Podvođenje naroda kolektivnoj nesreći: Piše Milenko Vasović

Veliki Manipulator je upregao čitav prinudni aparat da slomi otpor građana koji ne žele da žive u rudarskoj koloniji. U opsežnoj akciji ućutkivanja i zastrašivanja protivnika proizvodnje litijuma prednjače policajci, udbaši i tužioci.

Jedni privode trudnice, drugi maltretiraju mladež i seljake, treći u glogovom kocu vide sredstvo za nasilno rušenje ustavnog poretka. Udružili se poslušnici, alavci i moralni invalidi da „odbrane“ državu od naroda. Kao da narod nije država.

Kontekst je bitno drugačiji, ali ima neke sličnosti između policije koju je 1941. godine vodio Milan Aćimović i ove današnje kojoj je na čelu Ivica Dačić. Onda su hapšeni, a i sada se privode ljudi koji ugrožavaju nemačke interese. To je suština, a ostalo je stvar tehnike.

Srbija je jedinstven primer u svetu. Bilo je toga svuda, da neki ministri, premijeri ili predsednici protežiraju neku firmu, da uzimaju mito. Da posle zaglave na robiji ili u egzilu, ali nikad i nigde prvi čovek države nije javno zastupao interese jedne multinacionalne kompanije. I to kompanije iza koje su svuda na planeti ostajali problemi, sukobi, afere i bolest.

Veliki Manipulator potura čitavu zemlju pod trovačku rudarasku mašineriju mimo Ustava, kontra svom narodu, po svaku cenu, na svakom mestu i na sve načine. Po tome će ući u udžbenike, samo se još ne zna naslov za projektovanu propast.

Vlasnik zarobljene države se tobož čudi što se narod buni kad se sigurno neće kopati još za dve godine. Pa zato što se o kontracepciji ne razmišlja u sedmom mesecu trudnoće, zato što će za dve godine stvar biti gotova. Što će naoružane jedinice, policija, ako zatreba i vojska čuvati rudnik i postrojenja Rio Tinta.

Na seljake će bacati suzavac i šok bombe, a omladinu prebijati. Nije to nepoznato. I da sve pohapsite na slobodi će ostati dve činjenice koje nijedan pendrek, nikakve lisice ne mogu da promene.

Prvo, prema mišljenju struke ne postoji način eksploatacije litijuma u Srbiji bez ekoloških posledica. Drugo, u Evropi niko ne proizvodi litijum iako ga mnoge zemlje imaju više od nas, a pre svih Nemačka.

Srbiji je dodeljena uloga žrtve jer nemačka auto industrija ne želi da zavisi od kineskih isporuka. Njihova državna sekretarka kaže imali su negativno iskustvo sa ruskim gasom i ne bi da im se to ponovi. Ma, vidi bogati.

Jedan naprednjak, državni advokat javno kaže ako ne budemo otvorili rudnik u Gornjim Nedeljicama doći će stranci i oteti nam litijum. Budalaština, ali tako se brane luksuzni stanovi i apartmani. Tako se služi nesreći.

Druga budala koja je uz to i ministar staje pred kamere kao pred streljački stroj i bunca nešto u stilu - ja sam za litijum zato što je i vođa. A vođa ne greši nikad, tako ni ja neću pogrešiti. Sluđivanje sluđenog naroda.

Kad nećeš rudnike, kad nećeš otrov, kad braniš kućni prag, punokrvni praznoglavci to doživljavaju kao pobunu protiv njih. Njih na vlasti - kao da su oni bitni. Sve izokrenu da bi zadnjicu sačuvali, a ništa drugo, sem nje, ni nemaju.

Srbija nije te sreće da je vode ljudi poput Kralja Petra I Karađorđevića. Kralja koji je bio uz narod, uz vojsku, koji je delio muku s vojnicima u rovu. Jok, nama su zapali oni iz replike sa početka teksta. Za malo vlasti prodali bi sve.

Nije to orginalno srpski recept. Bio je sličan tip u Južnoaftičkoj Republici. Protežirao je francusku kompaniju Tales koja proizvodi oružje. Sudilo mu se da je primao mito. Tužiociu su izbrojali da je više od 700 puta uzeo novac. A bavio se i reketiranjem, utajom poreza i pranjem novca. Zvao se Džejkob Zuma i bio je predsednik.

Mala preporuka - dok ne oteramo Rio Tinto iz Srbije svaki skup, svaki razgovor treba da počne pozdravom: „Neće kopati“.