Kako je i kada otkriveno postojanje efekta staklene bašte?

Leto 2021. su bez sumnje obeležile prirodne katastrofe. Neverovatno snažni toplotni talasi, rekordne poplave i razorni šumski požari su glavne vesti svih medija i reklo bi se da je sada, više nego ikada ranije, jasno da živimo u vreme klimatske krize.Iako naučna zajednica koja je godinama upozoravala na ovakve posledice trenutno živi ostvarenje svojih velikih strahova, sa jedne strane im je ipak lakše – više nije potrebno nikoga posebno ubeđivati da su klimatske promene stvarne i da je neophodno sprovesti važne mere u cilju smanjenja gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, sigurno ih frustrira činjenica da ih nisu ranije poslušali, piše Nemanja Milović za sajt Klima 101.I zaista, kada imamo u vidu koliko dugo je nauci poznato da će sagorevanje fosilnih goriva i emisije gasova sa efektom staklene bašte zagrejati planetu, deluje pomalo neverovatno da je naša civilizacija sebi dozvolila da dođe u ovakvu situaciju. Da u veoma kratkom roku, za svega par decenija, mora u potpunosti da transformiše praktično ceo svoj sistem, ili da se nosi sa izuzetno teškim posledicama globalnog zagrevanja koje prete da izmene izgled sveta u kome živimo.O nauci o klimatskim promenama i tome koliko nam je dugo poznato kakve posledice bi sagorevanje fosilnih goriva moglo da ima na planetu, razgovarali smo sa profesorom Vladimirom Đurđevićem.

Razumevanje efekta staklene bašte potiče još iz 18. veka

Efekat staklene bašte je zapravo ono što našu planetu održava toplom. Da nema njega prosečna temperatura na Zemlji bila bi -18 °C, profesor Đurđević objašnjava da je ovaj mehanizam nauci poznat jako dugo."Sam efekat staklene bašte je indirektno otkriven još u 18. veku i otrkio ga je francuski matematičar Furije tako što je shvatio da u odnosu na odstojanje od Sunca bi naša planeta trebalo da bude hladnija nego što jeste. Tako da je on tad predvideo da postoji neki mehanizam koji zadržava toplotu."Za ovaj efekat zaslužni su takozvani gasovi sa efektom staklene bašte koji su u stanju da upiju zračenje koje potiče od zagrejane površine i spreče da se ta toplota rasipa u svemir. Najzastupljeniji gasovi sa efektom staklene bašte su vodena para, ugljen-dioksid i metan, a prva ih je identifikovala američka naučnica Junis Fut, sredinom 19. veka."Junis Fut je prva napravila eksperiment kojim je pokazala da pojedini gasovi u atmosferi imaju efekat staklene bašte tako što je izolovala te gasove u tegle i onda je gledala kako zračenje prolazi kroz tegle i shvatila je da ugljen-dioksid može da bude jedan od gasova sa efektom staklene bašte", objašnjava Vladimir Đurđević na koji način je Junis Fut, do nedavno javnosti nepoznata naučnica, prva identifikovala gasove sa efektom staklene bašte.Ovo otkriće se inače dugo pripisivalo isključivo engleskom naučniku Džonu Tindalu koji je, nezavisno od Junis Fut, nekoliko godina nakon nje preciznijim eksperimentom izmerio koliki je tačno efekat svakog pojedinačnog gasa sa efektom staklene bašte.

Ljudi mogu da zagreju planetu

Krajem 19. veka, samo nekih 40 godina nakon otkrića Junis Fut i Džona Tindala, švedski fizičar Svante Arhenijus prvi je predvideo da bi sagorevanje fosilnih goriva moglo da utiče na to da koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi poraste toliko da izazove globalno zagrevanje. Zatim je već u tridesetim godinama 20. veka, britanac Gaj Kalendar je prvi primetio da su ljudi zaista već napravili uticaj na klimu i da je moguće izmeriti zagrevanje koje je u korelaciji sa porastom koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi."Već pre Drugog svetskog rata su postojale činjenice koje su ukazivale na vezu između ugljen-dioksida i temperature u smislu da porast koncentracije ugljen-dioksida dovodi do porasta temperature", naglašava profesor Đurđević.Dakle već u prvoj polovini 20. veka je naučnicima bilo jasno da ljudi svojim aktivnostima mogu da zagreju planetu, ali u ovom trenutku još nije bilo poznato koliko bi to zagrevanje moglo da bude.Prvo pravo upozorenje javnosti zabeleženo je šezdesetih godina 20. veka, kada je u okviru jednog izveštaja namenjenog američkom predsedniku Lindonu Džonsonu izdato upozorenje na moguće klimatske promene, mada su tada stručnjaci još uvek smatrali da će biti potrebno da prođe mnogo godina pre nego što efekti globalnog zagrevanja postanu jasno vidljivi.Profesor Đurđević navodi da je tokom sedamdesetih godina, nakon što su sprovedena dodatna istraživanja, postalo jasno da neće morati da se čeka više stotina godina da efekti klimatskih promena postanu jasno vidljivi, već da će se to desiti kroz nekoliko decenija i zato već početkom osamdesetih godina naučnici kreću da istupaju u javnosti i prvi put počinju da udaraju u klimatski alarm.***Bonus video: Vetroparkovi budućnost je u energiji vetra

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortivetroparkoviik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram