5
"Najbolji deo Tristana je definitivno sloboda koju ovde osećate, sigurnost koju osećate ovde i lepota ostrva. Zavisi šta volite, ali ja volim da budem u blizini divljih životinja i mojih domaćih životinja. Samo znam da su moja deca bezbedna i da mogu samo da trče napolje. Lep je osećaj imati to. Siguran sam da nije za svakoga, ali definitivno je jedinstven", kaže Keli Grin koja već duže od decenije živi na najudaljenijem naseljenom ostrvu na svetu.
Na ostrvu Tristan da Kunja (Tristan da Cunha) postoji samo jedna policijska ćelija i jedan policajac. I to je sasvim dosta. Na kraju krajeva, niko ne može da pobegne – to je najudaljenije naseljeno ostrvo na svetu, nalazi se na 2.787 kilometara od najbližeg dela kopna – jugozapadne obale Južne Afrike – nema letova, a putnički brodovi stižu samo devet puta godišnje.
Uprkos izolovanosti, Keli Grin kaže za Daily Mail da voli svoj život tamo, otkrivajući da je osećaj sigurnosti definitivno važan plus.
„Sada sam na poslu, a moja kuća je otključana. Ne plašim se da će me neko opljačkati ili nešto slično. Ima nekih sitnih zločina, ali na Tristanu nikada nije bilo ubistva. Mislim da niko nije bio zaključan u ćeliji otkako sam ja ovde“, kaže Keli.
Da je bilo ozbiljnog zločina, Keli kaže da bi osumnjičeni morao da bude prevezen na Svetu Helenu, najbliže susedno ostrvo udaljeno 2.100 km severno. Isto važi i za medicinsku pomoć – imaju bolnicu za koju kaže da je moderna i udobna, ali u njoj lekari rade samo manje intervencije, za sve ozbiljnije ide se u Kejptaun.
„Zaista nije tako lako napustiti ostrvo od 207 kvadratnih kilometara“, naglašava Keli, koja se preselila na Tristan da Kunja iz Velike Britanije 2013. godine.
Danas redovno na mrežama objavljuje zanimljivosti iz svakodnevice na ovom ostrvu.
„Brodovi (do Kejptauna) kojima obično idemo primaju samo 12 putnika i dolaze samo devet puta godišnje“, otkriva Keli. Pritom, putovanje do Kejptauna brodom obično traje šest dana.
Nema šanse za aerodrom, ali Keli kaže: „Radimo na tome da Tristan bude malo pristupačniji tako što ćemo imati više brodova.“
Činjenica da je ostrvo aktivni vulkan koji dostiže visinu od 2.062 m iznad nivoa mora znači da stanovništvo živi pod stalnom pretnjom. Poslednja erupcija bila je 1961. godine i tad je celo ostrvo moralo da bude evakuisano u Veliku Britaniju.
„Bili su odsutni nekoliko godina i većina ih se vratila. Nisu baš voleli Englesku“, kaže Keli.
Neki mlađi ostrvljani, kaže, nikad nisu ni napustili Tristan, iako ona „pokušava da izađe svake dve godine“ da bi posetila porodicu i prijatelje u Velikoj Britaniji.
Udaljena lokacija ostrva znači i da se 236 stanovnika Tristan da Kunje ponekad suočava sa dugim čekanjem na zalihe.
„Mi smo prilično samodovoljni kao poljoprivredna i ribarska zajednica i većinu svog mesa, jaja i povrća sami uzgajamo. Ali se oslanjamo na zalihe iz Kejptauna za stvari poput čaja, kafe, slatkiša, brašna i tako dalje. Možda planirate da napravite nešto ili vam nešto pođe po zlu sa automobilom, a na deo ćete morati da čekate nekoliko meseci. To ponekad može biti frustrirajuće. Nema Amazon Prime.“
Uvezena roba takođe može biti skupa.
„Postoje neki subvencionisani artikli, ali to je uglavnom 75 odsto marže ako je artikal iz Kejptauna. Ako dobijemo artikal iz Velike Britanije, to je marža od 95 posto, tako da to može učiniti stvari zaista skupim. Na primer, maslinovo ulje košta oko 10 funti za prilično malu bocu.“
S druge strane, ljudi nisu baš dobro plaćeni.
„Čak je i najbolje plaćeni posao otprilike polovina minimalne plate u Velikoj Britaniji.“
Još jedan izazov je „divlje“ vreme na ostrvu.
Keli kaže da Tristan da Kunja doživljava „uraganske vetrove zimi“, zbog čega većina ljudi tad živi u bungalovima gde lakše podnose vetrove.
Ali dok je život na najudaljenijem naseljenom ostrvu na svetu izazovan i jedinstven, mnogi njegovi aspekti su izuzetno normalni.
Keli otkriva da stanovnici mogu da strimuju TV emisije i filmove, piju u pabu i da je u ponudi niz poslova.
„Imamo sve vrste poslova – sve što mislite da bi vam trebalo da bi zajednica bila funkcionalna. Učitelji, medicinske sestre, bankarsko osoblje, stolari, električari i vodoinstalateri“, objašnjava Keli, koja radi u turističkoj kancelariji.
Ipak, glavni izvor prihoda ostrva su jastozi i riba, i u tome svi učestvuju.
„Ljudi obično imaju svoje državne poslove, ali kad treba ribare ili rade u fabrici ribe. Moj muž je stolar, ali na dan pecanja on je ribar. Ja radim svoj regularni radni dan, a kad se čamci vrate uveče, idem da prerađujem ribu.“
Keli objašnjava da nema mnogo slobodnog vremena, jer ovde ustajete prilično rano, zatim idete na svoj državni posao, a nakon toga, čak i ako se ne bavite ribom, morate da se brinete za svoje životinje i povrće.
Nije iznenađujuće ni da slobodno vreme koje imaju, stanovnici uglavnom provode na otvorenom.
„Mnogi ljudi vole da jedu roštilj. Ima jedan bazen, pa ga deca vole leti. Ljudi takođe vole da idu na plažu, a mi mnogo planinarimo“, kaže Keli.
Nekad idu na krstarenja i do susednog ostrva Nightingale, a popularno je pešačiti do vulkana odakle je spektakularan pogled na naselje.
„Ima dosta divljih životinja. Ponekad ne možeš da mrdneš – staneš na kamen i okružen si pingvinima i fokama“, priča Keli.
A kada vreme nije dobro, stanovnici sada imaju dovoljno jaku internet vezu da gledaju Netfliks.
Iako ostrvo nema restoran i Keli kaže da joj „zaista nedostaje mogućnost da jede napolju“, Tristan da Kunja ima prodavnicu, a pab, The Albatross Bar, je vikendom pun i „veoma popularan među turistima“, koji prosto vole da kažu da su tamo popili pivo.
„To je veoma društven život jer svako svakog poznaje“, kaže Keli.
Iako postoje povremene nesuglasice unutar „tesno povezane“ zajednice, ona objašnjava da ih „ljudi zaista brzo prevaziđu jer nije kao da možete nikoga da izbegnete“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
