Naučnici otkrili da kod pacijenata koju umiru svest nastavlja "svoj život": Da li je ovo dokaz da smrt nije kraj?

26. oktobra 2021. u bolnici Baptist Health Richmond u Kentakiju, 36-godišnji Entoni „TJ” Huver II proglašen je moždano mrtvim nakon predoziranja drogom. Lekari su rekli njegovoj porodici da nema refleksa niti moždane aktivnosti. Pošto je ranije dao saglasnost za donaciju organa, medicinski tim je započeo pripreme. Ali sat vremena kasnije, tokom procedure, hirurzi su iznenada stali jer je Huver počeo da se pomera na operacionom stolu. Suprotno svim izgledima, povratio je svest. Iako je zbog posledica predoziranja ostao sa dugotrajnim oštećenjima govora, pamćenja i pokretljivosti, preživeo je i na kraju bio otpušten na kućnu negu kod sestre. Njegov slučaj, i slični iz Kenije, Poljske, Ekvadora i Kine, gde su ljudi „oživljavali“ u mrtvačnicama, kovčezima ili tokom poslednjih obreda, među naučnim krugovima ostavila je otvoreno pitanje: da li je smrt zaista trenutna i konačna, kako to medicinski protokoli pretpostavljaju?

Mozak koji svetli u poslednjim trenucima

Standardni model kaže da svest jednostavno prestaje nakon smrti. Kraj. Međutim, nova istraživanja pokazuju anomalije koje osporavaju tu ideju. Jedan od primera su iznenadni „rafali“ gama talasa, visokofrekventne moždane aktivnosti povezane sa pamćenjem, svesnošću i čulnim doživljajima, koje su zabeležene čak i nakon što je pacijent proglašen mrtvim.

U studiji Univerziteta u Mičigenu istraživači su analizirali EEG i EKG snimke četiri pacijenta u komi kojima su isključeni respiratori. Kod dvoje njih primećen je nagli porast gama talasa u trenutku kada je srce počelo da prestaje da radi. Aktivnost je bila organizovana i koordinisana sa sporijim ritmovima mozga, što liči na obrasce viđene tokom REM faze sna, snova, pa čak i stanja izazvanih psihoaktivnim supstancama. Aktivnost je posebno bila izražena u „zadnjoj vrućoj zoni“ mozga, regiji povezanoj sa vidom, telesnom svešću i obradom čula, a širila se i ka prednjim regijama mozga, što podseća na neuralne obrasce prisutne kod svesti.

„Kao da je ceo sistem nakratko osvetljen iznutra“, objašnjava dr Džimo Borjigin, profesorka neurologije i fiziologije na Univerzitetu u Mičigenu. Aktivacija se pojavila i u regijama vezanim za pokret, govor i temporalno-parijetalni spoj, deo mozga koji integriše čulne informacije i često se povezuje sa van-telesnim iskustvima, karakterističnim za doživljaje bliske smrti.

Poslednji pokušaj da se ostane u životu?

Zašto bi mozak u trenutku prestanka kiseonika „trošio“ energiju na intenzivnu aktivnost, kada mu je upravo tada energija najdragocenija? Borjigin nudi teoriju: mozak možda pokreće unutrašnju potragu za preživljavanjem. Ljudi koji su imali iskustva bliska smrti često opisuju da su ponovo proživljavali emotivne trenutke, čuli poruke poput „nije tvoje vreme“ ili videli preminule voljene osobe. Mozak bi, u tom trenutku, mogao da pretražuje najdublja sećanja tražeći razlog da nastavi život.

Ona upozorava da to menja našu predstavu o smrti: „Smatramo da je osoba u komi ‘nestala’, ali čak i tada vidimo organizovanu gama aktivnost u regijama vezanim za vizuelnu svest. To je svojevrsna ‘sumrak svest’, možda skrivena, ali aktivna.“

Kada je osoba zaista mrtva?

Ovakva otkrića pokreću ozbiljna pitanja o trenutku kada lekari odlučuju da započnu vađenje organa za transplantaciju. Ako ne prepoznamo prikrivene znake života, postoji rizik da se organi uklanjaju od nekoga ko je mogao da se oporavi. Takvi slučajevi su izuzetno retki, ali dilema ostaje.

„Srčani zastoj ne znači nužno i smrt, jer moždana aktivnost može još neko vreme da traje“, kaže Karolin Vat, profesorka parapsihologije na Univerzitetu u Edinburgu. Problem je i u tome što standardni EEG aparati mogu propustiti suptilne signale, a mnoge smrti se dešavaju izvan bolnica gde monitoring mozga uopšte nije moguć.

Ipak, ne slažu se svi. Dr Brus Grejson, pionir u istraživanju iskustava bliske smrti, upozorava da su nalazi iz Mičigena daleko od konačnih. On ističe da je u tim slučajevima srce i dalje kucalo, pa je kiseonik kružio, što znači da to nije bio „pravi“ postmortalni podatak. Takođe, nijedan od pacijenata se nije vratio u život, pa ne znamo da li su gama talasi imali veze sa NDE iskustvima. „Ovi rafali mogli bi da potiču od bola, grčeva ili čak električnog šuma iz mišića“, dodaje on.

Misterija svesti i smrti

Grejson u svojoj knjizi After tvrdi da iskustva bliske smrti sugerišu da svest možda nije u potpunosti svediva na moždane procese. Borjigin je još direktnija: „Smrt je najveća bolest koju niko nije ozbiljno proučavao.“

Ponekad jezivi slučajevi, poput 95-godišnje Li Šjufeng iz Kine koja je „oživela“ šest dana nakon što je proglašena mrtvom i iz kovčega otišla da skuva kašu jer je bila gladna, podsećaju da granica između života i smrti možda nije tako jasna.

„Možda bi trebalo da imamo kameru u kovčegu“, kaže Borjigin, polu u šali, polu ozbiljno. Ali poruka je jasna – potrebna su nova, globalna naučna istraživanja. „Smrt je stanje koje će zadesiti svakoga, a i dalje znamo vrlo malo o tome.“