Podgorica je Crvenoj zvezdi dala trojicu prvaka Evrope - Duško Radinović, Dejan Savićević i Refik Šabanadžović krojili su put do "ušatog pehara".
PROČITAJTE JOŠ
Tuzi je mesto Refikovog rođenja, ali je OFK Titograd klub koji ga je lansirao dalje, u Željezničar. Ostalo je istorija, Podgorica, Sarajevo, Beograd, Atina, četiri su grada koja su u srcu nekada neprevaziđenog defanzivca.
Refik se javio iz Sarajeva za Nova.rs „kao iz topa“ ispalivši – je l’ moguće da je prošlo 30 godina?
Dobio je poziv kluba na proslavu, ali ga je mučila dilema zbog brige o povređenom sinu Anelu, kome će uskoro trener biti Vladan Milojević u AEK-u, klubu u kom je pored Zvezde Refik pisao bogatu istoriju.
„Zvali su me, treba da idem sa sinom, ima problem sa skočnim zglobom i ima preglede. Ostao je u Želji na pozajmici i povredio je skočni zglob, prima injekcije, da li će ići u Zagreb ili Beograd zbog terapije, videćemo. Došao je da odigra u Želji i povredio se, šta ćeš, tako je u sportu. Stvarno stalno dolazim, i kad se igra Evropa, i sa Liverpulom, ako uspem, doći ću“, rekao je Refik za Nova.rs u razgovoru koji smo imali u četvrtak.
Vladan Milojević dolazi, da li je to prilika da vidi na delu Anela?
„Drago mi je, napravio je velike stvari, dugo bio u Grčkoj, u Panioniosu, pratim sve, čini mi se i da mu je sin u Panioniosu. Drago mi je zbog njega, AEK je veliki klub i on to zna. Dugo je živeo i igrao u Grčkoj, i ja sam bio sedam godina u AEK-u i Olimpijakosu. Želim mu puno sreće i da napravi uspeh kao sa Zvezdom. Anel? Važno je da dobro radi, kvalitet je tu. Imao je šansu Italijana, kada je došao Španac, onda se drugačije ponašao. Napravili smo opciju da je sa 21 godinom bolje da igra u Želji, odigrao je tri meča i povredio se. Terapija za terapijom, ima rupturu i bio je u Splitu, videćemo gde će mu dalje to pogledati, do početka priprema. A on ima u AEK-u još dve ipo-tri godine ugovora. Vraća se u AEK. Ja sam tamo pet godina bio, drago mi je da nastavlja tim putem.“
Dejo nam je rekao da ne može da se seti nekih stvari od pre 20, a kamoli pre 30 godina. Da li je i kod Vas tako?
„Kunem ti se, isto mi je. Kad vratiš film, 30 godina. Ne možeš da veruješ. Ne znam, eto, što kaže Dejo, ne znaš šta si juče – prekjuče večerao. Lepa sećanja i drago mi je da su ljudi sećaju. Mislim da će to posle nas uvek ostati.“
Kako Vam sada deluje taj čuveni karantin u Monopoliju?
„Bili smo tihi i mirni, sedam dana u karantinu, malo nam je bilo, iskren da budem, monotono. Kada znate da je kraj lige. Verujte mi, bili smo prvaci Jugoslavije i jedino se čekala ta utakmica. Više ništa nije važno, svi čekaju to finale, znamo kako je bilo sa Bajernom, kakva šok utakmica, da ne pričam. Sto hiljada ljudi, skaču sa VIP loža, dolazi Marsej koji je imao najbolju ekipu u Evropi, Papen, Vodl, Abedi Pele, najbolji igrač Afrike, Boli, Amoros… Da ne nabrajam. Golman njihov kapiten, ali i mi smo imali strašnu ekipu, to nije bilo 11, već 18 igrača. Pa štab, Džajić, Cvetković, mašinerija koja se stvarala godinama. Nismo imali sreće sa Kelnom i Milanom, igrao sam i te utakmice, u Milanu, i kad je magla pala i kad je Dejo dao gol za zadnjih 15 minuta. Pa smo i sutradan igrali i izgubili, mi smo mogli i te godine da budemo prvaci Evrope.“
Opisao je Refik i sastanak u karantinu, koji je potom proizveo i interno igračko okupljanje.
„Bili smo i previše mirni, pa smo imali taj sastanak da nas razdrmaju malo, kad si došao do finala, nema nazad. Onda je sa Belodedićem bilo ono, ‘da li je spavao, nije spavao, da li da ga vrate’. Čisto da se razdma malo. Onda smo se pripremili i imali smo sastanak među sobom. Utakmica karijere, za sve nas, tek kad je prošlo nekoliko godina, postali smo svesni šta smo napravili. Slavlje, veselje je tu, ali tek posle budeš svestan.
Kako Vam je delovao Piksi pre i tokom meča, nije mu bilo svejedno jer ste godinama delili svlačionicu?
„Piksi je napravio transfer godine, znamo kako je odigrao na Svetskom, otišao je i ostali su bili tu na okupu. Čuli smo se mi sa Piksijem, pošto su i oni bili u karantinu, super je da nije igrao od starta. Napravio je najveću pometnju u poslednjih 10 ili 15 minuta. Po levoj strani, sećam se, kad je ubacivao, ali mi smo izdržali. I mi smo očekivali lepšu utakmicu, ali nije lako igrati protiv takve ekipe, pritiska, malo smo zatvorenije igrali. Igrali smo više na kontru preko Binića ili Pančeva. Ali i mi pozadi smo napravili veliki posao. Jer zaustaviti u to vreme Papena koji je bio najbolji centarfor, Abedi Pele je bio najbolji afrički igrač, Vodl, najbolji Englez. Tapi, Bekenbauer, Gutels… Mašinerija koja je tek 1993. uzela Ligu šampiona. Ušli smo čvrsto, imali smo nulu, a Bina je samo govorio ‘samo vi gurajte loptu u prostor, ja trčim’. Išli smo na to da Dejo, Pančev i Binić nešto naprave, a mi ćemo držati defanzivu, ja sam čuvao Pelea, Mare Vodla, Najdoski čuva Papena. U defanzivi smo dobri bili, na kontre smo išli. Nije bilo najlepše finale, ali što je rekao i Deki Stanković posle finala Kupa, trofej je najvažniji, jedina smo generacija u bivšoj Jugi. To mi se baš hoće, bio sam u Želji deo najbolje generacije, trebalo je da igram sa Realom u generaciji koju je vodio Osim. bio sam u AEK-u tri puta zaredom igrač lige i osvajao sam titule, a pre toga AEK nije bio prvak.“
Savićević je spomenuo da je povreda Radinovića uplašila ekipu, pa su svi dodatno radili istezanja i masažu, kako bi se izbegla bilo kakva dodatna povreda. Da li je i kod Vas bilo tog straha?
„Jeste, Duško je super igrač i strahovito dobar momak je bio. On je iz jednog kraja Podgorice Tološi, i njegov brat Mirko je bio vrhunski igrač. Bilo mi je žao da ne može da igra, to je kruna karijere. Eto, tako sam se setio Želje, 92. ili 93. minut, imaš finale sa Realom u džepu i neki igrač Čuhaj, za kog nikad nismo čuli, zabije gol. Ali sve ima svoje, desilo se. Verujte mi, pred meč u Minhenu, boli me loža, iz čista mira. Ne mogu da igram. Odem kod doktora u Podgoricu, završi se utakmica, dva dana radim terapiju i prošlo me je. Hoću da kažem, sve je to s razlogom, u revanšu ja odigram dobro, spreman. Eto, iz čista mira zaboli noga, čudio se i Branko Nešović. E sad, ja nisam mogao da objasnim šta se desilo, niti je meni neko mogao da objasni šta je bilo. Prođu ta dva dana terapije i ja zdrav, i ko je mogao meni objasniti kako se to desilo da se povredim.“
Kako pamtite Branka Nešovića, lekara koji je sve dao Crvenoj zvezdi?
„Bio je tu Dejan Savićević i svi smo morali da se pridržavamo toga da pijemo vodu i sokove, da nisu gazirani. Samo je Dejo mogao da pije u ekipi koka kolu, a to je svima nama bilo zabranjeno. Samo nije Deju mogao da zabrani. Džabe, nisi mogao da mu zabraniš. A Nešović je sa nama radio puno i pomagao oko ishrane. Generacije idu, prolazi vreme, eto moja ćerka sada ima 30 godina, sin mi igra u Grčku, deca su postala ljudi, ulazimo u godine… Ali drago mi je da ne idemo u zaborav. Ja kad se setim Žote Antonijevića, puno je radio i strahovito sam ga cenio. Sedeli smo, pili kafe i pričali o svemu, mnogo sam ga cenio. Ovde je bio Boro Bračulj u Želji, ima mnogih koji nisu više među živima, ali će ostati nešto iza njih i iza nas. Ja govorim deci, bio sam „to i to“. Pogotovo najmlađima. Mi nismo bili svesni šta smo osvojili, kad je prošlo 5-6 godina tek, postali smo. Pored takvih giganata smo bili prvaci Evrope, Marsej je imao milione i ne mogu se setiti njihove i naše nagrade za titulu prvaka Evrope, ali to je bilo nebo i zemlja.Verujte mi, njihova je u odnosu na našu bila nebo i zemlja. Milione su davali, kontaktirali Diku da potkupe, ali je igralo srce, borba je bila za dres i klub.“
Opisao je Šabanadžović i razgovor sa Džajom, koji je prethodio intervjuu.
„Danas sam pričao sa Džajićem, rekoh ‘joj Dragane, imam sina u AEK-u, zadnji vezni’. Kaže Džaja, ‘hajde pusti ga, biće bolji igrač od tebe. Ja mu kažem, ‘to nije teško’. On se smeje, ‘teško je to, ali treba da pokuša.’ Eto, drago mi je da sam se čuo sa Tozom Mijailovićem, Džajićem i Miljanom Miloševićem, koji stvarno uvek izađe u susret i javi se i pozove na ova obeležavanja godišnjica. U kontaktu smo i drago mi je, volim i Zvezdu i Želju i sve klubove u kojima sam igrao. Volim i Podgoricu, tu su mi braća i familija, supruga mi je iz Podgorice. Drago mi je da postoji dubok trag, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i u Evropi, ta generacija je bila najbolja. Ta imena… Dejo je po meni bio tu najbolji igrač. Ali mislim da je cela generacija bila strašna.“
Jednim podatkom se Refik posebno ponosi.
„Tada je bilo teže jer je sve bilo na ispadanje, a sada imaš i grupu gde imaš četiri ekipe, pa možeš negde i da izgubiš, odigraš nerešeno. Mi smo imali dve utakmice, sa Bajernom moraš da se ‘gaziš’ tih 90 minuta, Marsej, Tapi, najbogatiji čovek tada. Amoros, Papen, Pele… Ja sam jedini igrač koji je čuvao i Maradonu i Pelea. Maradonu na Svetskom prvenstvu, nisam onog velikog Pelea, ali jesam Abedija, pa volim da se našalim kako sam čuvao dva najbolja igrača svih vremena. Nije onaj stari, ali je i ovaj stvarno bio među najboljim igračima Marseja i najbolji igrač Afrike. Imao sam tu sreću, deci mogu da kažem da sam čuvao Pelea i Maradonu, tako se poklopilo“, zaključio je Refik Šabanadžović, igrač bez kog se nije mogla zamisliti odbrana Crvene zvezde.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar