Belodedić o susretu s Miloševićem, skrivanju Rumuna u Srbiji

Fudbal 29. maj. 202114:46
Podeli:
Belodedić, Džajić, Petrović
Miodrag Belodedic Dragan Dzajic i Ljupko Petrovic, Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Miodrag Belodedić, u ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs, opisao je avanturu po Srbiji dok je Sekuritatea još "vrebala".

U prvom delu velikog intervjua, mogli ste da pročitate kroz šta je sve prošao Belodedić u Rumuniji pod Čaušeskuovim režimom, u kom je čak i jedna kaseta sa utakmicom Barselonom za skauting pred finale Lige šampiona bilo nešto jedva zamislivo.

O televizoru se maštalo, igrači su „nagrađeni“ prefarbanim rumunskim vojnim džipovima za osvajanje Lige šampiona, i to protiv slavne Barselone, a Mile u jednom periodu čak nije mogao ni da dođe do rodbine, koja je bila preko reke Nere, u Jugoslaviji.

Kada je konačno prelomio da napusti Rumunije, više nije bilo opcije za „nazad“. Bila je to možda i najbolja odluka po Crvenu zvezdu, koja je sa Belodedićem dobila završni šraf za mirnoću u defanzivi, uz koju su Dejo, Robi i Pančev mogli napred da rade šta požele.

Zakucao je na vrata Marakane posle poraza u derbiju od Partizana, nakon gola Vokrija, kada upravi crveno-belih nije bilo ni do čega. Tako je i nastao mit o tome da Džajić nije znao ko hoće u Zvezdu i da je isprva odbio Mileta, ili smatrao da se neko šali sa njim.

U svakom slučaju, Belodediću je ubrzo predočeno da će biti suspendovan godinu dana zbog UEFA pravila i načina odlaska iz Steaue, došao je u trenutku kada je i sin Franca Bekenbauera bio na probi u klubu.

Ipak, osim slavnog prezimena, nije imao ništa više da pruži – to je učinio Mile, koji je strepeo za rodbinu koja je ostala u Rumuniji, pa je usledilo „propitivanje“.

„Bila je tamo baba Vida, moj deda Mlađa, imao sam dve sestre, jedna je ostala, ali je živela u Temišvaru i posle došla. U selu imamo familiju Belodedića, dve familije. Bili su kod brata moje majke, zvali su ga u policiju da da izjavu. Ali nije znao ništa, sve je bilo tajno. Mamina majka je samo znala, imala je sestru u Vračev Gaju. Sa Vojom Kisom sam bio svaki dan, pre i posle treninga, kod njega u kafiću, levo-desno, stalno smo bili zajedno. On je bio uvek iza mene, živeo sam jedno vreme u hotelu Mladost, a čulo se već da sam u Jugoslaviji, i došao je kod mene jedan bivši igrač Steaue, koji je igrao u Steaui, ali je ostao u Nemačkoj. Dobar je bio, igrao za reprezentaciju. Došao je iz Nemačke da priča sa mnom i da me odvede tamo. „Sedamo u auto i pravac Nemačka.“ Rekao sam mu da nisam sam, da imam majku, sestru, porodicu, posle su čuli i iz Galatasaraja. Pričali su da su već pregovarali sa Steauom i da im ona daje moju ispisnicu, ako idem u Tursku. Onda bih mogao da igram odmah. Nisam hteo. Iz Zvezde su mi rekli, „pazi Mile, da se popneš u avion, i umesto u Turskoj, lako možeš odmah da završiš u Rumuniji, šta onda.“ Rekao sam, neću da idem nigde ja“, kaže za Nova.rs Belodedić.

Čuvena je anegdota o tome da je Voja Kis za vreme Čaušeskua kalauzom otvorio stan u Bukureštu kako bi preuzeo papire koji su bili potrebni za registraciju i dokumentaciju u Jugoslaviji.

„To je bilo možda posle revolucije“, kaže Belodedić, smatrajući da je tako nešto bilo nemoguće u doba dok je Čaušeskuov režim još bio na vlasti.

Takođe, Mile pamti i da su neki momci iz njegovo sela Sokolovac završili iza rešetaka jer su došli u Beograd na utakmicu.

„To je bilo ranije, bio sam još mlad, pamtim, imali smo zvezdaše i partizanovce, hajdukovce. Išli su na utakmice, nisu smeli do Beograda, ali su odlazili. Išli su i kada igra Jugoslavije protiv Španije, kada je došlo do one tuče. Njih četvoro je otišlo na meč, sašili su zastavu, napisali u selu „izdaleka stiže glas, volimo vas, Rumunija Sokolovac“. I gledamo, skupili smo se u selu, u kafani. Javili su u prenosu „tu je mala grupa iz Rumunije, Sokolovac“. I videli su ih iz policije iz sela kada su došli. Kaznili su ih jer su išli na utakmicu.“

Pojedini igrači legendarne generacije tvrde da je vaš surovi profesionalizam uticao na sve da ranije dolaze na treninge i još više vremena provedu u zagrevanju. Da li je bilo tako i da li je to posledica rada u Steaui?

„I Šeki im je rekao, ‘pogledajte kako Belodedić igra, kakva je to vojnička disciplina, odmah lopta iz prve. A vi uzimate loptu, pa je nosite…’ Ja sam tako ovde učen, iz prve, kao odbrambeni igrač, da treba da igram brzo. Ne da je držim, da je nosim. Igrao sam iz prve i tako je brzo dam, čim je primim. Ali nismo u Steaui imali taj otvor prema zapadu, nismo imali teretane i te treninge, puno smo trčali. Ja sam tražio nešto individualno da mi daju da radim, ja sam imao tehniku, ali snagu nisam, bio sam tanak. Da su me malo pripremili, možda bih bio još bolji kao fudbaler. Trenirali smo u Steaui svi zajedno, isto smo sve radili, i onaj što je bio jači, onaj što je brži, svi rade isto. U Zvezdi se to malo posle i promenilo, išli smo u teretanu. U Steaui nismo išli. A kada sam došao u Valensiju, video sam isto kao u Zvezdi, bilo je i teretane, istezanja… Pa lopta, sprint i ostalo. Ali eto, i sa tim treninzima smo osvojili Kup šampiona i igrali smo te kupove svake godine, igrali smo u Steaui još jedno finale protiv Milana. Baš interesantno.“

Za dolazak u Zvezdu se brzo pročulo, iako Mile dugo nije mogao da igra.

„Te godine kada nisam igrao, Zvezda je igrala protiv Kelna, tu utakmicu sam gledao na Avali. Imao sam puno problema kada sam došao, familija i rodbina, druga sela, svi koji su bežali iz Rumunije, dolazili su na stadion kod mene. Čuli su da sam tamo i dolazili su da im ja pomognem. Stalno su me zvali, „Mile, došla ti je rodbina.“ Svi su dolazili da im sredim papire, pa su odlazili u Hiljadu ruža, Avalu, pa čekali. Sada su svi u Americi, Kanadi… Nekada nisam mogao ni da spavam, pun mi je bio stan, nemaš gde da spavaš. Taj meč sam gledao na Avali, sa Rumunima koji su bežali i čekali da idu u inostranstvo. Pobedila je Zvezda 2:0, revanš 0:3. Da sam igrao, možda i ne bismo ispali, ko zna.“

Sa kim ste cimerovali?

Sa Robijem sam bio cimer. Kad ustane – prvo rukom napipava na ormariću gde je paklica cigareta. A živeo sam na Mirijevu posle, tu je bio Stošić, Radinović… Sa njima sam izlazio u diskoteke, čini mi se u „Nanu“. Ja nisam ni primetio da je to komunistička zemlja, bili su slobodni svi da odu u inostranstvo i da se vrate, imali su privatne radnje. Mi smo u Rumuniji bili ona prava komunistička zemlja, gde nisi smeo ni levo ni desno. Ni u inostranstvo.“

Kako pamtite tu prvu prijateljsku utakmicu protiv Steaue, posle otvaranja, kada su došli u Beograd?

„Nije došao prvi tim, bilo je igrača u reprezentaciji. Pričali smo i bilo je čak priče da igram poluvreme za Steauu, jedno za Zvezdu, ali nisam. To je bilo ono vreme posle revolucije, pa su napravili dva-tri koraka napred, da mogu da izađu i uđu. Bila im je želja da dođu i da igramo utakmicu ovde. I sećam se još prve utakmice sa Sarajevom, kada su mi napravili doček, javili su da ću da počnem, aplauz stadiona, Delije aplaudiraju, skandiraju ime. I stojim do Marovića, kaže, evo, ‘silazi Srbin u nošnji, nosi prase na ramenu i rakiju’. Pozdravili smo se, uzeo sam prase i rakiju, odneo na klupu. Posle utakmice smo probali prase i rakiju. Nisam ja bio naučen da budem u centru pažnje, imao sam emocije, ali neprijatno mi je kad samo mene gledaju. Ali izdržao sam“, kroz smeh će Belodedić.

Meč protiv Bajerna najjača je uspomena zbog govora iz Minhena.

„Dragan Džajić nam je rekao da nećemo izgubiti, i dobili smo tamo. U Beogradu, malo smo imali emocija i primili smo onaj gol kad je Dika imao slobodan udarac, imali smo ga i mi kad je Miha šutirao. Teško je bilo igrati sa nama. Možda smo se i branili, ali smo imali igrače koji mogu iz prekida da reše sve. Mnogo smo golova dali iz prekida, a u toj utakmici znali smo da će biti teško. Mnogo puta kada čujem onaj zvižduk, ja ne čujem i ne vidim više ništa drugo. Onda imam samo koncentraciju za utakmicu, ne znam ni koji je rezultat. Mnogo puta mi se desilo da se završi utakmica i ja razmišljam, kako se tako brzo završila. Zbog koncentracije. Primiš gol i onda nema šta da razmišljaš koliko ima do kraja, da se plašiš, nastavljaš dalje, treba da odigraš. Nismo izgubili nijednu utakmicu te godine u KEŠ. Prva utakmica je bila malo možda teška sa Grashopersom, i tamo je bilo već ubedljivo u revanšu.“

Kako Vam je izgledao karantin, barijevski je mnoge namučio? Da li je Vama bio lakši zbog navika iz Rumunije? 

„Mi kad smo igrali u našem prvenstvu u nedelju, u petak ujutru idemo na stadion na trening, i ostajemo do nedelje u karantinu. Kada igramo internacionalno, nedelju dana smo u karantinu. Pripreme, hrana, odmor, i onda jedva smo čekali da počne. Teško je bilo i u Steaui, imali smo teške pripreme i mnogo smo trčali. Karantin je bio tu da vidimo šta treba da se igra, kako da se igra. Nije bilo puno priče, znam da je Ljupko govorio više o odbrani, kako da stojimo, kako da zatvorimo napad. Stalno smo imali po neki prekršaj, i Robi, Miha, Deja… Malo smo se uplašili kada je Dejo izašao, ali nije se videla promena.“


Kako pamtite slavlje i doček u Beogradu?

„To je bilo slavlje, ne ono u Rumuniji. Navijači, autobus, pozdrav… Bilo je ljudi koji su slavili na ulicama, mahali. Stadion je bio pun, proslavili smo sa navijačima i ko je znao da igra kolo, igrao je, ko nije, stajao je tu pored. Bili smo i kod Slobodana Miloševića, ušli smo i došao je, ali ne kao Čaušesku. Pili smo šampanjac, bio je tu između nas, poznao me je i pitao „je li to onaj Belodedić koji je pobegao iz Rumunije.“ Stalno su me predstavljali tako, „pobegao“. Ja nisam pobegao, ja sam došao i ostao. Rekao je onda, „dobrodošao, kako je“, i tako. Bilo je i muzike, slavlja, mnogo lepih momenata. Pevali su nam na toj proslavi i nekim kasnijim obeležavanjima godišnjice Keba, Džej, Saša Matić, Snežana Đurišić… Srbija je kada su u pitanju pevači šampion sveta. I ja sam kao mali učio da sviram harmoniku, ali nisu tu prsti išli kako treba.“

Da li je bilo straha i osuda kada ste se vratili u Rumuniju i u reprezentaciju?

„Imao sam malo straha. Dobro, već je prošlo dosto vremena, ali su me zvali u reprezentaciju, tražili su mi dosije, ja sam bio vojno lice i tako sam se vodio, pa da li sam osuđen, da li nisam… To je kasno rešeno i nisu prvo hteli da me puste na Svetsko prvenstvo koje se igralo u Italiji, „ne možeš da igraš“. Ali, sećam se da je Zvezda igrala posle osvajanja titule u Temišvaru, ima tamo puno Srba, došli su i iz mog sela, bio je pun stadion. I ja sam se spremio da odem, na kraju mi je Ljupko rekao u autobusu da je ipak bolje da ne idem, „došli su neki, ne znamo šta je i kako je“. I na kraju sam izašao iz autobusa i nisam otišao. Posle revolucije sam tek onda pozvan u reprezentaciju, pomalo tajno, došao sam u Bukurešt. Bilo je emocija i tu, mnogi nisu gledali blagonaklono. Ne da me kritikuju, ali „što sam pobegao, zašto sam ostavio reprezentaciju, Steauu, imali smo pare.“ Mi fudbaleri jesmo imali pare, išli smo na more, planine i proslave, ali ja sam kao mali naučen da mogu da odem i tamo i ovamo, da budem u Jugoslaviji i da mogu da vidim familiju. Bilo je i novinara i ljudi koji su pričali da ne treba više da igram za reprezentaciju.“

Ostaje li gorčina zbog Mančestera, mogla je da se kompletira tripla internacionalna kruna? 

„Sećam se da nismo igrali loše, Deja i Pančev su imali šanse. Ali igrala se samo jedna utakmica, počeo je rat. Stalno sam razmišljao, da li može da se desi da osvojimo Superkup. Ali osvojili smo Tokio. Tamo sam išao sa Steauom. Pričao sam fudbalerima Zvezde, kako smo putovali mi iz Bukurešta za Tokio. Skupili su se svi oko mene u biznis klasi u avionu. „Hajde da vam ispričam kako smo mi išli“, pošli smo u Karači, u Indiji, tamo smo tri ili četiri sata proveli na aerodromu. Uzeli smo drugi avion za Peking. Tu smo sišli i otišli u Rumunsku ambasadu, tu smo bili dva dana i iz Pekinga smo otišli za Tokio. U Peking smo stigli izjutra, krenuli za ambasadu. Bilo je mnogo bicikala, sveta, auta jako malo. Vodili su nas i da vidimo Kineski zid. U Tokiju smo našli igrače Rivera, došli smo tri ili četiri dana ranije. Argentinci su bili opušteniji, gledali smo ih kako igraju, plešu, zabavljaju se. Sa Zvezdom smo brže došli, preko Moskve za Tokio.“

Prosinečki
Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Već je rat zakucao na vrata i pojedinim igračima, poput Prosinečkog, sigurno je bilo teško jer mnogim sportistima u Hrvatskoj zamerali što su ostali ovde da igraju za Zvezdu, Partizan i druge klubove. Da li se to osetilo u ekipi ikada? 

„Nisam to osećao, sa Robijem sam dva puta išao za Vinkovce, igrali smo i družili se sa ljudima. Prvi put sam tu mržnju osetio protiv Dinama iz Zagreba kada smo bežali sa terena. Pitao sam šta se dešava, šta je ovo. Kakva je ovo mržnja. Ovako, sa Robijem i ostalima nije bilo nikakvih problema. Imao sam priliku da slušam posle mnoge priče, ali u Zvezdi nikad nije bilo problema. Išli smo po staroj Jugi, dolazili su po nas u hotel, pa da nas vode kući, daju poklone. Hteli su u Sarajevu da me vode kući, neka familija, da me časti. Nije ih pustio Ljupko, ne može da ode on, ima utakmicu. Voleli su nas navijači Zvezde svuda, i kako smo igrali, i nas ovako.“

Koje ste ponude sve imali kada je došlo vreme da nastavite karijeru u inostranstvu? 

„Imao sam ponudu Anderlehta, imao sam priču sa Sampdorijom, zvali su me, ali se nismo dogovorili. Ali rešio sam da odem u Valensiju, ne u Anderleht. Lep grad, Sunce, toplo… Igrao sam i protiv Sevilje i Maradone dok je još igrao u Sevilji. Igrao sam i sa Mijatovićem godinu dana. Već tu sam imao 30 godina.“

Kada ste već spomenuli Maradonu, kako pamtite duel sa Argentinom na Mundijalu 1994. godine, trebao je on da igra i na kraju nije jer je došlo do čuvenog skandala?

„Spremali smo se ne samo za njega, za celu Argentinu, ali pričalo se da nemamo šanse već protiv Kolumbije. Pričao je Pele da će Kolumbija da osvoji Svetsko, oni su u kvalifikacijama pobedili i Argentinu, sve su pobedili. Valderama je igrao, Rinkon, osvojili su prvo mesto u kvalifikacijama. I mi smo prvu utakmicu igrali sa njima. Ali sreća naša što je igrao Valderama. On je jako, jako kočio tu igru. Bio je u sredini i svi su tražili njega, davali njemu loptu, a on je bio malo spor. I to nam je bila sreća, da nije igrao Valderama, bilo bi teško. Tu smo se skupili oko njega, imali smo kontranapade i brze igrače. Tako smo ih pobedili. I Argentina – nismo ni sanjali da ćemo pobediti Argentinu. Ali naš stil igre bio je takav, kakav treba za njih. Isto kao i Zvezda kada zatreba, da se zatvorimo dobro, imali smo napadače koji mogu da postignu sigurno gol. Bili su dobri, ali nisu uspeli da nam daju gol.“

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Nastupi u Americi na Mundijalu su bili i magnet za Meksikance?

„Pratili su nas i dolazili su Meksikanci u Valensiju da pričaju. Menadžer je neki dolazio, hteo je da me odvede u Meksiko, u Ameriku, tako se zvao klub. Tad nisam hteo, mislio sam da odigram još godinu ili dve u Španiji. Otišao sam u Valjadolid, pa sam bio u Viljarealu pola godine. Onda su još jednom došli da me zovu, i u Meksiku sam se sreo sa Vladom Stošićem, u Atlanteu sam bio dve godine. Teško je bilo, Meksiko je na ozbiljnoj visini, Toluka, Pačuka, Monterej, sa Tolukom sam izgubio kiseonik, nisam pet ili šest sekundi ništa video, sve je bilo crno. Teško je bilo, ali nisam tamo završio, zvali su me u Steauu. Prethodno sam pričao i sa Draganom Džajićem 1999, rekao mi je da prođem kroz Beograd pre nego što odem u Bukurešt. Hteo je da igram još godinu dana i da ostanem u klubu. Pričao sam sa njim pre nego što sam otišao u Rumuniju. Nismo se dogovorili, počeo je rat, potpisao sam za Steauu na dve godine i tu su me zvali opet u reprezentaciju. Igrao sam sa 35 godina i već sam se uplašio, najveće povrede sam imao u toj poslednjoj godini. Slomio sam ruku, članak… I eto, sa 37 godina, pobegao sam od fudbala, da me ne vide više i nestao sam. Kao iz Rumunije kada sam otišao u Jugoslaviju. U poslednjoj utakmici sam igrao protiv Italije tamo, sa 36-37 godina. Hajde, hajde, pa šta ću, odigram još taj meč, i tu sam se povukao.“

Godine Vam ne mogu ništa, i dalje mogu mnogi saigrači da pozavide na gustoj kosi i mladalačkom izgledu? 

„Izgledam kao moj ujak, ličim na mamu, koja se zove Danica. Ima i pesma, zvezda Danica. I ona mi je tu sreću dala, da stignem do Zvezde, da osvojim sa Zvezdom titulu i budem zvezdaš. Moj ujak ima 80 godina i izgleda kao da je momak. Crna kosa. Ja sam povukao to sa strane moje majke. Moja mama je bila Živojinović kao devojka i povukao sam na nju.“

Foto: Printscreen

To je bila prilika za podsećanje na susret sa Batom Živojinovićem, glumačkom i zvezdaškom legendom. 

„Mogu da Vam ispričam, kada sam upoznao Batu i Ljubišu Samardžića. Bata se popeo i rekao dve-tri reči na jednoj proslavi godišnjice Barija. Hteo sam da ga upoznam, gledao sam njegove filmove kada sam bio mali, partizanske, Sutjesku, Neretvu… Zamolio sam nekog iz Zvezde da nas upozna. Došao sam do njihovog stola, dobro veče, drago mi je da Vas upoznam. I Bata me gleda, gleda, kaže ti si taj Rumun što je prebegao. Kažem, da, ja sam taj Rumun. Kaže, kako nisu pucali? Pa znate, ja nisam pobegao ili preplivao Dunav ilegalno, ja sam došao sa pasošem, pa sam zatražio azil. Kaže, aaa, da si pobegao preko Dunava, bilo bi opasno. Rekoh, da sam pobegao preko Dunava, ko zna šta bi bilo. I slikali smo se, tu sliku sam pokazao celom selu. Gledali smo svi te filmove i upoznao sam i Batu i Ljubišu Samardžića.“

Ngolo Kante svojevremeno se poslednji fotografisao sa peharom Mundijala, jer su se ostali grabili da ga poljube i dohvate. Nešto slično ste i Vi doživeli u Bariju, zbog svoje skromnosti i povučenosti?

„Nisam mogao da se popnem na postolje u Bariju, i video me je Cvetković. Kaže, hajde Mile, dođi. Kažem mu da nema mesta. I dao mi je ruku, popeo sam se. Kaže, hajde, podigni pehar. Kažem, neka, ja sam već podigao jednom pehar. Neka ga oni nose. Nisam nikad bio ispred. Stalno sam iza, miran, nisam voleo nikad da se izlažem i da me vide. I kao fudbaler, nikad nisam gledao utakmice svoje, kako sam igrao. Mnogo puta mi pričaju, kako si samo igrao. A ja ne vidim šta sam igrao. Normalno sam igrao“, zaključio je Belodedić, i potvrdio reputaciju – niti skromnijeg čoveka i fudbalera, niti veće i ostvarenije sportske ličnosti, jedine sa dve titule prvaka Evrope sa klubovima Istočne Evrope.

Iako se ponekad vajka da je i dalje „za Srbe Rumun i za Rumune Srbin“, to suštinski nije ni bitno. I sa jedne i sa druge strane svoje reke Nere, koja prolazi uz njegovo voljeno selo Sokolovac, obožavan je i poštovan.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar