Goran Marković: Vučić više ne upravlja zemljom, to radi kartel čiji je on konferansije. I kada ova sekta padne s vlasti, biće to kulturni događaj stoleća

- Osećam se kao u izgnanstvu. Kad pogledam kroz prozor, vidim samo sibirsku tundru. Ne vidim ništa drugo, samo to. To su ti totalitarni, autokratski režimi koji moraju da zatru sve što je pluralizam, sloboda, umetničko izražavanje. Ne radi se samo o tome da ne vole kulturu, već oni uopšte ne smeju da se s njom suoče, plaše je se. Poznato je to odavno. Svaki totalitarni sistem je u tom pogledu isti.

Te reči izgovorio je pre nešto više od godinu dana za Nova.rs reditelj, književnik i profesor Goran Marković. A od tada je još gore. Naročito za sve one koji su, poput Markovića, posvetili svoj život umetnosti.

No, uprkos svemu što se u ovoj zemlji odigrava poslednjih godina, a naročito od novembra 2024, u međuvremenu je prošlog leta objavljen novi roman Gorana Markovića “Hamlet u Paviljonu br. 6”. U ovoj knjizi u izdanju "Lagune" reditelj, scenarista i višedecenijski profesor Fakulteta dramskih umetnosti rasvetljava sudbinu glumačkog poziva danas u Srbiji. Ali to čini prateći sudbinu prvaka drame koji je negde usput tokom karijere izgubio onu autentičnost i polet koji krase svakog pravog umetnika. Umesto toga prepustio se alkoholu, rutini i kolotečini sredine u kojoj živi.

Pripremajući se za naslovnu ulogu Hamleta u čuvenoj Šekspirovoj tragediji i nastojeći da u sebi ponovo otkrije iskru umetničkog nadahnuća, glavni junak ove gorke komedije Filip Antonijević pokušaće da odgovor na staro pitanje o karakteru danskog kraljevića, njegovoj kolebljivosti i počecima ludila pronađe kako u seansama sa svojim psihijatrom, tako i među stanovnicima duševne bolnice, sa kojima će, uveren da psihodrama lekovito deluje na mentalne bolesnike, razotkriti da u kontaktu ta dva naočigled nespojiva sveta postoji i uzvratni uticaj…

Nažalost, umesto da diljem zemlje predstavlja novo, 11. literarno delo, ili da počne da snima neki novi film, ili pak postavi neki komad na pozorišnu scenu, poslednjih meseci Goran Marković suočavao se sa salvom napada. Stizali su odasvud - iz režimskih medija, iz vrha Vlade Srbije a, nažalost, suočavao se i s napadima "kolega". I taj, za sada poslednji roman, sva ta "povlačenja po blatu" kojima je bio izložen, zabrane, ali i surova društveno-politička zbilja Srbije, samo su neke od tema o kojima u razgovoru za Nova.rs govori Goran Marković.

"Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila", citat je francuskog filozofa i matematičara Bleza Paskala kojim otvarate svoju poslednju knjigu "Hamlet u Paviljonu br. 6". Mislite li da je Paskal, koji se posvetio izučavanju misterije čoveka, ovom opaskom savršeno opisao čoveka? I koliko je ona danas primenjiva na Srbiju?

- Primenljiva je i te kako. Ovde je ludilo postalo legitimno, u nekim slučajevima čak poželjno. Recimo, u izborima šrafova ove kriminalne bande na vlasti. Nije dovoljno da čovek bude nemoralan, mora da bude pomalo luckast da bi bio spreman, na primer, da - pošto je nezasluženo dobio neku javnu funkciju, kao što je, opet na primer, predsednik neke opštine - izađe na ulicu i nemilice bije studente koji mirno demonstriraju. Nećete mi reći da je to normalan čovek? Ova vlast je dugo regrutovala ne samo šljam već i prave bolesnike.

Glavni junak vašeg romana, Filip Antonijević pokušava da se očisti, i preispituje svoj život na pozorišnoj sceni, u svetu psihoterapije i u duševnoj bolnici. Koliko je onih ovde koji bi, poput vašeg junaka, trebalo da krenu putem mogućeg isceljenja?

- U prvom trenutku nije moguće, naravno, masovno lečenje i dugotrajna terapija. To bi bilo idealno ali je svakako teško izvodljivo. Ali ono što bi pomoglo jeste stvaranje jedne normalne atmosfere, poverenja jednih u druge i odsustvo stalnih strahova koja proizvodi ova manijakalna vlast trujući nas izmišljenim opasnostima, mogućim ratovima i raznim atentatima, diverzijama i mračnim planovima onih drugih. Kada bismo počeli da živimo mirno, onako kako ljudi žive u normalnim državama, opšte mentalno zdravlje nacije bi se svakako poboljšalo.

Iako je vaša knjiga "Hamlet u Paviljonu br. 6" tokom proteklih nekoliko meseci bila u nekoliko širih izbora za naše najznačajnije književne nagrade, umesto romana, udarne vesti u medijima bili su ataci na vas. Od onog potpredsednice Vlade Srbije koja vas je nazvala "bolеsnikom i čovеkom bеz nacionalnog idеntitеta", preko Šešeljevih napada na vas i vaše roditelje, da bi sve kulminiralo psovkama nasred kafića koje vam je uputio reditelj Milutin Petrović. Iako ste i proteklih godina često bili meta, uznemirava li vas ili boli tolika mržnja?

- Imam dugogodišnje iskustvo i kondiciju za trpljenje takvih stvari, još iz vremena Slobodana Miloševića. Tada je, 1993, posle boravka jedne delegacije Beogradskog kruga u Francuskoj na Dnevniku RTS-a izgovoreno po prvi put da smo mi izdajnici. Jedan moj kolega, glumac, je čak tražio u Skupštini Srbije da se formira anketni odbor za ispitivanje moje veleizdajničke delatnosti. Srećom, niko nije glasao za to jer je sve delovalo kao privatni obračun. Ali, podsećam, tada je za veleizdaju bila predviđena smrtna kazna koja u tom trenutku još uvek nije bila ukinuta.

Komentarišući ishod poslednjih lokalnih izbora u deset opština ocenili ste da su oni pokazali da Aleksandra Vučića ljudi više ne vole. Hoće li se to preliti na eventualne parlamentarne izbore?

- Sigurno je da je on "pročitan" ne samo od pametnih ljudi nego i od ostalih. Studenti su ga svojom pobunom ne samo uzdrmali nego - to je sasvim sigurno - već i skinuli sa trona diktatora. On je bivši, pitanje je samo kakve će sve marifetluke izmisliti ne bi li se održao na vlasti. Ali kraj mu je sve bliži. Možda bi i odstupio sa vlasti ali mu to ne dozvoljava veliki broj kriminalaca koji su se okoristili tokom njegove vladavine i koji moraju da osiguraju plen. Verujem da Vučić više ne upravlja zemljom, to radi kartel čiji je on samo konferansije.

Nedavni upad pripadnika UKP u Rektorat i potonje ponašanje predsednice Narodne skupštine nazvali ste terorom. Kako ste se osećali dok ste, kao neko ko je decenijama unazad profesor, gledali te slike?

- Ta scena u kojoj se jedna nepismena žena onako prostački izdire na jednog rektora univerziteta ostaće kao vredan dokument o ovom vremenu. Ona, koja ne zna ni da govori, završila je nekakav kratki kurs koji je proglašen fakultetom i pritom uopšte nije učestvovala u izborima nego je na to mesto postavljena voljom tiranina, još je odvratniji događaj od samog upada specijalaca u Rektorat, u zemlji koja ima Ustavom zagarantovanu autonomiju univerziteta. Divljanje vlasti - ukratko.

Iako ste još prošle godine ocenili da ovaj režim od starta pokušava da ubije kulturu, i da ako je Nikola Selaković na čelu resornog ministarstva, onda se tu ne može govoriti o kulturi, od tada je izabrana nova uprava Narodnog pozorišta, nisu se prvi put u istoriji odigrali Bitef i Fest, Filmski centar Srbije drugu godinu zaredom ne raspisuje konkurse… Ima li kraja satiranju kulture?

- Kraj će doći kada ova sekta padne sa vlasti. Sam njen odlazak u istoriju biće kulturni događaj stoleća.

Još dok ste završavali "Hamleta u Paviljonu br. 6" priznali ste za Nova.rs da je "pisanje jedino čime možete da se bavite", jer vam je sve drugo onemogućeno. Iako ste dodali da ste "malo matori za režiranje filmova", svi su "Hamleta" videli kao idealno štivo za ekranizaciju. Nedostaje li vam film?

- Naravno. Moguće je da bih mogao da snimim još po nešto što vredi. Ali, posmatram to filozofski: Nekako moraš završiti. Milom ili silom.

Kad vam već nije dozvoljeno u Srbiji da snimate, drugi se bave vama. Kakav se to film sprema o Goranu Markoviću?

- Već dugo jedna mlada rediteljka radi celovečernji dokumentarni film o meni. On se sada bliži kraju. Jedino se nadam da neće biti prikazan u in memoriam svrhe, da ću biti prisutan kada se pojavi i pogledati kako me drugi vide.

Ako vam je lepo da pišete, da li to znači da nećemo još dugo čekati na novo delo iz vašeg pera?

- Da. Pišem nešto za čim sam čeznuo celog života. Biće to naoko detektivski roman ali će pre svega ličiti na potragu za samim sobom. Naslov je "Evženija".

Nedavno se na društvenim mrežama pojavio snimak načinjen tokom snimanja filma "Nacionalna klasa". U kratkom intervjuu vi poručujete da je "važno kako šta govorite". Mislite li da bi nam bilo bolje kad bi svako shvatio težinu reči?

- Filmove i televizijske emisije snima aparat koji se zove kamera. Kada se kadar snimljen tom čudnom napravom pojavi na ekranu niko od gledalaca ne veruje doslovno rečima koje glumac izgovara, već odmah, instinktivno nastoji da utvrdi šta lik zapravo oseća i misli. Kamera je kao nekakav cinkaroš, izvrsno razlikuje istinu i laži koje se kriju iza izgovorenih reči. Uostalom, svakodnevni nastupi jednog čoveka na svim televizijama koje on kontroliše najbolje svedoče o tome. Za njega se može reći ovo ili ono, ali jedno je sigurno - laže čim zine.