Verujem da sam jedini umetnik kojem je bio potreban advokat da ga zaštiti od ugovora sa institucijom koja je trebalo da mu obezbedi uslove da predstavi svoju zemlju na najbolji mogući način, kaže za Nova.rs umetnik Vladimir Nikolić, predstavnik Srbije na Venecijanskom bijenalu.
U tandemu s kustoskinjom Biljanom Ćirić Vladimir Nikolić s projektom „Hod sa vodom“ predstavlja našu zemlju na 59. po redu najznačajnijoj smotri savremene umetnosti u svetu. I Nikolićeva izložba u Paviljonu Srbije u Veneciji svečano je otvorena pre dvadesetak dana, ali bez prisustva umetnika. Umesto Nikolića, bili su tu ministarka kulture Maja Gojković, direktorka Muzeja savremene umetnosti i komesar našeg nastupa Marijana Kolarić, Jelisaveta Karađorđević…
Kako to da su na otvaranju Paviljona Srbije, jedne od 80 zemalja učesnica Venecijanskog bijenala, bile silne zvanice, a ne i umetnik koji je predstavlja, Vladimir Nikolić objasnio je tek kada je prošla čitava „fertutma“ zvaničnog podizanja zavese na 59. smotri u Italiji.
Zašto je čekao da se zvanično otvori Bijenale da bi otkrio sve probleme koji su pratili pripremu predstavljanja u Veneciji i da je malo falilo da se povuče iz čitave priče u „poslednji čas“, Vladimir Nikolić pojašnjava u razgovoru za naš sajt:
– Pre svega zato što sam te probleme očekivao, bio sam ih svestan u trenutku kada sam donosio odluku da se prihvatim ovog izazova prošle godine. Ovim poslom se bavim dvadeset i kusur godina, poznajem našu scenu i institucije, i procenio sam da ćemo uspeti da stignemo do cilja, uprkos otporu. Uostalom, položaj umetnika u našem društvu je na toliko načina težak i problematičan da niko realan na mom mestu ne bi imao iluzija da će se mnogo bolje provesti. Moj cilj je bio da kao autorski tim izvedemo uspešan nastup na Bijenalu, sa ili bez pomoći onih čiji je posao da realizuju i servisiraju taj nastup, jer uprkos svemu nama je komisija, pa i stručna javnost, dala poverenje i odgovornost, koje je trebalo opravdati. Moja lična procena je bila da bi iznošenje problema u javnost pre vremena dodatno otežalo ostvarenje tog cilja. Sada, kada mogu da kažem da je ispunjen, da smo poverenje opravdali, da nam nikakvi izgovori nisu potrebni, vreme je da ukažem na probleme koji se tiču moje profesije, i pre svega uslova rada za umetnike. To vidim kao deo svoje odgovornosti, na prvom mestu prema sceni kojoj pripadam.
Kako ste se osećali dok ste, kako ste naglasili, bili prepušteni sami sebi, iako predstavljate ovu državu, a umetnici iz drugih zemalja su iza sebe imali „armije ljudi“?
– Taj problem je nastao usled činjenice da muzej nije hteo ili nije bio u stanju da obezbedi da kustoskinja i arhitekta izložbe budu u Veneciji tokom postavke, a da ne govorim o nekom odgovornom licu u ime ugovarača posla – muzeja u ovom slučaju, koji bi se nosio sa izvođačem radova i sa svim problemima i izazovima koji su neminovni tokom realizacije. Jedva sam se izborio da obezbede da budem tamo tokom postavke, koliko god to zvučalo neverovatno. Prihvatio bih argument da smo siromašni i da naš ekonomski tigar nema novca, da nisam video kako se plaćaju neka druga putovanja u Veneciju, koja nisu prioritet, jer od njih uopšte ne zavise ni kvalitet ni ishod izložbe. To je direktna odgovornost komesarke našeg nastupa na Bijenalu, direktorke MSUB, koja je imala najodgovorniju funkciju u projektu. O njenim standardima i kompetenciji govori činjenica da misli da se može poveriti posao izgradnje postavke u nacionalnom paviljonu u Veneciji maloj privatnoj firmi sa dva radnika, i da im se može prepustiti da sami izvedu radove koji su u funkciji umetničke postavke bez prisustva umetnika, arhitekte, kustosa, producenta… Završnom činu u Veneciji prethodili su ništa manji problemi u pripremnoj fazi projekta u Beogradu.
Posle vašeg izlaska u javnost, direktorka MSUB i komesarka Maja Kolarić bila je „začuđena vašom reakcijom i nezadovoljstvom“. Kako, posle svega, doživljavate njene reči da za tako nečim nije bilo razloga, „jer je sve proteklo na kraju u najboljem redu“?
– Odgovorno tvrdim da nije začuđena. Sve što govorim vama, govorio sam i njoj poslednjih šest meseci, u prisustvu svih učesnika u projektu, članova autorskog tima i zaposlenih u muzeju i ministarstvu. Ništa nije proticalo u najboljem redu, daleko od toga. Zbog nepotpisivanja ugovora na vreme od strane muzeja, mogli smo da ostanemo bez svetske izdavačke kuće koja je stala iza naše publikacije, kompanije „Mousse Publishing“ iz Milana. A ta saradnja je bila veoma važna, s obzirom da po prvi put publikacija našeg nastupa na Bijenalu ima svetsku distribuciju. To se desilo zahvaljujući međunarodnom kredibilitetu kustoskinje Biljane Ćirić, a moglo je da propadne zbog direktorke muzeja, čija je jedina uloga bila da ugovor potpiše na vreme. Dalje, ugovor sa nemačkom kompanijom „Eidotech“, jednom od malobrojnih u svetu koja je mogla da izvede instalaciju mojih radova u tako složenim logističkim okolnostima kakve prate Bijenale u Veneciji, takođe mesecima nije potpisivan. Zbog toga smo bili suočeni sa mogućnošću da ostanemo i bez tehničkog rešenja i podrške. U tom slučaju, naš nastup bi gotovo sigurno bio otkazan, jer nije bilo vremena za traženje alternative. To su bile situacije u kojima sam bio primoran da tražim od ministarstva da urazumi i natera direktorku muzeja da radi svoj posao. Jedino čemu se tu treba čuditi jeste njena izjava da smo radili kao tim. Kakav crni tim, morao sam da angažujem advokatsku kancelariju da me zaštiti od ugovora koji mi je muzej ponudio, i verujem da sam jedini umetnik kojem je zatrebao advokat da se nosi sa institucijom koja je tu da mu obezbedi uslove da predstavi svoju zemlju na najbolji mogući način. Umesto da se bavimo kvalitetom našeg projekta, kustoskinja i ja smo morali da se bavimo sponzorima, organizacijom, smeštajem, porezima, ugovorima, i u tome smo se oslanjali na prijatelje, porodicu, poznanike. Pritom, pored muzeja, tu sve vreme postoji još jedan subjekt – Fondacija MSUB, koja je osnovana, koliko sam shvatio, upravo da olakša muzeju realizaciju ovakvih projekata. Logotip te fondacije se svuda pojavljuje, potpisi njene direktorke se nalaze na našim ugovorima, ali nikada nismo sreli nikoga iz te fondacije.
Sutra: Nikolić – Zaposleni muzeja su se šetali po Veneciji, umesto da rade svoj posao
Bonus video: Vladimir Nikolić na Nova S
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare