NASA pronašla "novu Zemlju", a na njoj uznemirujući vremenski fenomen: Umesto kiše s neba pada "smrt od hiljadu posekotina"

Planeta, koja se nalazi 64 svetlosne godine daleko u sazvežđu Vulpekula, prvi put je dospela na naslovnice kada je NASA-in svemirski teleskop Spicer zabeležio njene užarene temperature. Kasnija posmatranja Habla otkrila su svetlucavu plavu atmosferu, što je neke navelo da je u početku uporede sa Zemljom. To poređenje nije dugo trajalo.

Prvi put identifikovana 2005. godine od strane tima francuskih astronoma, HD 189733b je brzo privukla pažnju naučnika zbog svoje ekstremne blizine matičnoj zvezdi. Ova bliska orbita izlaže planetu kontinuiranom zvezdanom bombardovanju, pretvarajući njenu atmosferu u peć nestabilne aktivnosti.

Plava planeta bez okeana

Za razliku od Zemlje, plava nijansa HD 189733b ne potiče od vode. NASA je potvrdila da je boja zapravo rezultat atmosfere izgarane plamenom koja sadrži oblake bogate silikatima, a ne okeanske refleksije. Ovi visoki oblaci raspršuju plavu svetlost na isti način kao što to čini Zemljino nebo, ali sličnost tu prestaje, piše N1info.ba.

Procenjuje se da atmosfera planete dostiže temperature i do 1.093°C na dnevnoj strani. Ovi ekstremni uslovi uzrokovani su uskom orbitom planete, koja dovodi do oštrog kontrasta između njene užarene i relativno hladnije noćne strane. Kako navodi Američka svemirska agencija, ova temperaturna neravnoteža je pokretačka snaga iza snažnih vetrovnih sistema koji se uočavaju na planeti.

Vetar brzinom od 8.690 km/h

Naučnici koji su koristili Habl otkrili su da brzina vetra može dostići i do 2 km/s, što je dovoljno brzo da prenese materijale preko planete za svega nekoliko sati. Ovi vetrovi daleko premašuju bilo koju atmosfersku brzinu zabeleženu u našem Sunčevom sistemu.

„Ovaj užareni vanzemaljski svet moguće baca kišu stakla — bočno — u svojim zavijajućim vetrovima“, navodi se u jednom saopštenju agencije.

Kombinacija brzine, toplote i hemijskih jedinjenja na velikim visinama stvara ciklon uništenja za sve koji imaju nesreću da se u njemu zateknu.

Staklena kiša u silikatnoj oluji

Kao da vetrovi nisu dovoljni, nebo HD 189733b poznato je po uznemirujućem vremenskom fenomenu: kiši od stakla. Silikatne čestice suspendovane u atmosferi kondenzuju se u sitne krhotine koje padaju iz oblaka, samo da bi ih supersonični vetrovi odbacili u stranu. Prema rečima NASA-e, ovo čini vreme na planeti ne samo ekstremnim već i smrtonosnim, a "biti uhvaćen u kiši na ovoj planeti je više od neprijatnosti; to je smrt od hiljadu posekotina", stoji u jednom od opisa agencije.

Čestice stakla, izbačene brzinom od hiljada kilometara na sat, probile bi bilo koju površinu, bilo veštačku ili organsku. Ova vrsta padavina ubraja se među najbizarnije i najopasnije vremenske pojave ikada uočene, naglašavajući koliko su zapravo strani i negostoljubivi neki svetovi izvan našeg Sunčevog sistema.