Posle 139 godina pronađen ozloglašeni brod duhova: jezivo otkriće iz dubine ostavilo istraživače u šoku

Brod F.J. King, dug oko 44 metra sa tri jarbola, izgrađena u Toldu 1867. godine, potonuo je u jezero Mičigen nedaleko od obale Bejliz Harbora u Viskonsinu, jedne noći 1886. godine. Više od pola veka nakon potonuća bio je predmet intenzivne potrage, a za njegovo pronalaženje nuđene su i nagrade. Ipak, Brendonu Bejlodu i timu od dvadesetak entuzijasta, istraživača i lokalnih istoričara bilo je potrebno svega nekoliko sati da ga lociraju, iako su u potragu krenuli bez velikih očekivanja.

Iako nije bio uveren da će pronaći „brod duhova“, Bejlod je smatrao da je sama potraga vredna truda, jer je timu omogućila da testira napredne tehnologije poput bočnog sonara i podvodnih robota. Međutim, već nakon dva sata i tokom drugog prolaza, na ekranu se pojavio veliki objekat, jasno su se videli otvori na palubi broda. Tim je odmah spustio podvodne robote i po prvi put posle 139 godina snimio olupinu.

„Morali smo da se uštinemo da proverimo da li sanjamo. Posle svih prethodnih pokušaja, nismo mogli da verujemo da smo ga zaista pronašli i to tako brzo“, izjavio je Bejlod.

Za ovo otkriće zaslužan je, između ostalog, i davno preminuli čuvar svetionika.

Brod F.J. King bio je u upotrebi gotovo dve decenije, prevozeći žito i gvožđe, sve dok jedna plovidba nije krenula po zlu. Tokom transporta rude gvožđa iz Eskanabe ka Čikagu, brod je zapao u snažnu oluju kod poluostrva Dur. Vetar i talasi visoki i do tri metra oštetili su konstrukciju i otvorili spojeve kroz koje je voda počela da prodire.

Kapetan Vilijam Grifin pokušao je da spase brod, okrenuvši ga niz vetar ka severnom zalivu. Posada je satima radila na ispumpavanju vode, ali oko osam kilometara od obale postalo je jasno da brod neće izdržati. Naređeno je napuštanje plovila, a svih osam članova posade spaslo se prelaskom na obližnji brod.

Napušteni F.J. King potonuo je za svega 28 minuta u vodu duboku oko 45 metara. Svedoci su te noći opisali dramatičan prizor – krmeni deo broda eksplodirao je pod pritiskom, izbacujući papire i delove konstrukcije visoko u vazduh, dok je posada nemo posmatrala.

Kapetan Grifin dao je svoj izveštaj odmah nakon nesreće, ali nekoliko dana kasnije oglasio se i Vilijam Sanderson, čuvar svetionika na ostrvu Kana. On je tvrdio da su vrhovi jarbola broda i dalje virili iznad površine vode. Ekipa je ubrzo poslata da ih ukloni kako ne bi predstavljali opasnost za druge brodove.

Upravo je taj podatak bio presudan za savremene istraživače. Bejlod je detaljno analizirao Grifinov izveštaj, stare novinske članke i beleške čuvara svetionika, kao i stotine istorijskih dokumenata, pokušavajući da utvrdi najverovatniju lokaciju olupine.

„Pretpostavili smo da kapetan u mraku, usred noći, možda nije tačno znao gde se nalazi, dok su podaci čuvara svetionika o udaljenosti i pravcu jarbola verovatno bili precizniji“, objasnio je Bejlod.

Tim je započeo pretragu u zoni od oko pet kvadratnih kilometara, u blizini lokacije koju je naveo Sanderson, i pronašao brod na manje od jednog kilometra od tog mesta. Ovo je već peto značajno otkriće ovog tima u poslednje tri godine.

„Olupina je izuzetno dobro očuvana. Očekivali smo da će biti potpuno razbijena zbog težine tereta, ali trup je ostao gotovo netaknut“, naveo je Bejlod.

Sledeći korak je detaljna dokumentacija olupine i izrada trodimenzionalnog modela, što će sprovesti stručnjaci iz Istorijskog društva Viskonsina. Nakon toga planira se i zvanična zaštita lokaliteta kao istorijskog nalazišta.

„Pronalazak istorijskog brodoloma nosi veliku odgovornost. Ljudi često ne razmišljaju kada uzimaju predmete sa anonimnih olupina, ali kada brod dobije ime, priču i vezu sa zajednicom, postaje deo njenog identiteta i čak potencijalna turistička atrakcija“, zaključio je Bejlod.