Rezultati konkursa Ministarstva i grada Beograd za (su)finansiranje projekata iz kulture još nisu objavljeni, što znači da su umetnici i udruženja koji su se prijavili dovedeni u situaciju da ili programe prave svojim novcem ili da ih izvedu tek na jesen. Time su umetnici i kompletna nezavisna scena, već iscrpena zatvaranjem prostora i sprečenošću da rade zbog posledica pandemije, dodatno ugroženi.
Konkurs za projekte iz oblasti kulture grada Beograda prošle godine bio je ukinut, a konkursi Ministarstva kulture odloženi su zbog vanrednog stanja i nekako su, sa izmenama, okončani. Rezultata konkursa grada i Ministarstva za (su)finansiranje programa u kulturi za 2021, iako se približavamo polovini godine, još nema, što znači da umetnici i njihova udruženja i organizacije programe mogu da planiraju praktično tek za jesen. Što donosi i nove probleme nezavisnoj umetničkoj i kulturnoj sceni. Oni koji su konkurisali imaju dve mogućnosti: da programe u prvoj polovini godine nekako finansiraju sami, nadajući se da će za njih dobiti naknadno novac na konkursima (što nije lako ni inače, a još je teže nakon godinu dana pandemije) ili da programe planiraju za tri meseca u završnici godine.
Dah teatar: Od grada tri godine ni dinara
U beogradskom Dah teatru kažu da će programe u junu, kada slave 30. godišnjicu od osnivanja svog alternativnog pozorišta, finansirati iz svojih sredstava jer „nikoga od ustanova ništa ne zanima“.
– Konkursi bi trebalo da budu objavljeni pre početka nove godine da bismo mogli da pravimo planove, raspodelimo budžet i znamo sa kim možemo da radimo u toku godine. Od nas se traži da imamo kompletan program, kao što smo napisali u eksplikaciji, a mi u maju dobijamo informaciju da li je on prošao konkurs ili nije. Ti iznosi su, inače, jako mali, a kada se rezultati konkursa pojave nema ni jasnog obrazloženja zašto je neki projekat bodovan ovoliko, a neki onoliko. Ministarstvo se, istina, trudi da to bude kako treba, za razliku od, recimo, grada Beograda, gde tri godine nismo dobili ni dinara, iako imamo najjače programe na alternativnoj pozorišnoj sceni u Srbiji. Radimo i projekte za Evropsku uniju, ali je neverovatno da grad Beograd ne prepoznaje rad Dah teatra. I ne samo naš rad, nego ni vrednost i važnost drugih organizacija koje se bave savremenom umetnošću, na svim poljima – kaže Ivana Milenović Popović, glumica i direktorka marketinga u ovom pozorištu.
Na pitanje kako funkcionišu sa kašnjenjem rezultata konkursa, odgovara da „bukvalno prilagođavaju dinamiku rada za septembar i oktobar“.
– Do tada pišemo druge aplikacije, nezavisno od Ministarstva, fondacijama kao što su Kreativna Evropa, Gete institut… Gledamo na sve moguće strane kako da nađemo novac. Radimo 24 sata dnevno, pišemo aplikacije, pored programa koje pokušavamo da održimo. Nema kontinuirane podrške koja je važna za bilo koju organizaciju – navodi ona.
I ona potvrđuje da je sa pandemijom sve još teže.
– Izvođačke umetnosti su najviše stradale. Stradala je cela umetnička scena, ali smo mi potpuno skrajnuti. Rad pozorišta je načelno dozvoljen, ali nema dovoljno publike, ljudi su u strahu… Krenuli smo da predstave izvodimo jednom mesečno i uspeli smo da ostanemo u komunikaciji sa publikom, ali ni blizu onoga što bi trebalo – navodi ona.
Govoreći o umetnicima na nezavisnoj sceni, ona ističe da mnogi od njih „pojedinačno rade dobre i umetnički kvalitetne programe“, ali da se „razbijeni na pojedince“ ne vide.
– Ako delujemo zajedno, onda nešto i uspevamo da uradimo. Srećom da postoji Nezavisna kulturna scena Srbije koja okuplja desetine organizacija i bori se za celu scenu, jer mi pojedinačno ne zanimamo institucije. A situacija je takva da ko preživi – preživeo je. Tragedija je da država nema nezavisnu scenu. Institucije i mi nismo rivali, treba zajedno da funkcionišemo – ističe Ivana Milenović Popović.
Popović (NKSS): Kompletna godišnja produkcija zgurana u jesen
A Nezavisna kulturna scena Srbije „ponovo oštro osuđuje aktuelnu politiku finansiranja civilnog sektora u kulturi od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, ali i lokalnih nivoa vlasti“.
„Praksa u okviru koje se konkursi za sufinansiranje programa i projekata organizacija civilnog društva (ali i drugih aktera u kulturi) raspisuju početkom godine, a rezultati objavljuju početkom maja tekuće godine jeste praksa ekonomskog i programskog iscrpljivanja i eksploatacije čitave kulturne scene. Ovim se onemogućava akterima u kulturi da svoj rad i programe planiraju i realizuju u prvoj polovini tekuće godine, da svoje programe saradnje, razmene i produkcije na vreme planiraju i dogovaraju sa saradnicima, partnerskim organizacijama i institucijama, a same organizacije i umetnici se stavljaju u nestabilan položaj neizvesnosti, dok inače prekarni uslovi rada u polju kulture postaju još teži“, saopšteno je iz NKSS.
Šta to što rezultati konkursa stižu kasno znači u praksi pitamo i Aleksandra Popovića, predsednika NKSS.
– Glavni problem je što svi mi onda, ako želimo da bilo šta radimo pre juna ili jula, moramo „na suvo“ da finansiramo svoje projekte i to bez znanja da li ćemo uopšte dobiti za njih novac ili ne. A po izlasku rezultata moramo da radimo sve navrat-nanos, da krenemo ubrzane realizacije projekata odjednom, što onda utiče i na optimalno trošenje sredstava i slično. Ili moramo da realizaciju zguramo na jesen, jer leto nije vreme za njih, pošto nema ni publike, pozorišta su zatvorena i kompletna godišnja produkcija se gura na jesen, u par meseci, i onda svuda bude gužva, termini ni u jednoj galeriji ili nekom drugom prostoru ne mogu da se zakažu… – kaže Aleksandar Popović, predsednik NKSS.
On kaže da takva praksa sa konkursima Ministarstva i lokalnih samouprava primenjuje godinama i da se umetnici i kulturni radnici svake godine žale zbog toga.
– Oni imaju „dežurni izgovor“ da ne mogu da raspišu konkurs jer nije urađen budžet, što nije do kraja tačno. Oni mogu da raspišu konkurs, da urade sve pripremne radnje, da komisija boduje projekte i da onda praktično imaju gotovu rang-listu kada se usvoji budžet – navodi on.
To je, ujedno, i njihov predlog kako da se to premosti.
– Mi zagovaramo to bodovanje, bez nekog velikog filozofiranja, da to ne zavisi od internih natezanja među članovima komisije i toga ko koga poznaje. Taj proceduralni sistem je mnogo pametniji, a na kraju se podvuče crta kad budžet bude donet. Rang-lista bi u tom slučaju mogla da izađe čim se usvoji budžet – navodi Popović.
On podseća i da opcija da programi budu prvo izvedeni iz „svojih sredstava“, pa da se naknadno „pokriju“ finansijski novcem iz budžeta države, grada ili opštine znači i „guranje u polusivu zonu“.
– To je jednostavno loša praksa – navodi on.
Na njihove ranije zahteve Ministarstvu, da se konkursi raspisuju krajem kalendarske godine za sledeću, nije bilo nedvosmislene podrške.
– U Ministarstvu čak i kad pokažu razumevanje, postavljaju se nekako inferiorno u odnosu na sva druga ministarstva, sležu ramenima i kažu „u pravu ste, ali ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju“ i slušamo izgovore. Videćemo kako će biti sa sadašnjim Ministarstvom, ali za sada deluje kao da nikoga ne zanima da to reši – ocenjuje Popović.
Ljubiša Jovanović (Bunt): Dobili smo Nagradu grada, a na konkursu smo odbijeni
Ljubiša Jovanović, profesor na Muzičkoj akademiji i predsednik Beogradske umetničke nove teritorije (BUNT), koja organizuje i istoimeni festival, kaže da se takva praksa primenjuje godinama zbog čega su, između ostalog, potpuno odustali od konkurisanja.
– Od kada pamtim konkursi su se raspisivali početkom godine, trajali su do marta, rezultati su dolazili u maju, kad prođe već pola godine. Praksa je takva da oni koji znaju da će dobiti, jer imaju „pouzdane informacije“ da će dobiti, počnu da organizuju svoje manifestacije i, eventualno ih održe i u martu i aprilu. Ostali su, na neki način, prepušteni sudbini. To je i jedan od razloga zbog čega je festival Bunt prestao da se javlja i na konkurse Ministarstva i na konkurse grada Beograda. Završni udarac, što se tiče grada, bio je još kada smo za festival dobili Nagradu grada Beograda za manifestaciju koja je unapredila kulturni život u gradu i nakon toga smo se prijavili na konkurs na kom smo – glatko odbijeni. Odbijeni smo na konkursu grada koji nam je dodelio Nagradu grada! Posle toga se više nismo ni prijavljivali. Slično je i sa Ministarstvom. Na poslednjem konkursu Ministarstva na kom smo odbijeni, 800.000 dinara dobio je jedan amaterski hor, poznat po tome što je pevao dela člana komisije. Tog trenutka je prestalo to da me zanima. To su mehanizmi u koje više ne ulazim, niti pokušavam da ih razumem. U kulturi kod nas se na to naviklo. Sa tugom mogu samo da kažem da je bolje biti bez para, nego se nervirati i isterivati pravdu. Tu pravda i ne postoji u nekom širem smislu. Sve to bez ljutnje, jednostavno ne pripadamo tom svetu i u redu je. I to je naš izbor. Ali sa dubokom svešću sa tim da se sve odvija na način na koji nije u redu – navodi profesor Jovanović, podsećajući i da je nekada jedan procenat budžeta za kulturu bio namenjen nezavisnoj kulturnoj sceni.
Pored predloga NKSS da se konkursi ranije organizuju, on smatra da bi trebalo unapred znati i članove konkursnih komisija.
– Neophodno je da se objavljuje i sastav komisije pre nego što bude konkurs. Kao na univerzitetima. Time bi se, verujem, poslao jasam signal ljudima šta se planira. Najčešće sastav komisije određuje i kvalifikuje modus koji je potreban za konkurs. Kad vidite ko je u komisiji, znate i da li će se razmišljati o umetnosti i kojim aspektima umetnosti. Profil komisije određuje i profil konkursa. Kod nas je to jasno. Navikli smo, takođe, u svim oblastima da oni koji su na vlasti prave konkurse i komisije koji odgovaraju njima – smatra Jovanović.
Najvažnije je ipak, navodi on, ne biti „zagrižen i ljut“ zbog takvog stanja.
– Potrebno je da u ovim vremenima posmatramo kulturu trezveno. I da idemo svojim putem, svako na onaj način na koji misli da treba, jer je u tome i tajna kulture. Ja imam privilegiju da smo prošle godine napravili Bunt sa 300.000 dinara, a svirali su neki od naših najvećih umetnika. I napravili smo festival, i uživo i preko interneta. Kultura i prave ideje na kraju dođu do svoje supstance. Dvoje umetnika naših, koje strahovito poštujem, javilo mi se ovih dana sa željom da sviraju u novembru na Buntu, da nije važno ni da li ima para. Oni to žele zbog načina na koji pristupamo umetnosti. Prava umetnost pronalazi svoj put. I on je nezaustavljiv, bez obzira na sve. Ali sa dubokom nadom da će u nekom trenutku stvari da se promene i da ćemo doći u normalno stanje. Kovid će u kulturi preživeti samo vrlo bogati, kao Nemačka ili Austrija, i jako siromašni, kao mi – zaključuje profesor Jovanović.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare