Otrežnjujuća priča para koji je napustio BG i otišao na selo

Kada se ujutru probudi i pogleda kroz prozor, Damjanu dođe da zaplače od sreće. Široko prostranstvo, veličanstvena zelena brda i čista divljina postali su njegov novi dom.Ovaj IT stručnjak je dete asfalta, odrastao je u bloku 45 na Novom Beogradu. Ali, oduvek je maštao da ode u prirodu i živi jednostavnim životom. To je konačno i sproveo u delo, zajedno sa svojom verenicom, Užičankom koja već 15 godina živi u prestonici."Shvatio sam koliko crnih misli i briga sam imao samo zato što sam bio u gradu. Koliko puta sam u toku dana pomislio na vazduh i vodu. Korona nam je pomogla da shvatimo da to neće biti strašno. Kad smo ostali zatvoreni u kući i upućeni jedno na drugo, shvatili smo da bismo u takvoj izolaciji bili i na selu – samo što kad bismo izašli videli bismo raj", priča Damjan za Nova.rs.Otkrio nam je kako je izgledalo njegovo dugo priželjkivano bekstvo iz grada.

Povratak u dedovinu

"Svi moji prijatelji su o tome maštali. Nama je to već pet, šest godina u glavi, a pre dve, tri smo počeli da gledamo – obilazili smo Srbiju, planirajući da uzmemo nešto bliže Beogradu. Gledali smo neka imanja na Rudniku, a među prvima smo gledali čak i Kosmaj. Onda smo shvatili da gde god da odemo je to više neko vikend naselje, neki takav osećaj, da nije to – to. Nema nigde zimzelene šume, nije to prava priroda koja je divlja", govori Damjan."Drastično su različite cene i nema nikakvih pravila. Na Rudniku smo pre pet godina gledali imanja koja su imala relativno pristoju kuću sa par hektara. A sada smo od lokalaca saznali da je neki lokalni biznismen kupio gomilu imanja za tri, pet hiljada evra, a prodaje ih za 15, 20 hiljada. U istočnoj Srbiji, i dalje se mogu naći imanja za pet hiljada evra, dok je na Zlatiboru neuporedivo skuplje. Po aru se prodaje, ne na hektar", dodaje.Sa prijateljima je imao ideju da kupe zaseok i osnuju porodice na svojim imanjima na selu. Međutim, do toga nije došlo."Sve je već bilo u pregovorima, ali smo odustali od toga. Uvek bi ispalo da to nije baš kao što piše u oglasu, da nije vlasnički sređeno. Na kraju sam rekao - ovo je peta godina da smo u traženju, ja ove godine neću propustiti baštu, po koju god cenu", priča nam.Onda su se setili opcije koja im je uvek bila "ispred nosa", ali im je delovala previše ekstremno - Dobroselica, zabačeno selo u kojoj se nalazi dedovina Damjanove supruge. Tu se nalazila stara kuća koju su njeni roditelji uredili, sa dva hektara zemljišta."Selo je malo udaljeno od magistrale, preko brda, daleko je od Zlatibora koji je nažalost sada svima dobro poznat. Mi smo prema Zlataru, a svi nas upozoravaju na zimu. Kažu nam da kupimo druga kola, navode šta sve nećemo moći… Na kraju smo prelomili – moramo da probamo. Otvoreno smo rekli: ako prezimimo zimu, svaka čast. Ali nema veze, nećemo se opterećivati, niko ništa nije potpisao da mora", šali se Damjan.

Borba sa vetrenjačama

Damjan je tek stigao u Dobroselicu, ali ne gleda iza ramena. Grad ga je umorio, iako je pokušavao da se bori za Beograd koji bi bio zdravije mesto za život. Kao ekološki aktivista, učestovao je u akcijama za Savski natpis, a kada se preselio u Mirijevo, stalno je prijavljivao deponiju na Mirijevskom potoku."Oteralo me bukvalno to kako je bilo na Mirijevu – koliko je često smrdela Vinča, koliko često otvorim prozor i udišem nešto što niko ne treba da udiše. Razmišljali smo: dok smo tu, borimo se da se nešto malo promeni. Sestra mi živi u Sloveniji, pa sam video kako totalno drugačije može grad da funkcioniše. Vodu smo počeli da filtriramo, počeli smo da razmišljamo o kupovini prečišćevača vazduha – onda sam shvatio da se zatvaram u kutiju. Ostalo je da stavim balon na glavu i da dišem čist kiseonik iz boce", ogorčeno govori Damjan.Jedna od njegovih malih akcija ga je motivisala da prelomi i konačno zbriše iz Beograda."Stalno sam prijavljivao kilometarsku deponiju na Mirjevskom potoku. Prijavim, pa ništa. Na kraju je inspektorka izašla na teren. Kada samo otišao tamo, prišao mi je šef obližnjeg gradilišta i pitao me da li sam taj koji je prijavljivao. Onda mi je ispričao šta se desilo. Inspektorka je pogledala deponiju, a niko od gradilišta oko potoka nije imao dozvolu, već je on bio jedini koji je legalno sve uradio. Ona je došla kod njih i njima naplatila kaznu. Bili su legalni, pa je ona zaključila da su napravili deponiju. Tada sam shvatio da pravim štetu ljudima. To je bio kraj – prestao sam da prijavljujem i da se nadam da ću nešto tako postići", priznaje.Najzad, Damjan kaže da ga je dotukla najava da će Mirijevski potok staviti u cev - kaže da mu je tada bilo jasno da će grad dobiti rat protiv prirode. Potok će konačno postati kanalizacija, baš kao što su hteli."Strašno mi je što na vidiku u narednih pet godina ne vidim investicije, recimo u kolektore otpadne vode. Mislim da je to najgore u Beogradu – dva miliona ljudi direktno sipa sve u Savu i Dunav. To ne postoji nigde u Evropi. Uvek sam optimista, može to da se preokrene, jer su se preokretali i drugi gradovi nakon što su napravili ekološki haos. Ali za sledećih 10 godina to ne vidim", kaže Damjan, dodavši da je bio istrajan da mu deca ne udišu beogradski vazduh "makar ih vodio do škole 10 kilometara".

Jednostavan život

Damjan govori da je Dobroselica predivno selo, ali da je prosečna starost stanovnika 80 godina. Takođe kaže da se samo jedna mlada porodica vratila u selo.Primetio je da je crkva obnovljena, ali škole nema - jer nema ni dece. Tu su samo ruševine."Preko ulice gde je crkva je škola koju je neko pre 10 ili 15 godina zatvorio tako što je ostavio otvorena vrata i prozore, a dnevnici su po poda. Izgleda kao da je bomba pala. Bez ikakve procedure su pustili to da propada", opisuje.Ipak, sve drugo je toliko lepo da oduzima dah, a zavoleli su i fizički rad, kojeg na selu ima u izobilju."Po ceo dan provodim u fizičkom radu. Baš mi je bilo smešno što sam istrčao polumaraton u gradu, a ovde ljudi koji su nam pomagali svaki dan urade posao koji je ekvivalent tri maratona do podne, pa popiju kaficu i nastave. U gradu plaćam teretanu da bih se odmorio i da bi mi mišići bii okej, a ovde to radim za sebe", priča nam.Pre preseljenja su pohađali radionice permakulture - način uzgrajanja biljaka bez obrađivanja zemlje i korišćenja hemikalija."Probaćemo to ove godine, kupili smo stare sorte semena. To je više dostupno nego što sam mislio. Kad smo krenuli, svi hoće da pomognu, otvaraju se vrata. Na kraju mislim da će to da nas i zadrži ovde. Toliko smo to odlagali, a sad vidim da smo dobili vetar u leđa sa svih strana", kaže Damjan.Ljudi koje su upoznali na tim radionicama su ih dodatno motivisali."Shvatili smo koliko je teško, ali i koliko je lepo. U očima i osmehu sam video šta im se dešava u glavi. Možda su im žuljevi na rukama, možda su proplakali prvu zimu, ali vidim da su postigli to što su hteli. I uopšte nisu izolovani od svojih prijatelja i porodica", otkriva nam.

Vizija srećne budućnosti

Damjan i njegova verenica žele da se bave ekoturizmom, a pokušaće da dobiju sredstva od NGO organizacija iz Evrope."Želimo da stavimo nekoliko blatnih, ekoloških kućica na imanje i da imamo staru, standardnu baštu koja se ore kako se oralo ranije. Ali i da imamo tu eksperimentalnu, permakulturnu baštu na kojoj pokazujemo prednosti i mane uzgajanja kultura bez obrađivanja i prskanja", kaže nam.Veruje da oni nisu usamljeni u svom poduhvatu osvajanja sela."Imam nadu da će se ljudi vraćati na selo. Gledajući IT krugove, svi imaju želju za tim. Svi su u fazonu: 'Samo što nisam prelomio, evo samo da prodam stan'. Tako da, čini mi se da je to talas koji se ne vidi, ali je već krenuo", smatra Damjan.Najzad, ima jasnu poruku za sve koji imaju sličnu ideju, ali možda još uvek nemaju dovoljno hrabrosti da napuste grad."Pet godina sam bio u fazi gde sam vrteo da li bi moglo ili ne bi moglo i procenjivao rizike. Smešno zvuči, ali moja poruka je – jednom se živi, probajte. Može da se ode na mesec dana, da se iznajmi vikendica. Dovoljno je da to osetiš. Recimo, ja nikad nisam bio neko ko rano ustaje, a sada se budim dva sata pre alarma. Ako ti tako odreaguje organizam – da si srećan što se budiš u hladnom i motiviše te što je okolo predivno, tu nema šta da se misli", zaključuje Damjan Dobrila.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram