Ana je mesec dana imala nisku temperaturu i osećala stalno umor: Dobila je dijagnozu koja joj je promenila život

Njene inspirativne objave na Instagramu, pre svega one o kuvanju, prati preko 30.000 ljudi, a sada ona za Novu priča koji je bio prvi simptom da nešto nije u redu, kako je doživela gubitak kose, kao i da li se u njenoj ishrani nešto promenilo nakon dijagnoze.

Za početak, Ana priča o prvim znacima bolesti i prvim svojim mislima kada je saznala strašnu dijagnozu.„Tipično mesto nastanka limfoma su limfni čvorovi koji se usled nakupljanja nekontrolisano uvećanog broja malignih ćelija uvećavaju, ali se tumorska masa može razviti bilo gde u organizmu. U mom slučaju ona se pojavila i brzo rasla u nazofarinksu zahvativši srednje uho i sinuse, usled čega je u potpunosti zatvorila desnu nozdrvu. Onda su se pojavili i limfni čvorovi na vratu. Promene je pratila iznenadna slabost u mišićima i niska temperatura. Sve se odigralo bukvalno u mesec dana. Šta da vam kažem, šta pomisli neko ko vodi uredan život i oboli od raka u 44. godini, pa da li je moguće...“

Kako kaže, njena bolest je jako opasna jer direktno utiče na imunosistem.„Limfom je jedna od tri maligne bolesti krvi koja, sa jedne strane, dovodi do abnormalnog množenja pojedinih ćelija belih krvnih zrnaca, a sa druge, prouzrokuje manjak onih koji direktno utiču na odbranu organizma od bolesti i infekcija. Kada dođe do takvog haosa u limfnom sistemu, ne piše vam se dobro. Pacijent tokom lečenja, ali i dugo posle, mora biti disciplinovan i oprezan kako bi sveo na minimum mogućnost dodatnih komplikacija izazvanih infekcijama.“

U svemu ona pamti jedan najteži trenutak.„Ležala sam u bolničkom krevetu posle primljene hemioterapije. Pomislila sam da sutra neće biti, da neću dočekati. Toliko sam se uplašila da više nisam smela da razmišljam o takvim stvarima. Poželela sam da mi više nikada tako nešto ne padne na pamet.“I nije poklekla.„Držala me je ogromna želja za životom, da jednoga dana ponovo provodim lepe trenutke sa svojom porodicom, rodbinom, prijateljima, da putujem, treniram i živim punim plućima kao nekada. Da uživam u svom domu, cveću, macama, ispijanju šoljice kafe i parčetu najukusnijih poslastica koje pripremam.“

Tokom lečenja Ana je izgubila kosu, ali kako kaže, tada se u njoj nije odvijala nikakva borba.„Kosa opada na početku lečenja, u trećoj nedelji od primljene prve doze hemioterapije. Svi znamo da je to trenutno stanje i da posle lečenja izraste nova. Mnogo važnije od brige za gubitkom kose u tim trenucima bilo je da organizam dobro odreaguje na terapiju. Time sam bila okupirana i sve pozitivne misli usmerila sam ka tome. Turbani koje sam nosila bili su moj modni detalj. Pažljivo sam ih uklapala sa ostatkom garderobe. Mada, priznajem, razmišljala sam i kako ću izgledati sa kovrdžavom kosicom kada se sve završi. Slušala sam priče o tome da nova zna da bude ufrćkana, ali kod mene to nije bio slučaj. Moja nova kosa izgledala je isto kao ona pre lečenja, doduše sa malo više sedih vlasi.“

U priči poput Anine neretko iskrsne i pitanje ishrane – da li se hraniti isto kao i pre bolesti.„U mojoj ishrani se ništa nije promenilo. Ja sam od onih žena kojima je raznovrsna i zdrava ishrana, pored fizičke aktivnosti, deo kulture življenja. Nijednu namirnicu nisam izbacila iz upotrebe, ali se desila jedna promena u mom organizmu. Interesantno je da, posle dve godine od završetka lečenja, neke namirnice koje ranije nisam volela sada imaju prelep ukus i rado ih konzumiram, dok pojedine koje su mi bile omiljene više nisu. Rekla bih da organizam sada ima neke nove, drugačije potrebe.“Ana je Instagram dobrim delom osvojila receptima. I tu ima baš svega – od pesak torte, preko fokače, do rolovane paprike.„Instagram je, po meni, odlično mesto za zabavu, virtuelno druženje, mesto gde, ukoliko pratite kvalitetne profile, uvek možete očekivati dobru inspiraciju, bilo da se radi o životu ili o ideji šta danas kuvamo. Znam da je to pitanje večita dilema domaćica i zbog toga na svom Instagram profilu delim recepte za jednostavne slatkiše i slaniše kako bih inspirisala okupljenu ekipu na ovoj društvenoj mreži. Meni i mom sinu je najvažnije da svakog dana na meniju bude nešto na kašiku, poput domaće supe sa knedlama ili potaž, punjene paprike, a posle toga da se malo zasladimo nekom voćnom pitom ili parčetom torte od banana. Suprug i ćerka su više za prženo meso i krompiriće... Mada, nema te klopice koju bih odbila.“A šta Anu najviše ispunjava sem kuvanja hrane?„Moji prijatelji i rodbina su deo mog života koji me mnogo uveseljava i raduje. Vreme provedeno sa njima bilo gde, a naročito na putovanjima gde se sjajno zabavljamo, lek su za dušu i čitavo moje biće. Odnos koji imamo građen je godinama i odlično se razumemo, čak i kada se ne čujemo neko vreme. To je zaista ogromno bogatstvo koje imam.“Ana priča i kako su se njeni prioriteti promenili otkad je saznala dijagnozu.„U tom trenutku prioritet sam bila ja i moje ozdravljenje jer nisam kao zdrava osoba dobra samo sebi, već i svojoj porodici, deci, suprugu. Disciplina je u tim momentima jako važna - slušati uputstva svojih lekara i pridržavati ih se. Veoma sam zahvalna na toj osobini koju sam stekla još u ranom detinjstvu.

I na kraju - da li čovek može da zaboravi, vrati se starim navikama, nerviranjima ili zaista nešto promeni posle teške bolesti kao što je njena?„Ovakvo iskustvo se ne zaboravlja, izbeći nerviranje je nemoguće, ali da se čovek vrati starim dobrim navikama, može i te kako. Samo je za povratak nekim potrebno malo više vremena. Postepeno vraćanje aktivnom vežbanju je ovih dana moja najveća radost.“