Mediji su ga prozvali novim Teslom, o čudu od deteta pravljene su emisije, snimani dokumentarci, a onda je nestao.
Miodrag Mimi Mićić naučio je da čita sa dve godine, a pre nego što je pošao u školu, pročitao je hemiju za osmi razred. Bio je dete genije i od nižih razreda pokazivao neverovatan talenat za tehniku i prirodne nauke – toliki da mu je sa 14 godina bilo dozvoljeno da upiše fakultet.
U to vreme na dva kanala TV Beograd gostovala su dva vunderkinda: Mimi – mali genije za tehniku i nauku, i Stefan Milenković – čudo od deteta i mali maestro na violini. Bili su ponos SFRJ.
Mimi je tada na televiziji objašnjavao ono što je teško objasniti i odraslim ljudima – bio je najbolji u svemu, razrede preskakao i sve završavao pre vremena.
O njemu su pisale sve novine, snimale se specijalne emisije i dokumentarni filmovi… I sve tako do fakulteta. Ali za Miodraga, čudo od deteta, malog Teslu i Leonarda, nije bilo mesta na Beogradskom univerzitetu.
Taj mali Mimi danas živi u Kaliforniji, SAD, radi kao redovni profesor na Cerritos Collegeu u Norvoku i konsultant u više kompanija. Studenti ga od milja zovu profesor Miki, a on kaže da je ostvario skoro sve dečačke snove.
U Ameriku je 1998. stigao bez ičega, sa dva kofera i manje od 1.000 dolara u džepu, a za 25 godina postao doktor nauka, redovni profesor i šef katedre na državnom koledžu, potpredsednik multinacionalne kompanije, komercijalni pilot i sertifikovani instruktor letenja.
Putuje, ima kuću, jahtu, avion, automobile… suprugu, a najviše je zauzet kao novi tata – u aprilu 2023. dobio je ćerkicu Allison Nadeždu, pa trenutno ne drži divlje mačke kao kućne ljubimce.
Iako mu novac, kaže, ne znači mnogo, zahvaljujući novcu ima sve što je želeo kao čudo od deteta u SFRJ. Budući da je stalno bio na televiziji, kako mu danas iz ove perspektive izgleda „mali beogradski genije“?
„Taj dečak ima ista interesovanja kao i pre 40 godina, malo je porastao, ali sve drugo je isto. Njegove igračke su malo porasle. Ni tada a ni sada sebe nisam smatrao i ne smatram genijem nego samo osobom sa širokim spektrom interesovanja – hemija, fizika i tehnika su mi profesija.“
Stvari o kojima je maštao kao dete ostvarivao je jednu po jednu – postao je univerzitetski profesor, istraživač, pronalazač i pilot, kaže da je uvek pretvarao nemoguće u moguće.
„Oduvek sam bio jedno srećno stvorenje koje je bilo zadovoljno bez obzira na okolnosti, to sam i ostao”, priča Mimi za nova.rs.
Stariji ljudi sećaju se kako je Mimi na televiziji objašnjavao stvari koje nisu razumeli ni odrasli.
Sreo je mnogo divnih ljudi, posećivao privredne kolektive i probao da plasira svoje inovacije tadašnjim industrijskim gigantima, a to su bile „Iskra“, „Rade Končar“, „Tomos“… Bio je stipendista CIP-a, Titovog fonda kao jedini osnovac. Učestvovao je u dva dokumentarca TV Beograd – „Mladi 1984“ i „Portret naučnika u mladosti“…
A sve je počelo tako što Mimijeva majka Nadežda nije radila, čitala mu dečje knjižice i naučila ga da čita sa dve godine. U kući je često bio uključen TV, a dečak je gledajući školski program počeo da se interesuje za prirodne nauke i tehniku. Pošto roditelji nisu imali odgovore na mnoga pitanja, počeo je da razgovara sa starijim ljudima iz okruženja, da postavlja pitanja komšijama, inženjerima, lekarima – a svima je bilo interesantno što predškolac postavlja pitanja iz hemije, biologije, fizike.
Pred polazak u prvi razred pročitao je knjigu iz hemije i počeo je da pravi kućnu laboratoriju za eksperimente, a već sa devet godina slušao analitičku hemiju, sa studentima radio eksperimente i mediji su ga prozvali „najmlađi student“.
Uprkos tome što su ga novinari upoređivali sa Teslom i Da Vinčijem, on se nije uobrazio.
„Novinari su me upoređivali sa novim Teslom i Leonardom, a ja sam sebe smatrao detetom s posebnim interesovanjem za nauku i tehniku a ne kao genija. Tesla i Leonardo bili su jedinstveni.“
Mimi, nažalost, u osnovnoj školi nije imao podršku većine nastavnika, dosađivao se na časovima, bio žrtva vršnjačkog nasilja, pa promenio školu, a usput je objavio zbirku pesama 1987. i osvojio Zmajevu nagradu, ali…
„Nastavnici su me smatrali ne za čudo već za čudovište od deteta koje odstupa od proseka i gledali su kako da me vrate nazad. Kad sam u petom razredu išao na republičko takmičenje iz astronomije i biologije s pokretom ‘Nauka mladima‘, dobio sam ukor razrednog starešine zbog izostanka sa časova i savet da „treba da se igram klikerima a ne da se takmičim sa starijom decom“.
Srednju tehničku školu „Petar Drapšin“ završio je za manje od dve godine, upisao se na Fizički fakultet BU kao redovan student i na Politehničku akademiju – Višu metalsku školu kao vanredan.
Akademsku karijeru je započeo kao stručni saradnik-pripravnik na Fakultetu za fizičku hemiju u Beogradu, gde je, iako je bio najbolji student, odbijen je za mesto asistenta. Sada smatra da su mu time učinili uslugu.
„Nisam bio najbolji student, imao sam i šestice iz predmeta koji me nisu interesovali. To što nisam primljen za asistenta pripravnika nateralo me je da odem i postanem ono što jesam danas. Da sam ostao u Beogradu, ne bih napredovao u struci i u karijeri, ali i na ličnom planu, ne bih se bavio svojim hobijima, niti bih bio ni približnih finansijskih mogućnosti. Moj odlazak bio je najbolji za mene, za Srbiju i za ceo svet“, kaže Mimi.
U aprilu 2001. postao je doktor fizičkohemijskih nauka BU. Na Univerzitetu u Majamiju bio je student doktorskih studija i asistent za opštu hemiju i fizičku hemiju, tamo doktorirao 2002. i dobio posao u Nacionalnoj laboratoriji američkog ministarstva energetike (US DOE) u Ričlandu, država Vašington.
Čim je dobio prvu „veću“ platu upisao je školu letenja i postao privatni pilot, 2015. postao komercijalni pilot, a 2016. i nastavnik letenja (CFI). Uporedo je studirao na biznis i ekonomiju na Državnom univerzitetu Vašington, od 2012. je profesor na Cerritos College, gde je od 2015. dobio zvanje redovnog profesora i šefa odseka za inženjersku tehnologiju. Do danas ima 67 radova u časopisima kao autor i koautor, a po Google Scholaru su citirani oko 2.935 puta.
Mimi smatra da ne bi ništa uradio da je ostao u Beogradu. „Pogledajte genetičara Miodraga Stojkovića, koji se vratio, pokušao nešto da uradi i na kraju odustao. Sredina je takva bila, a takva je ostala – sprečava svako odstupanje od tradicije i ne prihvata ništa novo. Tako je danas u većem delu Evrope i EU. Čim neko nešto pokuša da uradi, odmah ga lupaju u glavu, a to je još izraženije u Srbiji. Ja ne bih nigde stigao i ništa ne bih uradio da sam ostao u Srbiji i Evropi.“
Svestan je da, osim što ne bi imao akademsku karijeru, ne bi putovao na mesta na kojima je bio, niti bi mogao da se bavi svojim hobijima, ne bi imao avion, neobične kućne ljubimce – u EU je zabranjena ili skupa svaka aktivnost koja nije sedenje ispred TV-a i gledanje rijalitija…
Mimi kaže da delimično prati šta se dešava u srpskoj nauci, vidi puno pozitivnih i dosta negativnih trendova. U odnosu na vreme kada je otišao, došlo je do poboljšanja opšteg stanja nauke u Srbiji, ali plate naučnih radnika su male, od 800 do 1.600 evra, a cene svega su porasle više puta.
Kao pozitivne pomake smatra osnivanje inkubatora, kao što su Naučnotehnološki park Beograd i Bio4 Campus, pa čeka da vidi konačno neke od novih high tech proizvoda made in Serbia.
Smatra da se mnogi istraživači po ceo dan bave besmislenim unošenjem besmislenih podataka u baze ministarstava, a jedini podaci bitni za ocenu uspešnosti naučnog projekta jesu da li ima publikacija u tradicionalnim vodećim naučnim časopisima, da li je patent prijavljen ili kakav ugovor s privredom.
„Srbija mora da drastično smanji državnu birokratiju u svakoj oblasti, uključujući i nauku, ako igde želi otići. Jedan od velikih problema koji se mora rešiti u Srbiji jeste ukidanje gornje obavezne starosne granice za penziju, koja je sada 65 godina. A većina naučnika najproduktivnija je sa 60–70 godina. U SAD – donja starosna granica za penziju je 67 godina, a gornja postoji samo za pojedine vojne poslove i poslove linijskog pilota. U SAD čovek može da radi dokle god se oseća sposoban da radi. Ja znam za sebe da nikada neću otići u penziju. Ukidanje gornje starosne granice bi rasteretilo i penzioni fond.“
Ali najveći problem jeste stvaranje novih naučnih kadrova, kaže. Opšta je nezainteresovanost mladih za prirodne i tehničke nauke, a za šta je kriv i sadašnji koncept osnovne škole, loš materijalni položaj i nezainteresovanost nastavnika prirodnih nauka, i učenika srednjih škola da studiraju prirodne nauke. Značaj i položaj i način predavanja prirodnih i tehničkih nauka u osnovnoj školi je loš u poređenju sa osamdesetim godinama prošlog veka.
„Tada su bile knjige bile divne i mogle s u da vas zainteresuju da otkrivate tajne hemije ili biologije. Zato se mali broj učenika prijavljuje za prirodnomatematičke i za većinu tehničkih i biotehničkih fakulteta. Samo jedan student prijavio se prošle godine na nastavnom smeru fizike.“
Miodrag smatra da na javni servis treba vratiti školski program iz oblasti popularnih prirodnih nauka, ispratiti uspehe mladih takmičara na takmičenjima iz prirodnih i tehničkih nauka – toga nema u vestima. I treba zabraniti promociju teorija zavere.
Miodrag trenutno nema naučnu saradnju sa naučnicima ili institucijama u Srbiji. „Povremeno čujem sa nekim od mojih kolega, a i nedavno sam planirao neke eksperimente sa koleginicom iz Centra za multidisciplinarne studije“, kaže i dodaje da su starije kolege sa kojima je sarađivao, nažalost, čak prisilno, otišle u starosnu penziju, ali uvek je otvoren za saradnju, te se nada da će se to u budućnosti dogoditi.
U vreme tehnoloških čuda profesor Mićić misli da živimo u vreme primene tehnoloških čuda koja su otkrivena davno. „U poslednjih sedamdesetak nije ostvaren nikakav bitan naučnotehnički napredak. I preteča interneta ArpaNet napravljen je 1969, a prvi električni automobili proizvodili su se još krajem 19. veka. Mnogo ljudi se plaši veštačke inteligencije. Smatram da će najveći gubitak poslova zbog implementacije veštačke inteligencije biti u programiranju nižeg nivoa, tj. kodiranju. To će najviše pogoditi donji sloj programera i autsorsing programiranja će izumreti, zato smatram da graditi srpsku IT industriju kao jeftinu koding industriju nema smisla, jer ti će poslovi izumreti brže nego što svi mi mislimo.“
Činjenica je da mu je Amerika mnogo toga omogućila i pružila.
„SAD, zemlja čiji sam državljanin, dala mi je i bukvalno krila. To je jedino mesto gde neko može doći praktično bez ičega i postići onoliko koliko je zainteresovan i prema svojim mogućnostima. Ljudi su u SAD raspoloženi da vam pomognu zato što kroz vaš uspeh i oni možda profitiraju, a u Evropi, Srbiji i regionu dominira ljubomora i želja da vas povuku nazad. U SAD je dozvoljeno sve što nije eksplicitno zabranjeno, sve je jednostavnije i lakše. Ostvario sam svoje želje i zasnovao porodicu. Američki san je moguć. U Evropi ste uvek gastarbajter, a u Americi su me ljudi prihvatili, imam veliki broj prijatelja, na moju tradicionalnu rođendansku proslavu dođe obično 50–70 ljudi.“
A imovinska karta?
Otplatio je kuću s pogledom na obalu koja ima 325 kvadratna metra, ima stan u najužem centru Las Vegasa od oko 120 kvadrata, avion „Piper Cherokee 180“, motornu jahtu i gliser „Bayliner“, električni „Mercedes EQS 450+“, „Mercedes G550“, pikap „Dodge Ram 1500“, „Motorcikl BMW F800ST“ i stari „Mercedes 230SLK kabriolet“.
Za srpske pojmove, Miodrag je baš imućan za jednog profesora univerziteta, pa je pitanje da li je to uspeh kome je težio.
„Za moj najveći uspeh smatram moju divnu ženu Rebeku Mićić i moju ćerkicu Allison Nadeždu Mićić, a koja je dobila srednje ime po mojoj pokojnoj mami. Moj najveći poslovni uspeh su moji uspešni bivši student, a sada uspešni stručnjaci.“
Novac ne skuplja na gomili, nikada ga nema više od onoliko koliko mu je potrebno i sam po sebi mu ne znači ništa, ali mu obezbeđuje hobije, putovanja, igračke i egzistenciju. „Nemam puno novca u kešu. Sve što sam zaradio ja sam opredmetio nekretninama, stvarima i doživljajima u kojima uživam. Još imam mnogo želja.“
Ali kaže da nije to sve od profesorske plate, jedan broj njegovih pronalazaka se proizvode i od toga žive porodice u mnogim zemljama sveta, a nje dodatni prihod od honorara mu omogućava hobije i slobodne aktivnosti, a tokom vikenda radi kao instruktor letenja.
A kako je otkrio ljubav prema divljim mačkama, pitamo ga.
„Podela životinja na divlje i pitome je čisto istorijska i arbitrarna. Još 1986. upoznao sam se sa Vukom Bojovićem i počeo da odlazim u zoo-vrt. Prve velike mačke sa kojima sam imao interakciju bile su Ruška i Cezar, par tigrova koje smo zajedno češkali… Čim sam došao u SAD, prvoga vikenda u avgustu 1998. upoznao sam se sa nekoliko ljudi vlasnika puma i tigrova iz Majamija. Ove životinje su posebne individue i svaka ima svoj karakter. Po ponašanju prema čoveku sličnije su psu nego mački i izuzetno se vežu za vas i iskreno i neograničeno vas vole. Nijedna domaća životinja vas ne može voleti kao puma ili ris, aktivno se maziti sa vama kao tigar ili leopard, niti i jedna domaća životinja može biti verna kao lavica. Takođe, vuk i hibrid vuk-pas je najbolji i najinteligentniji pas kog možete imati. Tokom puno godina upoznao sam mnogo ljudi koji imaju isti hobi i interesovanja kao i ja. Prošlo je mnogo godina od tada i više predivnih životinja. Trenutno nemam kućnog ljubimca, imam bebu Allison Nadeždu, ali čim ona malo poraste, stići će nova egzotična njuškica u porodicu.
Iako smo se letos čuli sa njim kada je bio u Beogradu, kaže sve ređe dolazi.
„Tu sam živeo 25 godina a ima ceo svet još da se obiđe, a ne toliko mnogo slobodnog vremena. Dok su mi mama i tata bili živi, oni su uglavnom dolazili kod mene tokom zime. Nažalost, mama mi je preminula 2015, a tata 2020, pa sam morao da dođem zbog sahrana. Trenutno ne posedujem nikakav stan ili kuću u Srbiji. Sa smrću mojih roditelja svaki razlog mog daljeg boravka ili dolaska u Srbiju prestao je da postoji.“
Kaže da zna puno ljudi koji su se vratili u Srbiju kao penzioneri, a većina se debelo pokajala, ali o tome većina ne želi da priča. „Nisam mogao birati gde sam rođen, ali mogu birati gde živim i gde ću živeti.“
Za kraj Miodrag ima poruku za neko novo čudo od deteta.
„Poručio bih mu da se ne obazire na negativne komentare svoje sredine, nastavnika i vršnjaka, da stvara prijatelje, da ne odustaje od svojih interesovanja, da se učlani u više biblioteka i da čita sve što ga interesuje, te da se ne brine o ocenama i studira ono što zaista voli.“
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare