"Supertata": Kad kažem da kuvam i peglam, misle da se šalim

"Desi se da na nekom rođendanu, slavi, u širem društvu, dođe na red tema ko se čime bavi, kako je prošao dan... I onda ja kažem da sam se tog dana baš naradio, imao sam jedno fotografisanje, izlektorisao 50 strana nekog teksta, išao sam u prodavnicu, skuvao ručak, stavio veš da se suši i jedva stigao da se spremim i stignem na to slavlje. I odjednom svi muškarci za stolom gledaju me šokirani. Ili misle da se zezam, ili, ako supruga Ivana nije tu sa mnom, mora da sam gej, a treći kažu da sam papučić."Sve to nam priča Nebojša Đokić (49) iz Beograda, koji se kao frilenser bavi fotografijom i lekturom. U stanu nas je dočekao sa ćerkicom Nedom, jer su u to doba dana obično njih dvoje zajedno dok mama radi van kuće."Moja žena je zaposlena za stalno u firmi svoje sestre i zeta. Oni imaju razumevanja, pa tako jedan dan može da preskoči, ali onda tri naredna ostaje duže da bi završila šta ima. Kada se Neda rodila pre 10 godina, Ivana dve godine nije morala da radi, što je bilo super. Tada sam ja radio kao novinar i imao sam odlično radno vreme, od osam do 13 časova, a mogao sam da radim i od kuće. I to sam koristio da što više budem uz Ivanu i Nedu", priča Nebojša.

Njegova Ivana (46) porodila se carskim rezom i prvih nedelja nije smela ništa teško da diže. Zato je on, kada ih je patronažna sestra prvi put posetila, bez daha gledao kako se menjaju pelene, kako se beba kupa. Vodio se onim "ako je čovek zrdav i prav, zašto bi plaćao nekome da brine o njegovoj bebi". Nije se stideo da na putu do kuće s posla pokupi iz prodavnice šta treba, da skuva ručak, dok je Ivana sa Nedom. Nije mu bilo teško ni da smućka mlečnu formulu i nahrani Nedu, koja nije sisala. To bar može svako."Kad je Neda napunila dve godine i Ivana se vratila na posao, meni su sve te stvari bile potpuno normalne. Neda je tad već hodala, brbljala uveliko i bilo mi je prirodno da budem sam sa njom. Bilo mi je suludo da čekam Ivanu, isceđenu od posla i prevoza, da sprema ručak."A kako to da Nebojša može da opaše kecelju i uhvati se ukoštac sa sudovima, kako je usavršio "neverovatno komplikovanu" proceduru uključivanja veš-mašine i "junački" menjao detetu pelene, a zna i da skuva? Izgleda da se odgovor velikim delom krije u onom osnovnom – vaspitanju.

"Kuvam od 16, 17. godine jer su roditelji rano odlučili da žive na selu i ostavili mene i brata u stanu u gradu. I da ne bismo jeli po kafanama, jednostavno smo naučili da kuvamo. I prethodno, kao mali nisam u glavi imao tu matricu da postoje muški i ženski poslovi. Kod mog oca se znalo da se on bavi okopavanjem bašte, a mama je bila zadužena za kuhinju, ali on to nikad nije potencirao, već su se tako podelili jer im je bilo lakše, radili su po smenama, jedno u vojsci, drugo u vatrogasnoj brigadi. Uz to, mama je dosta bolesna poslednjih desetak godina i tata je naučio da kuva, pere suđe, uključuje mašinu. Možda bi bilo drugačije da sam bio izložen drugačijim uticajima, ali ne mogu da zamislim sebe kako izgovaram da je to ženski posao, ja to neću."Zato danas Ivana i Nebojša podjednako peru prozore, skuvaju ručak, oribaju kupatilo, ispeglaju veš. I iako to nije viša matematika, češća je slika da muž s posla dođe mrtav umoran, nije ni za šta, eventualno za pivce ispred TV-a, a žena isto posle posla mrtva umorna podgreva ručak, pere, pegla, sprema decu, hranu za sutra, prinosi njemu šta mu treba."Neki moji muški prijatelji su se pravdali time što nemaju fiksno radno vreme. Kažu meni je lako, ja sam sve vreme kod kuće. Blago mojoj Ivani, ali oni to ne umeju. Više se pravdaju time što su zauzeti. Ja se i ne krećem među onima koji misle da to nije za muškarca, mada sam proučavao očeve u parku dok je Neda bila mala. Redovno su majke trčale za decom, nutkale im keks, vodu, a očevi u kafiću pored gustiraju espreso."Nije teško pomisliti da je majkama to u prirodi, da one nagonski potrče za detetom jer osećaju da mogu bolje, nosile su ga u stomaku devet meseci. Ali ostaje nejasno kako takvi očevi, svesno ili nesvesno, dozvole sebi da propuste prve korake, prve padove, ogrebotine. To se ne može nadoknaditi.

"Neke žene greše kad partneru ili detetu kažu 'neka, ja ću da skuvam ručak, neka, ja ću da okupam dete'. To je slatko jednom, dvaput, a konstantno će kod muškarca stvoriti naviku. Verujem da žena može mnogo toga sama, ali zašto ne podeliti to s partnerom."Možda zato što smo previše opterećeni predrasudama, onim istim sa kojima se Nebojša susreće na raznim okupljanjima."Uzvratim pitanjem 'koliko tvoja žena ima ruku, koliko ti imaš ruku' i na kraju ga dovedem do toga da sve ono što njegova žena radi u kuhinji, u kupatilu, oko deteta može i on. Jedan od najvećih problema ljudske prirode je sujeta. Iskustveno sam došao do toga da čovek u strahu da mu ne bude povređena sujeta bude u stanju da uradi mnogo glupe i ružne stvari. Tim muškarcima bi bio udarac na sujetu da i metaforički i stvarno kleknu da oribaju pod, da se bave šargarepom i belim lukom zato što su valjda duboko u sebi nesigurni i misle da između njih i žene mora da postoji neki nepremostiv jaz da bi se oni osećali bolje. To, izgleda, funkcioniše tako i meni je to tužno", priča Nebojša.I onda, umesto suočavanja sa sobom, lakše je pomisliti da je Nebojša sasvim sigurno latentni gej, da je njegova veza samo formalna i da je vreme da sve javno prizna. Teže je priznati da se suze, nežnost, problem sa erekcijom na našim prostorima shvataju kao tragedija jer muškarci duboko veruju u sopstvenu superiornost.Nebojša srećom, kako kaže, takve ljude viđa najviše dvaput godišnje. I odustao je od žučnih rasprava jer nema svrhe. Svako treba da živi kako misli da treba. Njemu je dovoljno što zna da je njegovoj Ivani neizmerno značilo to što je on bio tu. Video je to po njenom izrazu lica, po ponašanju."Mnogo je lepo kad vidite sopstvenu ženu da sija. Hiljadu puta mi je rekla koliko joj je drago što sam ja njen muž, što joj pomažem u svemu i što može da se osloni na mene 24 sata dnevno."A koliko je takav njihov odnos dragocen, najbolje se vidi na maloj Nedi. To je jedan mali zvrk, ljubopitljivo, nasmejano, radosno dete koje jedva čeka da nam pokaže kako s tatom sprema testo za picu, ali i koje zna da je bolje da u svojoj sobi provežba zadatak iz matematike dok mi s tatom pričamo o velikim stvarima.

"Nikad je nismo stavljali iznad druge dece, ali i u parku dok je bila mala, i u vrtiću i sada u školi, mnogi roditelji kažu da im je ona najdraži gost, kao da ispuni prostoriju nekim suncem. Ima i ona mane i loše momente, ali ona je zdravo, pravo, druželjubivo dete. Ima 10 godina, ali duboko oseća svet oko sebe, samostalna je. Neda nema strahove i mislim da već sada ume da prepozna kvalitet od gluposti i na to sam najviše ponosan kao tata."A kao suprug, Nebojša je najviše ponosan na to što je sa suprugom izgradio odnos poverenja, jer spolja gledano, njegov posao deluje vrlo škakljivo, budući da u fotografiji uglavnom radi ženske aktove."Kad krenem, Ivana me pita koga fotkam, poželi mi da lepo radim i zamoli da se javim kad stignem ako je, recimo, napolju magla. Tolerišemo ono što nam se ne sviđa kod drugog, ne pravimo dramu oko toga. Uporni smo da zajedno prevaziđemo teškoće koje svaki brak ima i ponosan sam na kompleksnost našeg odnosa."Oduvek je, kaže, imao dar da čita ljude, da dobro sluša, što je u ovom društvu gde svi samo pričamo, prilično neobično. Zato osim Ivane, sve saradnice, poznanice, rođake u njemu nalaze vernog slušaoca kom mogu da povere strahove, strepnje, ljubavi. A on je uz njih naučio da greši onaj koji kaže da poznaje žene do kraja."Jednu moju bivšu devojku je drugarica pitala 'ko ti je taj Nebojša', a ona je kazala 'Nebojša, on je nešto drugo'. E to nešto drugo, na to sam ponosan. Nisam prosek, malo sam mimo sveta, jako me je teško ukalupiti i to mi prija."Zbog toga što je malo mimo sveta, što ne radi u kolektivu, što čuva dete dok mama nije tu, neko može pomisliti da je suviše izolovan i da to i nije najbolje. Ipak, tako je jer je on bučne izlaske davno proživeo, pa danas voli da ode na neki koncert. Godinama je radio na tome da nema urednika, šefa, nekog ko bi mu određivao ritam rada."Uživam u nekoj vrsti voljne izolacije iz koje izlazim kad god poželim. Imam mnogo prijatelja i uvek lako organizujem neko druženje."Nebojša voli i kad se Ivana i on časte lepom večerom, kvalitetnim vinom ili krišom, dok Neda spava, do duboko u noć gledaju omiljenu otkačenu seriju. Kad su svi na okupu, često se vozikaju, idu na Avalu, na šljunkaru, na klopu. Neda je videla i more, i planinu."Želja nam je da je odvedemo u neki lep grad, možda u Budimpeštu. Volimo da joj objašnjavamo sitne stvari. Kad smo sami nas dvoje, odemo tu blizu na Savu da hranimo patke i pričamo o svemu."A najvažnija lekcija koju je za ovih 10 godina naučio je da roditelji moraju da se trude da ne propuste ništa sa svojim detetom, da ga kupaju, vode kod zubara, da se igraju s njim, da ga slušaju.

"Ako vam traži da provede vreme s vama, a vi mislite da imate nešto neodložno, zapamtite da nemate ništa važnije od svog deteta. Finale svetskog prvenstva će biti i za četiri godine. Ako ste umorni, pa vam se ne ide napolje da vozite rolere s njim, setite se da ste hiljadu puta bili umorniji, pa ste otišli na neku žurku. Kad je vaše dete u pitanju, zaboravite na stid, sramotu i sujetu. Ne treba da se stidite da napravite kašicu, da ženi kažete da izađe na piće s drugaricama, a da ćete vi te večeri biti oko deteta. Biće vam lepo što vas dvoje radite nešto sami u svom svetu. I mene su drugari zezali, ali to je bila šala, to je normalno. A oni koji misle ozbiljno, to dovoljno govori o njima. Ipak, znajte da ne može iste granice da ima dete od pet i od 10 godina i vi ste tu zbog toga", savetuje Nebojša.I dok se pozdravljamo s njim i Nedom, kolega fotograf se nadovezuje i potvrđuje sve što je čuo. Kaže, i on sa suprugom deli sve obaveze, onako kako kome šta leži. Dodaje i da ne može da razume kad prijatelj, dok prave roštilj u dvorištu, kaže svojoj ženi da mu donese čašu vode...I eto nečeg novog. Te retke zverke i nisu toliko retke kako se možda misli. Samo, izgleda da o njima, nažalost, nedovoljno govorimo.