sam završio tu sezonu, ja sam ga okrenuo lično i pitao sam ga da li je problem da se dođe, da se gleda trening, naravno da… Eto, kako je on to prihvatio, naravno da i ja prihvatam. Imam dosta nekih kolega, i mlađih i starijih, koji zovu, pitaju da li mogu da gledaju trening ili da uhvate nekakve mikrocikluse od pet do sedam dana, apsolutno tu nemam problem. Volim da provedem i neko vreme sa tim trenerima, da razmenimo mišljenja, uvek se nešto novo čuje. Tu sam potpuno otvoren, ne sakrivamo ništa. Delimo čak i te neke skripte koje imamo za skauting, jer moj stručni štab radi odličan posao u tom smislu, zaista širimo i tu vrstu nekog znanja, iskustva, ako je to nekom interesantno".

Koliko je važno da se neguje ta kategorija srpskog košarkaškog trenera?

"Lično mislim da je mnogo važno, jer ono što su nam ostavili u amanet svi stariji i ljudi koji su digli tu srpsku trenersku školu, treba to da nastavimo na najbolji mogući način da gajimo, jer ipak i dalje je to najcenjenija škola u Evropi odgovorno tvrdim. Zaista sam bio preponosan na početku ove godine kada je u Turskoj bilo na početku četiri srpska trenera plus još dvojica EX-YU trenera koji pričaju takođe naš jezik. Dakle, to je bilo nekih šest trenera sa naših prostora u najjačoj ili drugoj najjačoj ligi Evrope. To je značajna stvar da održavamo i našu zajednicu i da plasiramo naš proizvod što je bolje moguće".

Možemo da kažemo da turska košarka priča srpskim jezikom, prednjačite vi i Marko Barać u Bahčešehiru?

"Jeste. To je sad možda u ovoj godini dosta onako doživelo neku ekspanziju, ali ako kreneš ovako unazad, kakva su se imena pojavljivala, ostalo je dosta tog našeg srpskog ovde i dalje se to citira i prepričava. Vidi, prvo, svi prihvataju naravno psovke. Ovde, kad sam došao, sećam se u prvoj godini, generalni direktor mi je rekao: 'Nemoj da psuješ na srpskom, ovde razumeju svi srpske psovke'".

Praznik u srcu i duši, ostati normalan u ludom vremenu

Došli ste se i do mesta selektora reprezentacije Srbije, rekli ste velika čast i odgovornost?

"Ne bih sebi, pre svega, oprostio da se kaže Srbiji - ne. Smatram da reprezentacija Srbije ima zaista fantastična imena, da smo i dalje jedna od najtalentovanijih zemalja u ovom sastavu u kom možemo da raspolažemo u narednom periodu. Nemam nikakav problem da neko kaže da sam prerano sagoreo, jer nemam problem da sagorim za zemlju Srbiju. Osećam da sam u nekoj životnoj dobi i fazi da energetski mogu u ovom trenutku najbolje da odgovorim, da budem najviše posvećen i reprezentaciji Srbije, i da klupske obaveze ne trpe zbog toga".

Kako se stiže sve?

"Samo uz dobru organizaciju. Tu naravno slobodno vreme trpi, porodica trpi, ali ako se napravi dobra organizacija, nađe se pomalo vremena i za te stvari".

Koliko trpi porodica, koliko je teško, sa vama su supruga, dva sina, vreme sa njima vas najviše ispunjava kao i svakog porodičnog čoveka, a recimo igrate na Badnji veče?

"Praznici ne postoje, slava, Badnji dan, Božić, Vaskrs, to ništa ne postoji u ovom našem poslu, ali mora praznik da se nosi u duši i srcu. Bitno je da verujemo u to i nađe se način onda i da se obeleži, skromno, nekako u tom najužem krugu porodice. Bez podrške porodice ne postoji nikakav veliki uspeh, odgovorno tvrdim i to sam uvek pričao - jedan čovek ne može ovo da iznese sve. Ovo je posao koji crpi dosta energije i ta dobra organizacija je nemoguća ukoliko ne postoji podrška porodice. Više smo u hotelima, avionima i na putu nego što smo u svojim stanovima. Tu postoji dodatni momenat kod trenera, igrač kad završi i dođe kući, on je kod kuće. Trener seda za računar i kreće da se sprema za dalje. Tako da i ono malo možda slobodnog vremena što biste mogli da imate sa svojom porodicom, vi morate da radite. Opet, sa druge strane, moram da kažem da je to najlepši izvor te pozitivne energije i najbolji oporavak – to vreme provedeno sa njima".

Posebna zahvalnost njima na svom razumevanju?

"Kako ne. Gledajte, kod mene u stručnom štabu ili igrači ne postoji čovek koji ne nalazi tu vrstu svoje neke oaze mira i lepe energije da to nije sa porodicom".

Poruka vašeg pokojnog oca o previše vremena u avionu i "letenju visoko" je nešto što odlično opisuje današnje vreme?

"Čovek zna da se izgubi sa ovim našim poslom. Bitno je da se ostane na zemlji, i u pobedama i u porazu. Da se u porazima ne očajava, jer proći će kao što rekoše, a u pobedama da ne ludujemo previše i da ne skačemo u nebesa, jer i to će proći. Ne postoji ni jedna sezona, a ni život, da je sve išlo lepo, uvek su to neke uzbrdice, nizbrdice, penji se, siđi, ustani, popni se. To je sve normalno. Nego zaista mislim da u ovom ludom vremenu u kojem živimo biće jedan od najvećih kvaliteta ostati normalan".

I najteže verovatno, zato na tom putu Dušanu Alimpijeviću, njegovoj porodici i svima vama želimo prvo dobro zdravlje i mnogo sreće u 2026. godini.