Šanej i Marjan su Ujedinjene Arapske Emirate zamenili Srbijom, a Dubai selom Alin Potok u opštini Čajetina. Luksuz grada koji važi za najbolje mesto za život na Srednjem istoku, menjaju ruralnom sredinom zlatiborskog sela. Srećni su što im deca stasavaju u prirodi i znaju da šargarepa raste u zemlji, a ne u marketu, što udišu planinski vazduh i raduju se cvrkutu ptica. Sigurni su da je odluka koju su doneli ispravna i kažu da je Čajetina sa Zlatiborom jedino mesto u Srbiji gde mogu i žele živeti.
Šanej je rođena u Los Anđelesu 1981. godine, a Marjan iste godine u Beogradu. Posle završenih studija engleskog jezika, Šanej odlazi u Koreju gde živi dve godine i radi kao profesor engleskog jezika. U Dubai se seli 2006. godine gde dobija mesto direktora odseka za jezike u jednom fakultetu. Marjan u Dubai dolazi 2008. godine gde radi kao frizer. Upoznali su se 2013. i venčali posle samo osam meseci.
„Imali smo zajedničku drugaricu koja nas je upoznala. Često ga je pominjala i predlagala da skupa popijemo kafu. Tako se on jednom pridružio nama na kafi, a onda opet i opet, sve dok nismo počeli da kafu pijemo bez naše zajedničke drugarice, koja je bila i njegov klijent. Osam meseci smo se zabavljali, on me onda zaprosio i ja sam pristala. Prvo dete, sin Teo dolazi 2015, a posle dve godine i ćerka Ajda“, uz osmeh se priseća Šanej.
Šanej je u Srbiji bila pre nego što je upoznala Marjana, videla je Beograd, ali za Zlatibor nije znala sve dok nisu došli skupa, tada kao tročlana porodica. Marjan je Beograđanin kome je na Zlatiboru živeo deda i rodio se otac. Dolazio je kao dečak često, kasnije kao mladić, provodio dosta slobodnog vremena u kući svog oca, ali nikada nije razmišljao da bi tu mogao i da se preseli.
Pročitajte još:
“Uvek sam rado dolazio i kada sam živeo u Dubaiju, ovo je prvo mesto koje sam želeo da pokažem svojoj supruzi, gde sam poželeo da dođem sa svojom porodicom. Za nju je to bilo potpuno iznenađenje, sva ova priroda u izobilju je za nju bila fascinantna. Počeli smo svaki odmor da provodimo ovde, boravili smo u kući mog oca. Kasnije smo kupili i mali plac na kome smo sagradili jednu kućicu. U Beogradu smo provodili samo po nekoliko dana, po dolasku i pre povratka u Dubai. Tako je bilo sve dok nismo dobili i ćerku, onda smo počeli da razmišljamo o preseljenju. Prva opcija je bila Amerika, ja sam tamo i posao našao ali od te ideje smo brzo odustali. Kada dođu deca, prioriteti se menjaju, postavlja se pitanje gde je život za decu bolji. Jednom nogom smo živeli u Dubaiju, drugom ovde, sve do 2018. kada smo prelomili. Došli smo ovde, šetali se planinom, jahali konje i odlučili da je to to, jer svaki put kada smo tamo odlazili ovo nam je sve više nedostajalo“, priča Marjan za portal Nova.rs.
Razlika između dve sredine je jasna kao dan, promena ogromna, najviše za Šanej, ali kako kaže, korak po korak i Zlatibor ih je „zgrabio“. U Dubaiju su sve rasprodali i došli, nisu imali jasan plan kako i od čega će živeti, ali odluka je bila konačna. Njihov dolazak je izazvao različite reakcije, jedni su ih podržavali i davali im vetar u leđa, dok su drugi njihovu odluku smatrali suludom. Kažu da ih to prati i posle dve godine, ali ih ne sekira.
„Nismo odmah imali plan za posao, ja sam i dalje putovao u Dubai, ona je pokušavala nešto onlajn da radi, pripremali smo kućicu za izdavanje ali nije bilo lako. Dobili smo veliku pomoć od opštine Čajetina, to nas je čak i zaprepastilo. Kada prvi put upoznajete neke ljude koji vam prilaze otvorenog srca, nude pomoć i pokazuju dobrodošlicu, razumeju našu odluku, to je za nas bio poseban utisak. Pomogli su nam da započnemo život ovde, ona je dobila posao, decu su nam u obdanište primili bez problema, ja sam počeo da radim svoj posao u jednom hotelu. Malo po malo, mislim da smo se brzo adaptirali. Bilo je i onih koji su našu odluku nazivali suludom, dan danas ima toga, ali to je njihova briga, a ne naša“, dodaje Marjan.
Šanej je osvojila pre svega priroda koja joj ponajviše pomaže da premosti sve razlike kultura gde je odrasla i gde sada živi i odgaja svoju decu. Sa jedne strane su pozitivna iskustva, kojih je svakako više od onih drugih koja su zanemarljiva, koja je više zbunjuju nego brinu.
„Priroda je broj jedan, hrani mi dušu, uživam u njoj, ceo život sam želela da što više vremena da provodim u prirodi, putovala kad god mi se pružila prilika, ali život u prirodi mi nije bio dostupan. Lepo mi je, srećna sam, porodica mi je srećna, živimo zdrav život. Hrana je super, pasulj, kajmak, pršuta… Karađorđeva šnicla je nešto najlepše što sam u Srbiji pojela. I ja učim da spremam tradicionalna srpska jela, mesim hleb, sa svekrvom sam naučila da pravim ajvar, dobro mi ide i sve me to raduje. Sada izdajemo tu kućicu, imamo goste pa sam ja pre korone pripremala i doručak za goste, razne pite i sve ono što čini hranu ovog kraja“, priča Šanej.
Ono što je za Šanej u Srbiji čudno je manir ogovaranja. Kaže da je to za nju novi oblik komunikacije koji još uvek samo posmatra i traži najbolji način da ga izbegne. Ne brine se zbog toga jer po njenom osmehu shvatili smo da je to čak i zabavlja. Prepreka koju još nije savladala jeste jezik, nema dovoljno vremena da ozbiljno reši tu barijeru. Marjan se navikao da komuniciraju na engleskom, ali je pred nama obećao da će u kući više govoriti srpski. S druge strane, deca već dobro govore oba jezika.
Pored prirode Šanej je oduševljena ljudima, gostoprimstvom, uviđa ogromnu razliku između centralne i istočne Evrope, ali i između istoka i zapada. Iznenađena je koliko ovde ljudi mogu da budu prijatni, pogotovo prema strancima i misli da Srbi toga nisu ni svesni. Svi stranci koje su na Zlatiboru upoznali i koji su bili i njihovi gosti, rekli su im da je to gostoprimstvo prvi razlog zbog kog se ovde vraćaju.
„Gde dod odete, ovde će vas ugostiti, iako vas ne poznaju, u svetu to nećete dobiti, retko, retko gde, retko je koja nacija takva. Naučila sam dosta, učim od drugih ljudi i usvajam taj odnos. U Americi kada odete kod nekog u goste, dočekaće vas rečima, sve se svodi na razgovor i ništa više. Ovde odmah kafa, rakija, pitaju te hoćeš li nešto drugo, nude vas hranom, ja na to nisam navikla ali sam naučila da je to domaćinski odnos. Kada smo bili kod jedne moje rođake u Americi, posle nekoliko sati Marjan me pitao da li će ga neko ponuditi kafom, čašom vode, a ja sam mu objasnila da hoće ako traži, sada razumem zašto je to tada za njega bilo čudno”, kaže Šanej.
Korak po korak, ova porodica osniva sve ozbiljnije seosko domaćinstvo. Završavaju gradnju još jedne kućice koju će ponuditi turistima, sade baštu, imaju i životinje, onoliko koliko im prostor dozvoljava.
„Zasadili smo svoju baštu, imali smo svoje povrće, krompir, cveklu, pasulj, kupus, šargarepu, paradajz. To nas je baš učinilo srećnim, uzimate resurse iz zemlje, bez hemije, potpuno zdravo. Deca su nam pomagala, išli smo zajedno u baštu, oni sa malim motičicama i učestvuju u tome, to je blagodet. Nema cenu to da će deca da nauče kako se šta gaji, kako se bere, to je za nas važno. Učimo, pomažemo se internetom, komšije pomognu koliko mogu, ali ovde ljudi toliko rade da nam je greh da trošimo njihovo vreme. Imamo i kokoške, ćurke, pse i mačku, za sada imamo uslove za toliko. Kada jednog dana sagradimo štalu i budemo možda imali veći plac, voleli bismo još životinja, pre svega konja“, priča i planira Marjan.
Pročitajte još:
Na pitanje koliko im stavara problem što su 15 kilometara udaljeni od Čajetine, kažu da se bolje snalaze nego ljudi sa decom u Beogradu. Putevi su čisti, već treću zimu, nije im se nikada desilo da se zaglave, treba im deset minuta da decu prevezu do vrtića i još toliko da Marjan bude na poslu. Priča ovih ljudi zbunjuje one koji nisu uopšte ili su malo putovali van Srbije. Svetski putnici i ljudi koji vrednosti vide i van materijalnog bogatstva, sigurno bolje razumeju sve njihove razloge za odluku da svakodnevno žive i budu u kontaktu sa prirodom.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare