Ne možeš da se fokusiraš samo na faks, jer ubrzo kreneš da 'hvataš krivine'.
Studenjak, jedan od najstarijih studentskih domova na Balkanu – mesto na kome su se snovi ostvarivali ili, pak, rasprštali u paramparčad.
Stanovanje u Studenjaku mnogi pamte kao najbolji deo života, jer je to mesto koje je sinonim za druženje, cimerski život, zajedničko učenje i svakodnevne žurke i proslave položenih ispit. Međutim, da li je baš tako, saznajemo od bivših stanara koji danas otvoreno pričaju o dobrim, ali i lošim stranama života u Studenjaku.
Pročitajte i:
„Ja sam došao u Studenjak poslednji. Moji cimeri su došli u petak, a ja u nedelju. Dobio sam brucošku sobu, zapravo, to je bio apartman – dve spojene sobe, jedna sa tri kreveta, druga sa dva. Moj je bio skoro na samom prolazu. Prvi utisak mi je bio ‘wow’, pet potpuno različitih osoba u jednoj prostoriji, pet akcenata različitih. Ako živiš u Studenjaku sa oko 6.000 ljudi, jako je teško da ostaneš na ‘pravom putu’, jer ne možeš da se fokusiraš samo na faks, kreneš ubrzo da ‘hvataš krivine’. Prvi put sam bio bez ikakvog roditeljskog staranja, niko ne gleda na sat kada ćeš doći, da li će biti pijan, sa kim ćeš doći. Iako nas je bilo petorica u sobi, bili smo kolegijalni, kada je neko hteo da dovede devojku, znalo se da mi ostali napuštamo sobu. I taj deo života u Studenjaku je bio dobar“, priča nam Marko Bojanić, (27).
A, kada nam je predstavio svetlu stranu doma, prešao je na onu drugu.
„Bilo je jako neprijatnih scena i nedovoljno prostora. Mesto za stvari bukvalno moraš sam da stvoriš. Imali smo one crne ogormne kese u kojima smo trpali prljave stvari koje smo držali na terasi. Ti kada dođeš u dom, svoje zahteve i prohteve moraš da svedeš na minimum. Ne postoji ono ‘treba mi da iskuliram pola sata, sat’. Bukvalno nemaš ništa. Više nema mame, nema mamine kuhinje“, kaže nam Marko.
Kako nam je rekao, traumatična iskustva nije doživeo, ali je čuo od svojih cimera neke priče, koje će dugo pamtiti.
„U drugom bloku se jedna devojka bacila sa terase pred cimerkom, u tom trenutku sam i ja bio u domu. Pričalo se da je ušla u neku sektu i da je danima pričala kako će nešto da uradi, i na kraju je skočila sa petog sprata. Cimerova devojka je živela u sobi sa devojkom koja je promenila veru zbog dečka. Prešla je u Islam. Počela je da nosi hidžab, molila se pet puta dnevno i tražila je od ove devojke da ne dovodi muškarce u sobu“, priča nam Marko.
Pročitajte još:
Dok je studirao, Marko je plaćao mesečno dom 2.200 dianara, ali kako nam je rekao cene se razlikuju od doma do doma, od sobe do sobe, a u nekim slučajevima su paprene.
„Dosta je ljudi živelo na kvarno u domu. Ako neko kupi od nekog mesto na crno, cena tog mesta se kretala do 300 do 500 evra godišnje u vreme kada sam ja živeo tamo. Naravno, čuvari doma uvek zatvore oko na te ‘ilegalce’, njima nikada nisu tražili kartice na proveru, iako su često proveravali studente“, kaže nam Marko.
Iako će pamtiti ovih pet godina kao jedan od najlepših perioda u životu, Marko nam je otkrio kada je shvatio da je pravo vreme da ode.
„Kada je došao brucoš kod mene u sobu, kao moj cimer, shvatio sam da mi je vreme da odem. Sećam se da je pričao sve ono što sam ja proživeo pre pet godina. Tada sam rekao sebi da je vreme da odem iz Studenjaka“, kaže nam Marko.
Jovana, s druge strane, nije izdržala više od mesec dana u Studenjaku.
„Živela sam mesec dana u Studenjaku. Toliko sam izdržala. Ta gužva, svi ti nepoznati ljudi, mali krevet, što bi se reklo ‘it’s not my cup of tea'“, objasnila nam je Jovana Damnjanović (25).
Ipak, Aleksandra i Nebojša iz Studenjaka nose samo lepa sećanja.
„Život u Studenjaku je bio divan. I kada to kažem, stvarno tako mislim, jer je bilo puno druženja i žurki. Iako sam morala da se odreknem privatnosti, mamine kuhinje i mirnog života, jer je uvek veselo i svi su u pokretu, morala sam i da se adaptiram na veći broj ljudi. Tamo je svaki dan zanimljiv za sebe. Tamo sam upoznala drugove i drugarice za ceo život“, rekla nam je Aleksandra Babić (25).
„Veoma lep deo mog života. Bilo je fenomenalno. Početak života u Studenjaku je trenutak kada postaješ samostalan, snalaziš se u novom okruženju. Mnoga druženja na klupicama, u čuvenom klubu Menzoteka, okupljanja i druženje u sobama do ranih jutarnjih sati, sve to ću dugo pamtiti… Ma previše je lepih uspomena da bih neku mogao posebno izdvojiti“, kaže nam Nebojša Lazović (26).
***
BONUS VIDEO: Po čemu su karakteristični omiljeni psi pokojne kraljice Elizabete
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare