Legenda kaže da je prva beogradska kafana otvorena na Dorćolu 1522. godine. Nažalost, ne zna se kako je izgledala niti ko ju je otvorio. Ipak, od tada su mnoge kafane Beograda ušle u legendu, zahvaljujući ljudima - intelektualcima, umetnicima, boemima - koji su u njima provodili vreme, pili, voleli, patili, stvarali.
Prva sijalica u Beogradu zasjala je u kafani Proleće. Prvi telefon takođe je zazvonio u kafani, u Tri lista duvana. U starom Kolarcu na Trgu Republike, održan je i prvi sajam knjiga, a u Zlatnom krstu održana je prva filmska projekcija. Beogradske kafane oduvek su bile mnogo više od mesta na kojima se pije i ćaska, mesta na kojima se stvaraju najbolje priče grada. Ovo su samo neke od njih.
Đura Jakšić bio je poznat po tome što je umetnošću plaćao ceh u kafani. Kad je nagomilao popriličan dug u kafani „Kod kočijaša“, naslikao je sedam radnika koji su preko puta kafane gradili tadašnju Gradsku bolnicu. Slika je nazvana „Sedam Švaba“, a gazda je po njoj preimenovao kafanu. Đura Jakšić plaćao je i stihovima, a zabeleženo je da je jednom dobio večeru za: „Ej, keso moja sa mnogo dinara, iziđi iz džepa, isplati krčmara!“
Jedna od legendarnih priča Skadarlije. Navodno je sam Janko Veselinović svojim prijateljima jedne večeri u „Tri šešira“ pričao kako mu je „kafana spasla život“. Kako se jedne kišne noći greda koja je držala krov srušila na njegov krevet. Srećom, izbegao je nesreću, jer se to desilo pre ponoći, dok je on uživao u Skadarliji.
U kafani „Dva jelena“ se prepričava kako je Tomi Zdravkoviću posle jednog od nastupa prišla devojčica koja prodaje cveće i požalila mu se kako nije prodala nijedan cvet. Toma joj je na to poklonio sve što je te noći zaradio, što joj, je otprilike bilo dovoljno da kupi mali stan u Beogradu.
Glumci pozorišta Atelje 212 bili su stalni gosti Srpske kafane. Mnogo puta se dešavalo da nema dovoljno mesta za sve goste, a postoji i legendarna priča da za Zorana Radmilovića jednom nije bilo mesta, pa je morao da sedi ispred toaleta ove kafane gde je napravio čitav šou i zabavljao sve prisutne glumeći baba-seru, piše Bašta Balkana.
Pročitajte još:
Starogradska pesma “Čuješ čuješ seko” je prema legendi posvećena slavnoj skadarlijskoj pevačici Sofki Nikolić Vasiljković, koju su nazivali „kraljicom Skadarlije“. Nepoznati autor zaljubljen u nju, napisao je stihove jedne večeri na salveti skadarlijske kafane. Sofka mu nije uzvratila ljubav, ali je otpevala i proslavila njegovu pesmu.
***
Bonus video: Bakšiš – Ko je škrt, a ko lak na napojnici
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar