Konačno krećemo, Mundijal samo što nije počeo, vreme je da zauzmemo svoja mesta, udobno se smestimo i uživamo u fudbalu narednih meseca dana.
Za to uživanje trebalo bi da se pobrinu i selektor Dragan Stojković Piksi i reprezentativci Srbije, koji uprkos činjenici da se „orlovi“ nalaze u jednoj od najtežih grupa u istoriji svetskih prvenstava, bar ako je verovati ELO Rankingu, ne dolaze danas u Katar da bi se iz njega vrati posle samo tri odigrane utakmice.
Piksi je trener koji je uneo optimizam među naše navijače, prema sopstvenom priznaju bio pi pecaroš da kojim slučajem razmišlja na drugačiji način i da se plaši osuda, kritika.
Zato je hrabro izjavio da će se Srbija plasirati na Svetsko prvenstvo, iako su mnogo rekli da je tom izjavom stavio glavu na panj, jer nije imeo prethodnih trenerskih podviga, zato je rekao da će „crveni“ igrati i na Evropskom prvenstvu 2024, iako ih tamo nema od Evra 2000, zato je rekao da i u Kataru Srbija neće biti topovska hrana i da su spremni da urade „nešto veliko“.
Dakle, Piksi tvrdi da mu plasman na Mundijal neće biti najveći trenerski uspeh i iz dosadanjegf iskustva nema razloga da mu ne verujemo. Zato, Dragane, držimo te za reč, ne dozvoli da samo „nešto veliko“ ostane samo na plasmanu.
Nego, o Piksiju ćemo narednih dana pisati naveliko, da se još malo osvrnemo na put u Dohu. Danima sam razmišljao kako je moguće da se mladom kolegi Miodragu Dimitrijeviću Sobincu (ovo drugo nije „devojačko“ prezime, već nadimak, ali veoma značajan za kraj iz kojeg je, p.a.) pred svaki put desi nešto uzbudljivo, zanimljivo, ima o čemu da piše, pa je u centru pažnje, pa se svi raspituju, kako mu je, šta mu je… Kad je krenuo, na primer, u Melburn na Australijan open malo je tresnuo, pazite sad, ni manje ni više nego kola američke ambasade. Na Rolan Garos ga je, na primer, „ispratila policija„, jer je morao neposredno pred polazak da daje neku besmislenu izjavu…
A, kod mene – ništa. Ravna linija, sve po pravilu službe. Samo popunjavam formulare i skidam aplikacije i logujem se. Ali, glupo je krenuti na put bez i jedne brljotine, pa sam tako odlučio da presadim neke kaktuse jer zaboga neće preživeti dok se ja ne vratim u saksijama u kojima inače stoje dve gopdine i još nisu umrli.
Da skratim priču, toliko su me izboli da mi je moja gospođa sat vremena pincetom vadila trn po trn. Prvo što sam pomislio bilo je da će da mi se zagnoje prsti ili šta već može da se iskomplikuje i pođe po zlu, pa ću onda izveštaje iz Katar kucati nosem. Za sada nije ništa ozbiljno, osim što se povremeno nabodem na bodlje koje su ostale nedostupne za moju pincetu i podsete me na vic o dva balona koja idu pustinjom. Znate onaj, pazi kaktuuuusssss, šta kažešššššš…
Dobro, da se vratim samo još jednom na procedure za ulazak u Katar. Na aerodrom u Beogradu došao sam oduševljen mišlju da konačno više neću morati ništa da poopunjavam, ali to je bila jedna vrlo nezrela misao. Prvi susret s radnicima „Katar ervejza“ i odmah: „Molim vas vaš datum rođenja, upišite ga ovde…“ A? Zašto sad datum rođenja, došao sam da se čekiram. „Gospodine, spremite se da u narednih mesec dana još mnogo puta upišete negde vaš datum rođenja“.
Ok, spreman sam. Kad su „orlovi“ spremni da naprave nešto veliko, spreman sam i ja na čekiranja.
BONUS VIDEO Vlahović odmah napravio razliku, magična akcija sa Tadićem
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare