U šta se Beograd pretvorio.
„Kad će više praznici, da „Beograđani“ odu svojim kućama“, izgovorio je vozač autobusa na liniji 83, zaglavljen u saobraćajnom kolapsu koji svakog radnog dana od 16 sati nastupa iz pravca Novog Beograda ka centru, i legao na sirenu nestrpljiv da se isključi iz te nepregledne kolone i skrene ka Starom savskom mostu. Da, onom koji se ruši. Ili renovira. Ili premešta u park. Ili ipak ruši, bez dalje diskusije. Možda se „slučajno“ raspadne? Ni to ne bi bilo iznenađenje.
No, to za „Beograđane“ izgovorio je kao za sebe, ali dovoljno glasno da ga čuju ljudi nabijeni na prednjim vratima. Jedna devojka se ugrizla za usnu, i dalje je takvi komentari pogađaju, verovatno bi mu odgovorila nešto da nije tako umorna i svesna da će putovanje potrajati. Zato se suptilno okrenula taman tako da po prelasku mosta baci pogled na čuveni Beograd na vodi. Šljašti, ali i dalje smrdi na kanalizaciju. Ko zaboga živi u tim stanovima? Beograđani ili „Beograđani“?
***
„Najviše volim Beograd kad „Beograđani“ odu svojim kućama za praznike“, objavila je mlada tviterašica, poznata po tome što „voli da provocira“, svesna da će time izazvati ogromnu raspravu među svojim pratiocima. Nije smislila ništa drugo zanimljivo, a ovo je sigurica, uvek pali, neka se malo digne prašina, a ionako se sve zaboravi za koji dan. Taman da za praznike može malo da predahne od posla u svojoj nasleđenoj gajbi na Vračaru i posveti se svom ljubimcu koji ima panične napade kad god pukne petarda.
O tome ne piše na Internetu. Ni o komšijama koji se skoro svake noći lemaju, a ona čuje bukvalno svaku reč jer su zidovi kao od kartona; ni o prijateljima koji su je zaboravili jer je u nekom momentu morala da napravi pauzu od izlazaka i smeškanja u javnosti; ni o nekadašnjem drugaru kojeg je juče prepoznala na prerano ostarelom licu beskućnika i nije mu se javila; ni o svojim roditeljima koji su se povukli u vikendicu jer sa svojim penzijama ne mogu da izguraju mesec u Beogradu.
***
„Najviše volim Beograd za praznike, jer svi Beograđani odu svojim kućama – to je Duško Radović rekao. A on, Nišlija“, podelio je jedan penzioner s ljudima s kojima se zatekao pred kasom u supermarketu. U njegovoj korpi – dve čokolade za unuke i šampanjac koji će u ponoć otvoriti s gospođom. Da nazdrave što su oboje preživeli ovu 2022. i da se ponadaju bar jednako dobroj 2023. – jer oboje imaju ozbiljne preglede zakazane za mesec, dva.
Pročitajte još:
Neki su se nasmešili, ne i mladi programer, slučajno baš iz Niša, koji iznajmljuje garsonjeru na Novom Beogradu za 500 evra, a u kolicima ima namirnice za bar 100, sa sve novogodišnjim popustima. Kući neće ići za praznike i baš sad razmišlja kako bi stanodavac mogao ovih dana i da mu otkaže ili pojača cenu zbog cele situacije s Rusima…
***
„Nemoj da se ljutiš, ali jeste Beograd najlepši za praznike, kad odu malo“, konstatovala je jedna rođena Beograđanka u razgovoru s koleginicom, „nerođenom Beograđankom“, i izložila joj plan da provede ovaj praznični vikend negde u prirodi. Samo, kojoj prirodi? Na Adi Ciganliji joj je muka od svih onih kafića; na Zemunskom keju uvek popizdi kad vidi one raskopane delove i posečeno drveće; možda šuma neka? Ili šetnja gradom, pa do Kališa s pogledom na novi stambeno-poslovni kompleks, „na ekskluzivnoj lokaciji“. Ne.
Uostalom, možda i nije pametno izlaziti ovih dana. Evo, Beoeko kaže da je kvalitet vazduha na teritoriji Beograda zagađen, a prestonica Srbije se već u nekoliko navrata našla u vrhu liste najzagađenijih gradova sveta. U nekim krajevima je opet u ljubičastom, što znači jako zagađeno i opasno. Ipak će ostati kući, uz svoj prečišćivač vazduha za koji je dala pola plate.
***
„Najviše volim Beograd za praznike, kad Beograđani odu kući“, nikad nisam izgovorila tu rečenicu, znam da se neki mogu osetiti prozvano i iz toga čitati pogrešnu poruku (setite se opet Duška Radovića, mesto rođenja nikad nije bilo ono što čini Beograđane, to vređa samo one koji se ne osećaju tako). Ipak mogu da kažem da se jesam radovala ovom periodu godine baš zbog toga što BG bude prazan, što uspori. Danas je i prazan Beograd siv, zagađen, odrpan i pun tužnih ljudi. Jer ga ni Beograđani ni „Beograđani“ više ne vole kako treba.
Skoro sam prošla centrom grada, sve one šljašteće reklame i novogodišnji ukrasi ne mogu da zasene prizor podzemnog prolaza u kojem nikad više beskućnika nije spavalo. Videla sam lika koji u besu i očaju urla, urinirajući po izlogu jedne radnje. Videla sam potpuno izbezumljenu grupu stranaca koji izgleda nemaju pojma gde da odu, pa se bahate po ulici. Videla sam i lika koji pljuje nasred Kneza u pauzi urlanja na telefon i ravnodušan pogled njegove devojke, kojoj klecaju noge na Vesićevoj jeftinoj „kaldrmi“. Nisam obratila pažnju na naglasak.
Samo sam uzdahnula i zakašljala se od smoga, od prašine, od otrova koji je u svim porama grada. I pomislih kako zavidim tim Beograđanima koji imaju gde da odu iz Beograda. Ali, čekaj… Gde u Srbiji uopšte može da se bez straha udahne ovih dana?
#social-embed_0
***
Bonus video: Podcast Život na srpskom – Savo Manojlović
