"Dobar dan, gospodin Miodrag Dimitrijević? Kada možete da se javite u policiju?", ovako je počela priprema za Rolan Garos. Mislio sam da je "čukanje" sa vozilom ambasade bilo luđe, ali ponovo imamo "početak iz snova".
Iako se retko kada javljam iz prve na telefon (što znaju verovatno svi sa kojima sam u kontaktu), igra sudbine je htela da se tog puta javim. I kako sam samo zažalio u trenutku. Oblio me hladan znoj, iako gledam da ni ne izlazim kuće bez lične karte, da ne parkiram nepropisno, u tom trenutku sam pomislio svašta.
PROČITAJTE JOŠ
„Šta li sam uradio da nisam svestan?“. Crveno svetlo? Žuta traka? Prekoračenje brzine? Ma za te stvari nema poziva, zato stiže samo čuvena koverta u boji…
„Nema problema, ali zbog čega da se javim?“.
„Pa, zbog onog telefona koji ste izgubili u Australiji…“
Da, ako ste pratili one epizode iz Melburna primetićete da vam to nisam pomenuo. Naime, shvatio sam da mi telefona nema tek nakon jednog ili dva dana, a onda sam bio u prevelikoj gužvi da bih o tome i mislio. Sve dok nisam došao nazad u firmu i kada su mi rekli da to moram da prijavim policiji.
Prošlo je od tada više od tri meseca pre nego što su me pozvali. Komentar devojke kada sam joj rekao da su me zvali iz policije „Pa, oni kao da ne znaju da je taj grend slem u prošlosti“, rekla je i nastavila da radi šta je već radila.
I ona je dobro naučila teniski kalendar, kako i ne bi kada planiranje odmora nikada nije bilo teže… I zaista, taj grend slem je u prošlosti, iako me neki duhovi i dalje jure, a Rolan Garos predstavlja novi izazov.
Pa, eto da vam se javim da sam otišao i da ćemo se čitati na adresi na kojoj ste verovatno već i navikli.
I naravno, nije bilo nikakavih problema svi su bili savršeno korektni prema meni, iako vam „informativni razgovor“, kao čuvena jugoslovenska sintagma ne podrazumeva lepe asocijacije. Nakon što sam detaljno izložio svoje kretanje u Australiji sa namerom da se saznaju sve okolnosti pod kojima sam izgubio telefon (izgubio, nije ukraden) usledio je pozdrav, pečatiranje izjave i povratak na posao.
Sve je urađeno po propisima, ali i izuzetno brzo, pa nisam previše izgubio od posla. Uz nezaobilazno ćaskanje da li Novak Đoković može da osvoji titulu i da li zapravo može da uđe u Francusku (da, sada ta pitanja dobijamo gde god da krene).
Zaista još jedna neobična scena. Ako je Dušan Kovačević napisao „Balkanskog špijuna“ nakon ispreturanog stana i osmislio bravuru za „Profesionalca“, verovatno da je pisao o običnom sportskom novinaru bi ovo bila dovoljna početna instanca za još jedno remek-delo. Ipak, ovo je samo bilo jedno usputno proveravanje, ali u trenutku kada sam zaboravio na taj telefon potpuno i „pro forme“ to prijavio policiji, nisam očekivao da ću čuti takav poziv. Uf, i dalje me nešto preseče kad pomislim kakav je haos nastao u glavi u sekundi, a stomak reagovao kao da je se prvi put upoznao sa katanom.
Ovog puta nije bilo toliko stresno organizovati put kao odlazak u Australiju (barem nije bilo celovečernji praćenja nezapamćenih sudskih procesa), iako bi moglo da bude i te kako zabavnije i napornije. Ovog puta ćete uz tenis moći da ispratite i finale Lige šampiona, znaćete i kako je izgledao Pariz uoči i nakon meča Real Madrida i Liverpula.
Ovog puta nisam iznenadio sve ljude koje znam, ne možete ni da zamislite koliko poruka sam dobio koje glase „Koji ćeš k**** ti u Dubaiju“ kada sam bio na pola puta ka Australiji.
Ovog puta ću verovatno slušati „Evo ga ovaj opet otišao da se zeza“, između tih zezanja ću gledati i da vam ogolim onu drugu stranu Rolan Garosa. Ono što ne možete da vidite na terenu, ono što ne možete saznati iz prenosa.
I da, za sve koje zanima za Francusku je sada dovoljan negativan PCR test ili dokaz da ste vakcinisani, a kažu da tamo nikog odavno nije ni briga za koronu. Slabo verujem u to nakon onih problema koje sam imao u Australiji….
Uostalom sada imaju mnogo veće brige koje dolaze sa istoka Evrope. Svakako ćete moći da osetite duh jednog ovakvog turnira na pravi način, a nećete čitati samo izlizane poštapalice i suvoparno ređanje cifara u tenisu. Kao što bi rekao Džon Mekinro „But seriosly“ – spremite se da uživate.
Uskoro ćemo saznati i da li će me „klepiti“ čuveni „Pariski sindrom“.
Ne znate za taj pojam? Pa to je kada odete u neki grad sa prevelikim očekivanja, a onda se razočarate. Ukoliko vam to deluje čudno, samo pročitajte pismo ili delo bilo kog velikog srpskog pisca koji je bio u Parizu. Niko ga se ne seća sa prevelikim oduševljenjem.
Već za 24 sata ćete saznati da li je sam proživeo nešto slično.
BONUS VIDEO Novak Đoković emotivno o prvom meču sina Stefana
