Zato.
Zaista mi je namera bila da ovo bude jedina rečenica u komentaru. Ali, krenimo redom.
Miru Furlan kao autorku upoznao sam kroz njena čudesna pisma iz Amerike u „Feral tribjunu“. „Feral“ je generalno izazvao kratki spoj u mojoj tadašnjoj tinejdžerskoj glavi i pokazao mi kako je moguće biti častan, pametan, hrabar i ludo, ludo duhovit u vreme kada su sve ove vrednosti bačene u krv i blato rata u SFRJ. Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić verovatno su glavni krivci zašto sam uopšte ušao u ovaj posao.
A onda su došli tekstovi Mire Furlan. Njen doživljaj Amerike bio je, paradoksalno, i moje otrežnjenje o toj zemlji. Svi mi koji smo odrastali uz Ameriku Keruaka, Vejtsa, Pekinpoa i ostalih desperadosa iz šinjela Žikice Simića nismo bili spremni za Ameriku koju nam je opisala Mira. Surova, plitka, podeljena, alava na pare, slavu i moć. Ali, ti tekstovi, ljudi moji! Možda nikad pre i posle toga nisam čitao nešto tako pitko, toplo i precizno. I sve to piše Mira fucking Furlan, možda najlepša žena koja se rodila među ovim našim narodima. Bio je to dokaz da nisam sasvim odlepio i da moj pogled na svet nije rezultat pomračenja uma ili gubitka kompasa; naprotiv: pomračeni umovi bez kompasa uzeli su sidro i sve nas odveli u provaliju.
Godinama kasnije, „Feral“ je ugašen, a pisanje Mire Furlan ostalo je više na nivou sećanja za mene. Želeo sam opet negde da čitam nešto slično, ali mrka kapa. Ko još tako piše? Ko bi to još objavio? Pa još u Srbiji! Kada smo pokrenuli redakciju „Nove“, razmišljali smo o potencijalnim imenima za kolumniste. Bez razmišljanja sam prvo predložio Miru Furlan, pretpostavljajući da je to samo moja fantazija koja nikad neće biti ostvarena. Stupili smo u kontakt s njom i čudo se desilo. Mira Furlan postala je kolumnistkinja portala Nova.rs! Prvi tekst koji je napisala, pod naslovom „Mamica“, i dalje je, po mom sudu, nešto najbolje što se pojavilo na našem portalu. Usred sveta koji se oteo kontroli, sa migrantskom krizom, ludacima koji upravljaju nuklearnim oružjem, bujanjem nacionalizma na svim meridijanima, Mira Furlan je napisala tekst o spasavanju jedne kuje sa Zlatibora koji me je doslovno razorio.
Svaki naredni tekst bio je poslastica ravna onima iz Ferala; kipeo sam od ponosa što možemo da ih objavljujemo. A onda je Mira Furlan prestala da se javlja. Prvo smo pomislili da je možda zauzeta i da Holivud nema milosti prema njenom pisanju. Prolazile su nedelje, a onda i meseci, pre nego što je stigla strašna vest o njenoj smrti. Kako je moguće da neko pun života i ljudskosti kao ona uopšte umre? Kao i Bouvi, kao i Vlaja…
Zato je kao dar s neba stigla njena impresivna knjiga „Voli me više od svega na svijetu“. Čekali smo je kao ozebao sunca i odmah predložili srpskom izdavaču „Booki“ da ekskluzivno objavimo delove knjige, o čemu smo se lako dogovorili.
Da, delovi te knjige opisivali su i njen sukob s Radom Šerbedžijom na tim prokletim probama „Medeje“ na Brionima. Potresni i snažni, ovi redovi su pisani poznatom mekom rukom Majstora. Nismo se usuđivali da menjamo ni slovo u njima i objavili smo ih u delovima, tačno onako kako su izašli u knjizi.
I neko će reći da možda Amerika nije tako surova, plitka i podeljena kao ona iz njenih pisama u „Feralu“. I možda bi događaje s pitoresknih Briona neko drugi drugačije doživeo. Ali, mi u redakciji Nova.rs verujemo Miri. Otud je moj odgovor na pitanje iz naslova ovog komentara tako kratak:
Zato.
Bonus video: Godišnjica smrti Mire Furlan – gosti Rajko Grlić, Sergej Trifunović:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare