"Danas mogu samo da vas odvedem na grob mog brata i da pitam - šta se zapravo popravilo?" Potresna ispovest članova porodice Dalibora ubijenog u Duboni

U krvavom piru koji se dogodio 4. maja 2023. godine ubijeno je devetoro mladih, a među njima je bio i Dalibor Todorović (24). Njegovi najbliži, tri godine kasnije, poručuju da se život posle tog dana više nikada nije vratio u normalu.

Dejan Mladenović, brat od strica ubijenog Dalibora, rekao je da porodice žrtava i dalje žive dane u kojima nema mira.

"Prošle su tri godine, a ja i dalje stojim preko puta crkve gde bi trebalo da se održi pomen. Nije lako reći ni "dobro jutro", jer za nas već tri godine ne postoje dobra jutra, dani, večeri, ni noći bez sna. Život u Duboni posle svega može da se opiše kao život koji je, u najmanju ruku, izdan. I dalje se postavlja pitanje da li su naše žrtve dovoljno važne i to je ono što najviše boli", rekao je Mladenović.

Kako je dodao, porodice svake godine obeležavaju rođendane svojih najmilijih, ali i datume njihovog stradanja. Ono što je, prema njegovim rečima, moralo da se promeni, nije promenjeno.

"Krivični zakonik ostao je isti. Niko nije otvorio ozbiljnu raspravu o klauzuli koja se odnosi na mlađa punoletna lica. Ni sistem socijalne zaštite nije preispitan, iako se danas postavljaju teška pitanja o ranijim procenama Centra za socijalni rad. Sve je ostalo isto. A ja danas mogu samo da vas odvedem na grob mog brata i da pitam bilo koga - šta se zapravo popravilo?", poručio je on.

Sestra ubijenog Dalibora Todorovića, Suzana Ranković, kroz potresnu ispovest opisala je kako izgleda život bez brata i koliko se porodica svakodnevno bori da sačuva uspomenu na njega.

"Kako je danas? Nije dobro. Samo učim da živim bez njega, iako mislim da odnekud vidi sve i da je tu. Vera koju nosim u sebi ne da mi drugačije da razmišljam. Kad pitaju kako si, teže nego juče, lakše nego sutra. Preživljavam, to je jedina istina, kao i svi koji nose bol kao moju i goru od moje", rekla je Suzana.

Kako je navela, Dalibor je i dalje prisutan u svakom delu njihovog života.

"Ne može nikada biti dobro posle ovoga, jer gde god se okrenem, svuda je on, u snovima, u kući, u mislima, i tu će ostati, jer u srcu i duši će najduže trajati. Fali. U svemu, svakoga dana", rekla je ona.

Porodica, kako kaže, ni posle tri godine nije pomerila njegove stvari.

"Često slušam njegove glasovne poruke samo da mi se njegov glas ne izgubi. Često pričamo o njemu, jer on živi kroz nas. Javnost mora da shvati da ovo nije priča, već naš istinit život, koji znamo samo mi i oni koji su to doživeli. Još uvek dan nije prošao da nismo kod njega otišli. Još uvek se pali kandilo pored slike i svako jutro jedna šoljica kafe je njegova, koja ostaje nepopijena, i tako već tri godine" ispričala je Suzana.

"On nije bio žrtva, bio je nečiji svet"

Ona je dodala da njen brat nikada ne sme biti sveden samo na broj u statistici.

"On nije bio žrtva, bio je nečiji svet. Bio je dobar, živ, nasmejan i voljen, ne samo ime u vestima. O svom bratu mogu reći da je voleo i bio voljen, da je bio drug, brat, prijatelj i čovek koji se neće lako zaboraviti. Imao je dušu, osmeh na licu i onaj topli, mili sjaj u očima. Bio je vredan i pošten. Volim ga najviše na svetu i ponoviću opet, ljubav između sestre i brata je večna i traje i posle smrti", rekla je ona.

Posebno ogorčenje kod porodica izazvala je presuda Urošu Blažiću i njegovom ocu, koji su osuđeni na po 20 godina zatvora. Suzana kaže da kaznu ne doživljava kao pravdu.

"Presuda je kazna. Pravde nema kad nema ni njega. Iza ovoga ne stoji sudbina, već čovek. Što se tiče njegove kazne, on kažnjen nije, jer se za ovakvo delo ubija, a on živi. Niko svoje dete oprostiti neće, jer obećana reč se održava", zaključila je Daliborova sestra.

"Preispitati starosne granice odgovornosti za najteža krivična dela"

O potrebi izmena zakona govorio je i advokat Nebojša Perović, koji zastupa jednog od oštećenih u postupku protiv Uroša Blažića.

"Od samog početka ukazivali smo na potrebu izmene Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnika, posebno kada je reč o teškim krivičnim delima. Smatram da za najteža krivična dela treba preispitati starosne granice odgovornosti, kako kod maloletnika, tako i kod mlađih punoletnih lica uzrasta od 18 do 21 godine", rekao je Perović.

On je naveo da postoje države u kojima su starosne granice krivične odgovornosti niže, kao i primeri strožih kazni u izuzetnim slučajevima, zbog čega, kako smatra, krivična politika može i mora da bude predmet ozbiljne rasprave.

"Ono što me i tada i danas posebno pogađa jeste odnos porodica u takvim tragedijama. U nekim slučajevima javnost je imala priliku da čuje izraze saučešća i preuzimanje moralne odgovornosti, ali u drugim to nije bio slučaj. To porodicama ostavlja dodatni osećaj bola i nerazumevanja", dodao je Perović.

Advokat Ivan Duzlevski istakao je da sudski postupci porodicama ne mogu vratiti ono što su izgubile, ali da moraju imati simboličku težinu i pokazati da sistem funkcioniše.

"Sudski postupci, nažalost, ne mogu doneti porodicama ubijenih ono što je suštinski najvažnije - pravdu u punom smislu te reči, niti mogu vratiti njihove najmilije. Ipak, sudska pravda mora imati i simboličku težinu, mora pokazati da sistem funkcioniše. Ovo je tragedija koja nas je sve zatekla i za koju, i posle tri godine, nemamo pravi odgovor. Kazne su propisane zakonom i sud ih mora primenjivati, ali one same po sebi ne mogu uvek biti adekvatna satisfakcija za porodice", rekao je Duzlevski.

Tri godine nakon masakra, porodice ubijenih u Duboni i Malom Orašju i dalje žive između uspomena, praznine i borbe za pravdu, dok pitanja o odgovornosti, kaznama i mogućim izmenama zakona ostaju otvorena.