1
Svojim ulogama i svojim životom, Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Nušićeva inspiracija, originalna Gospođa ministarka. Gotovo da je neverovatno koliko se naš narod smejao gledajući predstave u kojima je glumila baš ona - Žanka Stokić, narodni neprijatelj, kaže Dragan Despot Đorđević, organizator programa u Centru za kulturu u Kučevu povodom obeležavanja dana smrti, po mnogima, najveće srpske glumice koja je preminula na današnji dan 1947. godine.
Tim povodom u Domu kulture u Rabrovu otvorena je stalna postavku fotografija iz njenog života, zahvaljujući Udruženju građana „Žanka Stokić“ Rabrovo u saradnji sa Muzejom pozorišne umetnosti Srbije.
Živana Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Sa samo tri godine ostala je bez oca, a majka se ubrzo preudala za sveštenika iz sela Rabrova gde je provela više od deset godina i uvek se rado sećala tog perioda života i zato je uvek govorila da je iz Rabrova i proslavila ga, istakli su organizatori.
Kada je imala samo četrnaest godina, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju. Međutim, ona je pobegla sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Nesuđeni muž je prvi put uspeo da je vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović.
U svet pozorišta zakoračila je kao statista u predstavi putujućeg pozorišta i to je bilo dovoljno da je svetlost pozornice opčini. Na velikoj sceni pojavila se u ulozi Tereze u komadu „Bračna noć“. Prijateljstvo sa kolegom Aleksandrom Gavrilovićem preraslo u ljubav koja će trajati narednu deceniju. Otisnuli su se u Kragujevac i pristupili pozorišnoj grupi u kojoj je Žanka naučila osnove glume.
Posle smrti direktora kragujevačkog pozorišta Dragutina Nišlića, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića. Ovaj put ih neizvesni život amaterskih glumaca vodi put Bosne i Dalmacije, ali nailaze na prepreku kada ih austrougarske vlasti proteruju. Sreća im se osmehnula, jer ih je put odveo u Beograd. Žanka je već uveliko blistala na sceni u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke potencijale, a prva dramska uloga je bila lik udovice u komadu „Nada“ u Varaždinu. Krajem 1908. seli se u Osijek, gde pristupa novoformiranom Hrvatskom narodnom kazalištu gde je ostvarila i druge uspešne uloge u komadima „Moral gospođe Dulske“, Gundulićevoj „Dubravki“, Šekspirovoj „Ukroćenoj goropadi“. Svoj raskošan talenat uspešno je iskazivala prvenstveno u komedijama, ali i u operetama i dramama. Tada se i konačno udala za glumca Aleksandra Acu Gavrilovića.
Za vreme gostovanja Osiječke pozorišne trupe u Beogradu tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Milan Grol, prepoznao je njen nesvakidašnji talenat i postavio je za privremenog člana. Uloga Varvare u „Buri“ A. N. Ostrovskog i aplauz kojim je ispraćen završetak komada, označili su za mladu glumicu istinski početak uspona glumačke karijere. Uspeh je doživela i u predstavi „Đido“ Janka Veselinovića, komadu „Zulumćar“, zatim u komediji „Buridanov magarac“, kao i u predstavi „Gospođa Iks“ barda beogradskog glumišta Ilije Stanojevića.
Uspon Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da se evakuiše u Niš i Skoplje. Ona je ratne godine provela u Kruševcu. Po oslobođenju, prve nastupe na beogradskoj sceni imala je u Kasini, a zatim u Manježu. Zanimljivo je da je nekadašnja Vojna škola jahanja gotovo preko noći pretvorena u pozorišnu scenu, na čijem otvaranju je zaigrala na Božić 1920. u predstava „Zulumćar“ sa Dobricom Milutinovićem. Usledile su uloge krčmarice Janje u Nušićevom komadu „Nahod“, a zatim nastupa i u Tolstojevom „Vaskrsenju“ gde je nastupila u ulozi Kaćuše.
Kao jedna od Nušićevih inspiracija i omiljenih glumica, u januaru 1924. dobija uloge u njegova dva komada „Narodni poslanik“ i “Put oko sveta“.
U periodu između dva rata, karijera Žanke Stokić bila je na vrhuncu. Uživala je veliko poštovanje i popularnost, kako među ljubiteljima pozorišta, tako i među kolegama. Tako je za dvadeset pet godina rada, uz proslavu njenog jubileja, dobila kuću na Topčiderskom brdu. U narednim godinama okušala se i u sedmoj umetnosti, a jedini film koji je snimila bio je „Grešnica bez greha“ Koste Novakovića. Takođe, nastupala je u radio dramama Radio Beograda.
Za Žanku je ostalo zabeleženo da je bila veliki boem. Slobodno vreme je provodila sa kolegama u Skadarliji a omiljeno mesto joj je bilo „Tri šešira“. Igrala je i na malim scenama, koje su je podsećale na njene početke, tako da je pred rat pristupila humorističkom kabareu „Kišobranci“. Slavu i bezbrižan život, prekinulo je bombardovanje Beograda 1941. godine.
U prvim danima rata, nacisti odvode u logor njenu poslednju veliku ljubav Morisa Pijadu, čiji se trag zauvek gubi. Žanka se posle ovoga potpuno povlači sa javne i pozorišne scene. Nažalost, okupacione vlasti su imale sasvim drugu ideju. Zabeleženo je da je 1942. pozvana na razgovor u Nemačku komandu, gde joj je naloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi „zabavile narod“. Poziv nije bio slučajan. Nemci ne samo da su bili svesni njene popularnosti, već su znali da je dijabetičar i da joj je insulin, koji su joj nudili u zamenu, neophodan da preživi. U bezizlaznoj poziciji, Žanka je prihvatila angažman i ovim je počelo poslednje poglavlje njenog tragičnog i teškog života.
Zato je po završetku Drugog svetskog rata optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju i osuđena je na gubitka nacionalne časti u trajanju od osam godina. Na suđenje je izvedena bez branioca, a kazna je bila i društveno-koristan rad da čisti ulice. Po presudi, zabranjeno joj je da se bavi javnim poslom, tako da je ostala i bez angažmana i prihoda. U sačuvanoj molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, brata od strica Moše Pijade i porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ali, tadašnje vlasti nisu imale sluha za njene molbe.
Žanka se povukla u samoću i izolaciju, čekajući kraj svog života. Zaslugom prijatelja i kolega 1947. kazna joj je smanjena na dve godine. Reditelj Bojan Stupica joj je obećao angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, lepim vestima radovala se samo tri dana. Umrla je 21. jula 1947. godine. Zanimljivo je da je u zaostavštini jedne od najvoljenijih glumica, velike Olivere Marković, pronađena umrlica Žanke Stokić koju je skinula 1947. godine sa jednog drveta i sačuvala je kao uspemenu na svog velikog glumačkog uzora.
Nakon više od šest decenija, odlukom Okružnog suda u Beogradu 2009. godine Žanka Stokić je konačno rehabilitovana. Njeno delo je i danas brani od zaborava.
Zahvaljujući sredstvima dobijenim od Opštine Kučevo na Konkursu za finansiranje programa od javnog interesa Interesa u 2020. publika će moći da pogleda stalnu postavku fotografija “Žanka Stokić“ za koju je Mesna zajednica „Jedinstvo“ Rabrovo ustupila je prostor.
