Priče iz Barija: Baklja Biniću, najgora odela i ludi mesar

Fudbal 29. maj. 202118:54 > 19:03
Podeli:
Foto: Privatna arhiva/Dejan Dmitrović

Crveno slovo za sve zvezdaše je taj 29. maj 1991. godine, Bari im je sveto mesto, a oni koji su imali sreću da dožive titulu evropskog prvaka na stadionu "Sveti Nikola" sa posebnim emocijama uvek pričaju o finalu koje proslavlja 30. rođendan.

Oni koji su doživeli Bari, s ponosom, „punih usta“, pričaju o njemu, oni koji nisu – pažljivo slušaju, jer se te priče prenose generacijama.

„Da pričamo o Bariju? Toliko puta sam pričao, ali ‘ajde, hoću sa vama, taman da čujete što nikad niste“, rekao je kolegi i meni Dejan Dmitrović, poznatiji kao Deki Roma, predstavnik one stare ekipe navijača Zvezde.

ZVEZDA - BARI 1991.

Ta ljubav prema crveno-belom klubu teško je objašnjiva, za neke sa strane možda prelazi i granice zdravog razuma, a u Romu je zaljubljen, pa na dobru atmosferu i čašiću razgovora uvek možete naići u srcu Beograda, ako se spuštate Dostijevom ulicom.

„Meni su pre finala u Bariju uvek bolje utakmice i protiv Bajerna, i protiv Reala… Ja sam ‘izgoreo’ u Bariju, bio sam prvo na donjoj tribini, pa sam za penale prešao na gornju. Nisam znao šta ću“, počinje priču za Nova.rs.

Kada se priseća detalja od pre tačno 30 godina, Deki kao da bi iskočio iz kože.

„Kažem ti kako se ja osećam, ništa drugo, svima je Bari – Bari, ali ja sam toliko sagoreo tokom utakmice. Loše smo igrali, nekako je sve bilo drugačije. Fascinantno je bilo i da su navijači Barija uglavnom navijali za nas, bili su sa nama na tribini“.

Foto: Privatna arhiva/Dejan Ćetković

Pre puta organizovano je spremanje čuvene srpske zastave koja je prekrila celu tribinu sa Zvezdinim navijačima na stadionu „Sveti Nikola“.

„Debeli Zonja otišao je gore u Kosovsku ulicu, u ‘Radnu ženu’ (krojačka radnja, prim.aut) i tamo su je šili. Jeste ona ogromna, ali se spakuje, kompresuje, da može da se nosi. Bilo je i većih zastava, šetalica, na severu, mada je ona bila najveća za ono doba“.

Te najveće utakmice teško se dožive onako kako želite, tamo ste a kao da niste, svedoči Dmitrović.

„Mi smo otišli ranije, u nedelju uveče krenuli smo odavde kolima na trajekt Bar – Bari, moj drugar Don Vito i ja sa društvom. Bili smo u hotelu sa južne strane, tri dana pre finala smo stigli, Polinjano se zove mesto, pre Monopolija. Ostali su uglavnom dolazili dan pred finale, a mi smo hteli sami za sebe da idemo. I svaki dan smo bili u Bariju.“

Ipak, ti dani u Bariju su neprocenjivi i nose uspomene za ceo život, pa su anegdote krenule da se nižu same od sebe kako sećanja naviru.

„Našao sam neki bar, normalno kao i uvek, negde u centru grada. Bio je jedan poster u baru, bila je Zvezda sa nekim orlom i grb Marselja kao reklama za utakmicu. Sedeli smo tu sa lokalcima klasičnim, ja sam zavrteo ture svime, krenula je priča… Sutradan kad sam došao – kao da sam domaći. Mesar koji navija za Inter pokazivao mi je mesaru, cela je u bojama kluba, zna svaki minut kad je Inter dao gol Zvezdi ’81. i ko je bio strelac. To su bile ludačke priče…“

Otkrio je Dmitrović i jednu od priča kako su Italijani „pali“ na druženje sa Srbima tih dana uoči finala.

„Žabari nisu navikli da njima neko plaća piće, i na dan finala je bila prohibicija u Bariju. Nigde nije moglo da se kupi piće. Odem ja u taj bar, prvo skinem onaj grb Marselja da ostane samo Zvezdin, a mislim da je gazdin sin radio za šanskom i kaže da ne može piće. Dobro, mi šta ćemo, uzmemo kafe, uzme on da ih pakuje u papirnu kesu i stavlja flašu viskija u nju“.

Navijačke priče i slavlja teško da mogu bez pirotehnike koje nije falilo ni na jugu Italije.

„Na utakmici sam bio u navijačkoj fajerci, nosio sam i neku crvenu maramu na glavi. Posle sam se lepo presvukao, obukao žuti sako, stavio kravatu i otišao na slavlje kod igrača u hotel. Bio sam obučen bolji od svih njih. Sala je imala plafon baš nizak, ide muzika, i da ne bude da baš ja moram da zapalim baklju, dam je Biniću. On je ‘šikne’, prostorija se toliko zadimila, pola sata nije moglo da se diše“.

Dmitrović (skroz desno) i mesar navijač Intera (drugi sleva); Foto: Privatna arhiva/Dejan Dmitrović

Priča o odelima mu je slaba tačka, jer je pored nadimka Roma poznat i kao Deki maneken, pa je drugačije gledao na oblačenje fudbalera.

„Nosili su ona turska bordo odela, široka, mene je bilo sramota. Nije to bila moda ni za to doba, u to vreme sam držao radnju italijanske robe „Reporter“, postojao je neki nivo, oblačili su se oni kod mene svi često, a ovo je bilo dno dna. Ali ta odela im je završio onaj što je posle otvorio kazino Aleksandar, kada smo se vraćali sa Superkupa iz Mančestera u avion je ubacio 100 slot aparata, tramvajdžija u Zagrebu im je bio ‘sponzor’ svih tih odela“.

Dekijeva ljubav prema Italiji i navijačkom pokretu sa Apenina, sa kraja 80-ih i početka 90. godina donela je taj duh i među beogradske crveno-bele. Kada je već na „čizmi“ doživi najlepše trenutke sa Zvezdom, rešio je da produži boravak.

Dva zuba izbijena u Drezdenu

Od brojnih gostovanja, pogotovo u toj istorijskoj sezoni, Deki Roma izdvojio je još jedno.

„Drezden je bio baš dobro gostovanje, tu su mi izbili dva zuba. Isto sam ranije došao, ovi naši kad su došli, prošli su kroz grad i popalili baklje, posle je nas 10-tak otišlo da ih traži, a Dinamovi navijači su se skupili u međuvremenu, bilo ih je mnogo. To je bila takva tuča u pešačkoj ulici, skandal. Čovek me zakači i odmah shvatim da su otišli zubi, posle sam taksijem otišao do hotela i na stadion. Oni su i prekinuli utakmicu, policija ih prskala vodenim topovima, njih je i u Beogradu bilo koliko hoćeš“.

„Sutradan, posle finala, išao sam u Rim na finale Kupa Italije, Roma – Sampdorija. Ostao sam još i otišao na poslednje kolo Serije B, u nedelju, igrali su Salernitana i Askoli u Salernu. Slušaj ovo… Utakmica u kojoj nikome ništa ne treba, obe ekipe na sredini tabeli, a Bora Cvetković je tada igrao za Askoli. Mislim da je Salernitana dobila 2:1, Bora je dao gol iz penala.

I odem posle utakmice do klupskog autobusa, hteo sam da sačekam i da se javim Bori, znali smo se dobro baš tada. Prolazi on i ja mu viknem ‘Boro’, on se okrene i nastavi dalje. Ja opet ‘Boro’, on me gleda i stane, ja ga pitam šta mu je, a on gleda zbunjeno i kaže ‘Otkud ti ovde’? Salerno je ispod Napulja još 100 i nešto kilometara, poslednje kolo, čovek je bio u šoku kad me je video. U Beograd sam se vratio 9-10 dana posle finala, pehar sam video kad je trebalo, nisam morao ovde“.

Iz Italije smo se pričom preselili u Nemačku, jer su anegdote iz Barija otvorile još mnoge, posebno onu iz Minhena, gde je Zvezda igrala prvi meč polufinala protiv Bajerna (2:1 za crveno-bele).

„Drugo poluvreme sam proveo u zatvoru. Išao sam drugarima kolima, a prva ekipa je išla avionom. Cela organizacija napravljena je bila unapred jer nemamo mi tada mobilne telefone. Ujutru smo stigli u Minhen, stigle su i baklje, i krenuli smo da pijemo čekajući ostatak ekipe da dođe oko 16-17 sati. Bio je dogovor da se baklje pale čim sudija ‘zvizne’ za početak utakmice“.

Ali, kako ti obično biva kada se nešto planira, često se nešto i ispreči da pokvari planove…

„Međutim, došlo je do haosa sa nekim taksistom, zadržali su ove naše i baklje su ostale kod Nišlija, a od njih su dvojica palila baklju u to vreme u životu. I sad šta ću, objasnim im šta i kako, popnem se prvi na šipku na starom Olimpijskom stadionu, imao sam dužu kosu i zlatni rajf, i kažem im kad ja zapalim baklju da zapale svi ostali. I svi k’o jedan stvarno zapale, a ja ne bacim baklju jer sam video kameru dole da snima, samo sam je spustio kad je izgorela, i uzmem otrčim dijagonalu na skroz drugu stranu tribine. Skinem i rajf, čekam, u 30. minutu lom, ove naše pustili i ulaze na stadion. Na poluvremenu je bilo 1:1 i krenem da se javim ovim našima, samo su me trojica uhvatila s leđa, stavili su mi lisice i preko celog stadiona me odveli na drugu stranu. Ispod njihove tribine imali su sudiju za prekršaje i zatvor na stadionu – kavezi 3 sa 2 metra. Neće niko ništa da ti kaže, ni reč. Skinuli su mi sve, i pertle. Čujem u drugom poluvremenu da je pao gol, neće da ti kažu ko ga je dao“.

Epilog je bio takav da je Dmitrović prisustvovao jednom istorijskom transferu.

„Pustili su me posle sat i nešto vremena, vratili su mi sve. Nikakvu prijavu nisam dobio, kao sve je u redu, ali ja ne znam rezultat. Izlazim konačno i vidim pijanog Cveleta i tako shvatim da smo mi dali gol. Krenem dalje, ovi moji što su bili kolima, čekali su me koliko su mogli i šta će, ‘zapale’ za Beograd. Tako sam ja otišao do hotela gde je bila ekipa i dogovorim se da se ubacim u neki čarter za povratak. Družio sam se sa skoro svim igračima u to vreme, i to veče me Robi Prosinečki povede u tu diskoteku, u kojoj je potpisao za Real, to je bilo to veče“, prisetio se Dejan Dmitrović brojnih istorijskih detalja koji ostaju za ceo život.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Sve o Bariju na Nova.rs:

Nova.rs specijal: Šta vas čeka povodom 30. godišnjice Barija

Pančev zove Belodedića: Milence, ‘ajde na rakiju VIDEO

Belodedić o susretu s Miloševićem, skrivanju Rumuna u Srbiji

Pančev o Bariju: Olmeta ni taksijem ne bi stigao onaj penal

Bora Čorba za Nova.rs o Čoli i brodu ludaka za Bari

Refik za Nova.rs: Deci pričam, čuvao sam Maradonu i Pelea

Dejo za Nova.rs: Komunističke fore u Bariju, mit o Piksiju

Stojanović: Ljupko nas pitao „hoćete lep fudbal, ili trofej“

„Crvena zvezda je šampion Evrope! Darko, Darko, Darko…“

Dejo za Nova.rs o udesu, švercu koka kole i anegdoti o Sneki

„Da država ne stoji iza Zvezde, propadala bi kao Vardar“

Belodedić: Čaušesku molio da ostanem, srpska policija čuvala

Nova.rs u Bukureštu: Mile Belodedić je i dalje bog fudbala