Između mita, straha i preživljavanja: Nova.rs u poseti srpskoj zajednici na Kosovu

Već na graničnom prelazu Merdare počinje prvi utisak: ne kao simbolički ulazak u "naše", nego kao prelazak u sasvim drugu političku stvarnost. Dva punkta, dve kontrole, dva administrativna pogleda na isti prostor: srpski i kosovsko-albanski. Ono što se u Beogradu još često izgovara kao otvoreno pitanje, na terenu se pojavljuje kao svakodnevna procedura. Kosovo se već na granici ne susreće u velikim rečenicama, nego u kosovskim dokumentima, kosovskim tablicama, evru, dozvolama za prelaz i kosovsko-albanskoj policijskoj kontroli - u svakodnevici ljudi koji su naučili da svaku reč mere.

Posle Merdara dolazi Podujevo, prostor bliske ratne prošlosti i dugog posleratnog razdvajanja. Nekada su, prema lokalnim sećanjima, Albanci koristili srpske tablice ili lične karte - ne iz ideološke pripadnosti, već iz navike, praktičnosti i života koji je uvek složeniji od državnih zvaničnih izveštaja. Danas je u Podujevu to postalo znak stida. Ono što je nekada bilo sredstvo snalaženja sada je identitetski teret i nešto što se prećutkuje. Taj preokret govori više od zvaničnih deklaracija: društva su se odvojila i institucionalno i intimno. Nekadašnje sive zone zajedničkog života pretvaraju se u zone straha i lojalnosti svojim vlastima.

Ali na Kosovu nijedna strana ne nosi samo jednu istoriju. U istoj geografiji postoje rane srpskih civila u Starom Grackom, Goraždevcu, Livadicama kod Podujeva, kao i tokom martovskog pogroma 2004. godine, kada su stradali ljudi, kuće, crkve i čitave zajednice. Postoje i rane albanskih civila u Podujevu, Suvoj Reci, Velikoj Kruši, Meji i Beloj Crkvi. Ta mesta, od koji su većina dokumentovana u javno dostupnim izvorima, ne treba nabrajati da bi se žrtve izjednačavale ili potirale, nego da bi se razumelo da je svaki razgovor o miru koji preskače istoriju stradanja unapred promašen.

Gračanica, ikona i stvarnost

U tom smislu, put na Kosovo nije bio samo susret sa nekolicinom predstavnika srpske zajednice, već sa psihologijom života u uslovima u kojima niko nikome ne veruje. Ljudi govore, ali cenzurisano. Pokazuju, ali ono što je dozvoljeno pokazati. Sugerišu, prećutkuju, sklanjaju pogled, menjaju ton kada nisu sigurni da li rečenica može biti zloupotrebljena. Strah je prestao da bude izuzetak i postao je ambijent. Zato se više i ne prepoznaje uvek kao strah: on je transponovan u oprez, nepoverenje, autocenzuru i instinkt preživljavanja.

Posle Podujeva, put vodi ka Gračanici - većinski srpskoj sredini u neposrednoj blizini Prištine. U zanemarenom i pomalo zapuštenom pejzažu, manastir se pojavljuje kao blistavi relikt jedne izuzetne civilizacije. Njegova arhitektonska lepota, petokupolna kompozicija i osnova dvostrukog upisanog krsta, kao i unutrašnji svet fresaka Milutinovog doba, pripadaju vrhu poznovizantijske, paleološke renesanse. Srbija je često vidi kao ikonu, a ljudi koji tamo žive moraju da je žive i kao stvarnost.

U Domu kulture u Gračanici - brižljivo rekonstruisanom, moderno opremljenom i privlačnom i za posetioce i za rad - otvara se drugi sloj priče: kultura kao jedan od poslednjih načina održavanja žive veze sa širom srpskom javnošću. To nije prostor velikih reči, nego mogućeg susreta. Dom kulture ima izdavačku delatnost, pozorište, galerijski prostor i infrastrukturu za programe koji bi mogli da Gračanicu učine mestom mnogo življe razmene.

Ali taj prostor postoji u stalnoj neizvesnosti. Kultura je moguća, ali nije oslobođena pritisaka, nadzora i sumnje. Institucije formalno postoje; deo njih se oslanja na podršku iz Srbije, dok su kod nekih drugih izvori finansiranja, nadležnosti i stvarni status manje jasni. Upravo ta nejasnost postaje deo opšte atmosfere: o mnogim stvarima se zna dovoljno da bi se osetila nesigurnost, ali nedovoljno da bi se o njima moglo govoriti i moglo uopšte naći rešenje spram sada veoma nepovoljnog neizvesnog statusa Srba na Kosovu. Na pitanje šta bi im iz Beograda u ovom trenutku bilo najpotrebnije, odgovor je najpre bio: "Ništa". Potom je dodato: "Samo budite tu, odnosno, razumejte nas". U toj rečenici bilo je više istine nego u mnogim političkim govorima o Kosovu. Nije reč samo o novcu, mada je on neophodan. Nije reč ni o velikim političkim rečima koje se u praksi često pokažu kao jalove. Reč je o prisustvu. O tome da ljudi iz Beograda i Srbije pređu granicu i pokažu da Srbi na Kosovu nisu samo povod za političke govore u cilju povećanja glasačkog tela i personalnih uzdizanja na društvenoj lestvici i raznih potkusurivanja, nego ljudi uz koje treba biti.

Zato je među lokalnim stanovništvom nastao izraz koji mnogo toga objašnjava: "kosovitis" - bolest straha od Kosova. O Kosovu se govori neprestano, ali kada treba doći, pojavljuju se sprečenosti, bolesti, neodložne obaveze i izgovori. To je strah građana, umetnika, profesora, javnih ličnosti da će ih neko optužiti, označiti, zloupotrebiti ili uvući u nečiji politički krvavi pir. Tako Kosovo postaje paradoks: svi ga imaju u retorici, ali ga malo ko podnosi u realnosti.

Mitrovica, grad podele

U Mitrovici se slika menja. Sever i jug i dalje čuvaju snage KFOR-a i kosovske policije. To proizvodi atmosferu kontrolisanog mira koji nije poverenje, nego raspored snaga. Ako je Gračanica spoj duhovne dubine i enklavske krhkosti, Mitrovica je grad vidljive podele i ubrzane promene. Prema utiscima ljudi koji su je posećivali godinama, za samo dve godine mnogo toga se promenilo: integracija Srba u kosovske institucije postala je vidljivija, a prostor za stare oblike srpskog paralelnog života sve uži.

Ipak, Mitrovica nije samo grad podele. Postoje prostori koji pokušavaju da otvore drugačiji javni život: "Akvarijus", evropski programi, izložbe, rezidencijalni boravci, volonteri, ekološke i kulturne inicijative. Upravo zato bi bilo važno da sa takvim prostorima mnogo više sarađuju akteri iz Srbije: umetnici, profesori, institucije kulture, studenti i nezavisna scena. Ne da bi donosili gotove političke formule, nego da bi učestvovali u životu koji već postoji, ali je slab, ranjiv i nedovoljno podržan.

U taj niz ulazi i Zvečan, odnosno Dom kulture "Trepča" u Zvečanu u kome su studenti Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici premijerno izveli koreodramu "Tamni vilajet".

Ova predstava je nastala kao internacionalni projekat i saradnja između Akademije likovnih umetnosti u Napulju i Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Scenografija je rezultat radionica u kojima su učestvovali studenti iz desetak zemalja iz Zapadne Evrope, Balkana, Bliskog Istoka i Severne Afrike.

Na jugu je svakodnevica drugačija nego na severu Mitrovice. Život deluje urbanije, življe, manje dramatično, ali ne i bezbrižno. Ljudi sa Severa kupuju šta im treba na Jugu, sarađuju sa kosovskim Albancima, neki su zainteresovani i za učenje albanskog... To nije nužno velika priča o pomirenju, niti je treba romantizovati, već je život koji mora da pronađe izlaz.

Stani, stani, Ibar vodo

Zato najdublji utisak o srpskim enklavama i Severnoj Mitrovici nije samo politički, nego antropološki. Na Kosovu se vidi šta se dešava sa ljudima koji predugo žive u privremenom stanju. Privremeno postaje trajno. Izuzetak postaje sistem, strah postaje navika, a nepoverenje osnova pogleda na svet. Jedan od oblika preživljavanja jeste i ćutanje, baš kakvo nam je poznato iz bosanskog tamnog vilajeta koji je oslikao Ivo Andrić.

Na kraju jednog takvog puta ostaje slika kojom se još jednom vraćamo u Severnu Mitrovicu. Božanski glas naše istaknute operske dive zapevao je - "Stani, stani, Ibar vodo" pred svojim saputnicima ispred kojih se pružala i žuborila reka Ibar, na samoj graničnoj liniji mosta, između vozila KFOR-a i kosovske policije koji dele kosovsko-albansku stranu na jugu i srpsku stranu na severu. Na tom mestu, Ibar je pred par osoba iz Beograda i dalje sledio svoj put, predajući se sili prirodne neumitnosti i ne hajeći mnogo za molitve gledalaca…