Stojanović: Ljupko nas pitao „hoćete lep fudbal, ili trofej“

Podeli:

Bio je kapiten u ekipi sa toliko majstora fudbala, da sa ove distance deluje jedino pravično da golman nosi tu traku.

Govorio je u sebi „drži taj ušati trofej, ne puštaj“, dok ga 30 godina kasnije Srbi gledaju samo u rukama igrača Bajerna, Liverpula, Reala.

PROČITAJTE JOŠ:

Osvojio je najveća fudbalska priznanja kao svoj na svome, u klubu u kom je praktično ponikao i danas može da bude ponosan dok trezveno posmatra stare fotografije i snimke iz Barija.

Stevan Stojanović u subotu će obeležiti tri decenije otkako je skinuo ključni penal Manuelu Amorosu i postao prvak Evrope sa Crvenom zvezdom u penal seriji sa Olimpikom iz Marseja.

Tri decenije kasnije on je direktor „A“ tima Srbije, a niko od klubova iz ovog dela Evrope nije više došao blizu tom Zvezdinom uspehu iz 1991.

„Kako koja godina prolazi tako trezvenije gledamo na taj uspeh. U momentu kad smo osvojili Kup, nismo ni sanjali da je to veliki uspeh za mene lično, našu zemlju, klub. Sad posle 30 godina možemo trezveno da kažemo da već 30 godina trajemo. To je sam podatak da je to jedan od najvećih uspeha fudbala u našoj zemlji“, rekao je Stojanović za Nova.rs.

Sistem je u međuvremenu promenjen, pa ne možemo da znamo gde bi se sadašnja Zvezda nalazila i kako bi se kotirala u Kupu evropskih šampiona, ali znamo da joj je danas cilj da bar stigne do grupne faze nekog od evro-takmičenja.

„Jeste, promenio se sistem takmičenja, postao je komercijala. Isto mislim da sam u ono vreme imao sreće da igram u jugoslovenskoj ligi koja je imala jake klubove i bila u četiri, pet liga u Evropi. Jedino ta jaka liga i jake utakmice mogu da iznedre veliki tim i veliki klub da mogu da urade nešto na evropskoj sceni“.

Stojanović kaže da se u vreme kad je Zvezda napravila najveći uspeh, tek kada je tim koji se gradio „kliknuo“ kako treba i sazreo za najviši domet.

Stevan Dika Stojanović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Stvaranje tima je proces, Zvezda je imala jedan plan od 1986. recimo, da napravi jedan tim koji će igrati značajnu ulogu u Evropi. To ne znači da i ranije nismo igrali značajne uloge. Međutim, rešeni su bili da osvojimo bar jedan trofej. Mi smo 1979. godine igrali finale Kupa UEFA, sa Pižonovom generacijom i to je jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba. On treba da napreduje i traži nove izazove i stvaranje ovog je počelo 1986. Složio bih se sa mojim drugarima koji su rekli da treba i vremena da se tim stvori i da igrači sazru. Svaka čast mladim igračima, i ja sam bio mlad pa sam tek do 23, 24. ili 25. godine sazreo za neke veće rezultate u Evropi“.

Tako je i momak koga su u crveno-belom prozvali nadimkom „Dika“, morao da čeka svoju šansu.

„Ponikao sam maltene u Zvezdi i počeo sam sa 14 godina u pionirskoj ekipi, prošao sve selekcije. Međutim, kad sam potpisao prvi profesionalni ugovor sa 18 godina, od šeste opcije prošle su četiri godine dok u 22. godini nisam postao prva opcija. I stalno sam bio uz prvu ekipu. Mislim da se danas stvari dosta brzo dešavaju i to nije dobro. Treba da se prođe proces sazrevanja, da shvatiš i znaš koji su ti kvaliteti. Mogu da se vratim na tu godinu 1991. kad smo stvarno napravili dobar tim, sklopili sve kockice i onda podbacili u prvoj utakmici protiv Grashopersa u Beogradu“, prepričava čuveni golman.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Po dobro poznatom običaju, već tada su krenule kritike, iako je u prestonici Srbije bilo 1:1.

„Bilo je već kritika velikih, da nismo tim, da opet pokazujemo slabosti i da nismo ekipa. Međutim, igrači u svlačionici posle utakmice, pogotovo Robi je rekao ‘pa dobro, šta ima veze, imali smo slab dan, pobedićemo ih tamo’. To je prvi put da čuješ od nekih igrača ‘idemo na stranu da dobijemo utakmicu’. Stalno je bilo ono ‘hajde u Beogradu da napravimo dobar rezultat, a na strani šta bude’. Uvek je i bilo da fali za jedan gol, nemam pojma, kiksnemo i ispadnemo iz daljih takmičenja. Pričamo o toj završnici. Međutim, eto koliko su oni bili samouvereni i svesni svojih kvaliteta, poštovali su protivnički tim ali su verovali u sebe. Otišli smo u Cirih i posle te utakmice sam znao da ćemo daleko dogurati u Kupu šampiona“, kaže Stojanović.

Zvezda je tada imala nerv šampiona, koji ju je, potom, preko Rendžersa, Dinamo Drezdena, Bajerna i Olimpik Marseja i doveo do titule prvaka Evrope.

„Mislim da veliki klubovi i timovi to sebi ne dozvoljavaju. Može da se desi kod kuće da se odigra nerešeno. Ali, nikad ne znaš od Reala, Milana, velikih ekipa, nikad ne možeš da garantuješ i kad izgube kod kuće, da na strani neće da daju dva, tri gola da pobede. Mislim da smo u tom rangu klubova i da tako treba da gledamo na stvari“, smatra „Dika“.

Najdramatičnije je, očekivano, bilo protiv Bajerna i Olimpika. Sa Nemcima 2:1 u prvom meču, pa u Beogradu – ludnica.

Mihajlović šalje bombu iz slobodnjaka za 1:0, ali onda Stojanović pravi kiks koji je mogao da mu obeleži karijeru. Klaus Augentaler namešta loptu na slobodan udarac, šutira nisko i lopta prolazi „kroz“ golmana Zvezde.

Stevan Dika Stojanović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Jeste, to je bilo kod primljenog gola, tragedija. Rezultat je bio povoljan po nas, bez obzira na grešku. Ja reko’ hajde, šta da radimo sada, primili smo taj gol, 1:1, neka ostane 1:1 i mi idemo dalje. Pričaće se i o tom golu u drugom, šaljivom kontekstu. A istina je da je Robi prišao prvi i rekao ‘dobro, idemo dalje'“.

„Eto sudbina, on je meni takav gol dao, a na kontra strani je isto on bio taj koji je udario loptu i ta lopta je dobila čudan pravac da je Rejmon Auman primio takav gol, kakav je primio“.

Golman Bajerna je u finišu meča napravio zvezdu u vazduhu kada je probao da izbaci loptu van gola. Nije uspeo, Zvezda je imala 2:2 u džepu i finale.

„To je to, finale! Što je bio i cilj, klupski cilj, da se dođe do finala“, s olakšanjem je u sebi konstatovao Zvezdin kapiten.

Dejan Savićević, Dragiša Binić, Robert Prosinečki, svako je na svoj način bio sinonim brzine ili veštine u napadu, a crveno-bele je čekao Olimpik iz Marseja.

zvezda
Foto: FK Crvena zvezda

Zato Darko Pančev opisuje da su se igrači Zvezde pretvorili u Italijane, ili Špance bar na jednu utakmicu, po zamisli Ljupka Petrovića.

„To je istina. Mi smo iz utakmice u utakmicu bili sigurniji, što smo i pokazali na terenu. Imamo cilj i znamo šta radimo, igrači su bili samouvereni. Došla je ta finalna utakmica gde smo malo čudnije odigrali. Sad mogu da kažem zašto smo tako odigrali, provlačilo se to kroz medije i Ljupko je pričao o toj utakmici. On i stručni štab su analizirali Marsejevu igru pre toga, protiv Spartaka iz Moskve i Milana. U četvrtfinalu i polufinalu su te dve ekipe izbacili i na isti način su ih eliminisali. Prepuste protivniku napad i onda preko Vodla i Papena ili Pelea u dva poteza su matirali protivnički ekipu. Kad smo imali taj sastanak pred utakmicu. Ne baš odmah pred meč, nego tri, četiri dana ranije. Dolazi nam Ljupko i pita ‘Šta mislite, kako da igramo?'“.

Stevan Dika Stojanović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Stojanović nam otkriva detalje šta je Petrović tada pred meč rekao igračima, pa je izazvao Savićevićevu reakciju „pa kako ćemo onda da im damo gol?“.

„Mi smo igrali stalno lep i dopadljiv fudbal, sa dosta golova. I pita nas ‘Je l’ bi vi da igramo lepo i da ne osvojimo trofej, ili da igramo kako ja mislim da treba i da osvojimo trofej’. I svi normalno, hoćemo trofej kad smo već došli do finala. Tu je nadohvat ruke, zašto ne bi to probali da uzmemo, iako je cilj bio da dođemo do finala. Međutim, još jedna utakmica i na krovu Evrope si. Svi smo se složili. E kad je on počeo da priča kako ćemo, maltene prepuštamo mi njima loptu, njihovu taktiku uzimamo. I sad neko od igrača kaže ‘Pa dobro, kako ćemo gol da damo ovakvom igrom?’. Kaže Ljupko ‘Pa ne treba da damo gol, 0:0’. I onda ‘Šta, 0:0, produžeci?’. A Ljupko odgovara ‘Da, 0:0, produžeci, Dika odbrani penal i mi prvaci Evrope’. Tim rečima je rekao. Sad da li se on šalio ili nije, ali tako je ispalo na kraju. Što kažu, cilj ne bira sredstvo“.

Petrović jeste tačno predvideo epilog finala Kupa šampiona, ali je igranjem na penale stavio i posebno breme na Diku. U vreme pre interneta i jutjuba, zanimalo nas je kako je mogao da prati gde ko šutira jedanaesterce.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

„Nisam ja baš toliko zapisivao svaki detalj, ali kad pogledam utakmicu, ono što je moglo da se vidi na TV ekranima, zapisivao sam. Desilo se da sam imao da je Manuel Amoros šutirao u desnu stranu, jedan penal sam imao zapisan njegov, gde sam video, na nekoj utakmici sad je davno bilo. Odlučio sam da idem u desnu, ali sam isto tako odlučio da čekam do poslednjeg momenta, što je njega možda malo i zbunilo. U tom čekanju hoću li ja da krenem, možda se malo pokolebao. Jeste šutnuo jako, ali idealno za odbranu, poluvisoka lopta. Tako da, na moju sreću to se i desilo“, opisuje Stojanović šta se desilo u četvrtoj seriji penala.

Sudbinski, ili ne, sa ostalim igračima Marseja nije imao nikakvu komunikaciju, a uz Amorosa šutirali su Karlos Mozer, Žan-Pjer Papen i Bernard Kasoni. Amorosu je Dika doneo loptu i predao mu je.

„Ne, sem kod Amorosa što sam mu doneo loptu i dao mu. Sa ostalima nisam komunicirao, samo sam njemu doneo loptu i dao mu. Dao sam mu loptu i gledao sam ga u oči. On je spustio glavu i nije hteo da me pogleda. Spustio je glavu, čisto psihološki malo. Već sam znao da idem udesno i samo je bilo bitno da što duže ostanem miran, da ne krenem ranije“, kaže Stojanović.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Dok su se ređali igrači Marseja, u Zvezdi su pogađali Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev. Stojanović otkriva zašto je u Prosinečkog nekako bio najsigurniji.

„Kao i pred svaku utakmicu, (Ljupko je tražio) da se smirimo malo, psihološki da se pripremimo, koncentrišemo za šut i to. Sve su to bili profesionalci, ozbiljni igrači i sigurni izvođači penala. U Robija sam bio najsigurniji. On je i prvi šutirao. Ne znam da li je promašio neki penal, ne sećam se. Teško mu je odbraniti penal. On gleda u golmana. Taj prilaz lopti… Tačno je znao gde će da zgazi, to nije morao da gleda. Kad se šutira penal, igrač gleda u golmana, ali već kad stajna noga treba da stane pored lopte da bi imao taj pravi šut, igrač malo spusti glavu i u momentu šuta ti si već odlučio gde ćeš da ideš. A Robi ne, on sve vreme gleda u golmana. Znao je tačno gde mu je lopta, gde je sve i do poslednjeg momenta ne znaš gde će Robi da šutne, nema šanse. U momentu je mogao da promeni stranu. Video je da je golman krenuo, lagano je šutnuo u drugu stranu. Uopšte nikad nije šutirao jako. Dosta precizno i jako, ali ne neka bomba kao Miha. On iz sve snage i probija sve“.

Stevan Dika Stojanović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Kada je skinuo penal Amorosu, ostalo je da Pančev overi Zvezdinu kartu za fudbalsku besmrtnost.

„Evo ja mogu da objasnim to. Svi misle da je to nesiguran penal, a ja tvrdim da je to sto posto siguran penal, jer znam šta je Darko uradio. On je hteo da šutne u stranu gde je golman pošao. I on kad je video već da je golman ranije pošao, okrenuo je stranu i golman nije imao šanse da reaguje. Ma nema šanse. Vizuelo izgleda ‘joj gde je prošla, mogao je da mu odbrani’. Znam da nema šanse, jer je golman već pošao u levu stranu gde je Darko odlučio da šutira. Kad je video da je ovaj ranije krenuo, promenio je samo i tu nema šanse. Ljudi drugačije vide ali osećam i znam. Samo je digao ruku i kraj“.

Dok se Pančev nameštao i planirao svoj potpis i pečat karijere u Ljutice Bogdana, Stojanović nije sve to mogao da gleda direktno.

„Sedeo sam sa strane i gledao sam na video bimu. Nisam direktno. Bože samo da ne budemo tragičari, da i mi nešto uradimo. Ništa, skočio sam i prvo sam se sa Darkom uhvatio i proslavili smo taj gol. To je ta euforija. Mi nismo znali koji je to uspeh. Igrali smo kao svaku drugu utakmicu, trebalo je da se dobije. Psihički smo bili spremni jer smo bili odvojeni sedam dana u karantinu, nismo imali presije medija, prijatelja, karte… Totalno smo se spremili za tu utakmicu, izašli i igrali kao i svaku drugu. Ali nisi svestan šta si napravio, koji je to uspeh. Već posle pet, šest, sedam godina, iz jedne u drugu se ponavlja ‘e uspeh iz Barija, e uspeh iz Barija’. Trideset godina već, 29. maja, uspeh iz Barija i tada vidiš šta si uradio“, ističe Stojanović.

Sledeće sezone već je igrao u Belgiji i Antverpenu, jer je zenit za Zvezdom dostigao sa 26, 27 godina. Nije prestao da prati crveno-bele kojima je 1992. bila poslednja šansa da još jednom u jeku rata u Jugoslaviji naprave čudo.

Ipak, nisu mogli protiv Sampdorije koja je otišla na megdan Barseloni i izgubila u finalu.

„Sećam se, otišao sam 1991. posle finala, ali sam pratio te godine, Zvezda je ušla u polufinale praktično, prvi put osam klubova po četiri u završnici i to je bio neki probni balon za Ligu šampiona“.

Takmičenje koje danas zovemo evropskom elitom ima mnogo više bogatijih i moćnijih klubova, pa je u postojećim okolnostima i odlazak srpskih klubova tamo – uspeh.

Stevan Dika Stojanović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Iskren da budem i objektivan, plasman u Ligu šampiona je sasvim ok. E sad, dokle ćemo dogurati, to je… Ima mnogo bogatijih i uticajnijih klubova, što ne znači da ne možemo da iznenadimo, ali mislim da bi to realno bilo i uspeh da uđemo u Ligu šampiona“.

Upitan da li bi mogao da zamisli da jednog dana Zvezda opet uspe da se popne na krov Evrope, Stojanović kaže da je za tako nešto potrebno jače domaće takmičenje.

„Iskreno, ja bih voleo, ali s obzirom na ono što sam malopre rekao, moramo da igramo jaču ligu da bi mogli ti klubovi da se nose sa tim klubovima iz Evrope. Oni iz nedelje u nedelju igraju jake utakmice. Mi igramo Partizan, Vojvodina… Sad ne potcenjujem druge klubove, ali da li je to nivo, da može Zvezdi da se suprostavi i da pruži pravi otpor – nisam siguran. Tu smo hendikepirani i nemamo kontinuitet u tim jakim utakmicama da bi mogao da igraš i neku ulogu u Evropi“, zaključio je Stevan Dika Stojanović.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar