0
Beograd je grad na stalnoj vetrometini, satkan od svakojakog sveta. Refleksija jednog društva u neprekidnom previranju. Ishodište mnogostrukih htenja kroz istoriju. Pitanje je šta je to danas, kaže Uroš Đurić, u intervjuu za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd".
Jedan od naših budućih sagovornika za ovu rubriku posvećenu Beogradu nam je rekao da mu je slikar Uroš Đurić jedan od omiljenih gradskih likova. I to nije slučajno, jer je Uroš pored toga što je sjajan umetnik i jako obrazovan i načitan čovek, i lik kojeg mnogo ljudi zna iz grada i gradskog života. Od SKC-a i Akademije pa na dalje, bio je prisutan svuda gde je trebalo. Rođeni Čuburac zna puno toga i uvek je zanimljiv sagovornik, pa i kad je Beograd sam po sebi tema.
Rođen si u Mutapovoj na Vračaru, tamo odrastao, živeo… Sad si već neko vreme na Bulevaru iznad Liona. Gde je bolje? Deluje da je taj kraj između Đerma i Cvetkove pijace možda i najlepši deo Bulevara. Posle Cvetka kreće neka druga priča, ali do tamo je baš lepo. Kako ga ti doživljavaš, zadovoljan si?
– Prijatno je. U tom kraju je moj matori imo atelje još ‘74. tako da sam od tad prisutan u kraju, ali imao sam i neku ekipu kod Liona početkom 80-ih, išli bi na tulume, vozikali se po gradu u „pasatu“, igrali basket na Šljunkari, vucarali se po koncertima, gluvarili. Mešano muško-žensko društvo iz raznih krajeva tipa – Kosovska, Birčaninova, Kralja Milutina, Molerova, Avalska, Mutapova, Hadži-Melentijeva, Toneta Tomšiča, Radoja Domanovića.
Stalno se visilo kod nekog na gajbi ili muvalo po gradu. Dobar deo njih više nije sa nama. Život je surov, ne dopušta svakom da ostari. A lepo bi bilo. Mnogi su emigrirali. Nedostaju mi. Bilo je tu puno smeha, lucidnosti i razonode. Bistar, spretan, uman svet, zainteresovan za život oko sebe i unapređenje životnih okolnosti. Nisam mogao da izaberem bolje okruženje. Pomogli su da budem tu gde sam danas, toga sam iz ove perspektive potpuno svestan i to je najveće blago koje možeš da stekneš u životu. Inače vezan sam za Čuburu i Kalenić trajno, to je za mene jedini istinski dom, drugačije dišem, drugačije mi krv struji kroz telo kad sam na potezu od Cvetnog Trga do Krsta. Njegoševa je kičma tog sveta.
Beograd u jesen 2022. Kakav je za tebe to grad danas?
– Grad na stalnoj vetrometini, satkan od svakojakog sveta. Refleksija jednog društva u neprekidnom previranju. Ishodište mnogostrukih htenja kroz istoriju. Pitanje je šta je to danas. U velikoj meri sam zbunjen mnogim protivrečnostima u ovdašnjoj zajednici, a ona se jednako odnose i na grad koji je predvodi. Nemam pravi odgovor na ovo pitanje i donekle mi je zamorno da razmišljam o tome jer su i promene u globalu velike i značajne. Zaista prisustvujemo nekoj opštoj anesteziji koja zahvata veći deo sveta koji nema jasan i jednoznačan odgovor na to šta je ovo što živimo poslednjih godina. Tako da je i život u Beogradu u skladu sa trenutkom.
Deluje ponekad da su ljudi 80-ih ovde bili mnogo blaži, manje agresivni? Ima li istine u tome ili je sve to iluzija?
– To su različite epohe, kontekst, stvarnost, sistem. Sve je drugačije. Pri tom posle decenije krpljenja i ekonomske i političke krize, došli su ratovi, pa tranzicija, zaključno s decenijskom anomijom kojoj se ne vidi kraj. Ljudi se ponašaju saobrazno normama koje im se nameću, nema tu ničeg neobičnog. Snalaze se kako koji prema ideji koju su zacrtali sebi u životu. I tako prođe 40-ak godina. To su suviše kompleksne situacije da bi se davali paušalni odgovori.
I u to mitsko opušteno vreme neko bi nekog premlatio zbog frizure, minđuše ili jakne koju je nosio, plaćao se depozit za izlazak iz zemlje, živelo se pod nestašicama osnovnih životnih namirnica u okruženju preplavljenom secikesama, udvoricama i poltronima. Ali ko želi to da pamti, sećanja su filtrirana i sve izgleda kao u rajskom vrtu. I iz te silne sreće se pobismo na krv i nož, to obično tako ide.
Kako žive umetnici danas u Beogradu? Da li su to uglavnom siromašni nesnađeni romantici ili ima dosta onih što su se prilagodili, pa smišljaju kombinacije da opstanu?
– Umetnici su jedini osvedočeni bogataši u ovoj sredini jer je dar nešto što niko ne može da im oduzme. Takav život se ne viđa svaki dan. Privilegovani su i svi ih mrze. Najviše zbog toga što ne haju za društvene norme. Stalno sve preispituju, imali ili nemali. To većina ne može da pojmi. Ovde svi ćute i kad imaju i kad nemaju i zato kad umetnik progovori o stvarnosti padaju ničice i zapene, kevću ko seoska paščad dok motkom u prolazu mlataraš po drvenoj ogradi.
Kako se ti snalaziš u beogradskim umetničkim krugovima? Ima li sujete, rivalstva, ogovaranja? Ili podrške, pomaganja?
– O, pa ima svega. I mi smo ljudi. Važno je da postoji dinamika na sceni. Odlično se radi još od sedamdesetih. Ako je nešto podiglo standarde visoko i ponelo barjak savremene kulture u Srba, to je bez konkurencije likovna scena od devedesetih do danas. Nijedan segment beogradske kulture nije stekao takvu međunarodnu afirmaciju još od vremena crnog talasa. Sistem još nije u mogućnosti da isprati domete u ovoj oblasti, ali kreće se, proces je spor, katkad i mučan, zapinje na zakonskoj regulativi suviše dugo, ali menja se dosta toga, vidljivo.
Kad putuješ na duže van Beograda, šta ti najviše zafali odavde?
– Ništa mi ne zafali. Jebeš ti sve ovo, realno.
Postoji već dugo ta priča da su Beograđanke najlepše žene u regionu, zajedno sa Splićankama.
– Ne znam. Bio sam u Splitu na proputovanju kao sedmogodišnjak 1971. pre polaska u prvi razred, ne sećam se ničeg. Po završetku osnovne osam godina kasnije leteo sam preko splitskog aerodroma za Pariz i video ga poslednji put 1985-e s palube Liburnije kojom sam se spuštao iz Rijeke do Dubrovnika. To su žene sličnog mentaliteta, zgodne, drčne i prkosne. Kakvim su muškarcima okružene, nema mesta čuđenju. Treba se probiti kroz život.
Bio si deo beogradskog andergraunda tokom 80-ih i početkom 90-ih, jedan si od najprepoznatljivijih likova iz tog sveta. Šta je danas andergraund u Beogradu? Vidiš li ga negde?
– Nemam pojma. Zaista ne znam. Meni taj termin izaziva nelagodu, neprijatnost. Zvuči kao neka palanačka potreba za posebnošću. To potkivanje žabe je savršena slika koju je narodni um proizveo. Pripadam umetničkoj praksi u širem smislu, uspostavljanju jednog drugačijeg prosedea. Bio sam deo uličnog života, muvao se tamo-vamo, radoznao u nekom nesvakidašnjem okviru, svašta me zanimalo, voleo sam da znam, da osetim.
„Mislili smo da je podzemlje dole, tako smo i voleli svoj grad. Neko je izmislio taj redosled: upoznaćeš grad ako upoznaš podzemlje. Zlo nije tamo, gore je, na površini. Trebalo je da izgradimo metro da shvatimo kako dole nema ničega..“
Omiljena ulica ili ćošak u gradu gde uvek voliš da prođeš?
– Volim da bazam naokolo, to mi je u krvi. Volim ulice i zgrade koje su postavljane i građene tridesetih godina u internacionalnom stilu. Grad se širio radijalno. To je možda i ono najbolje od Beograda, kada je postavljen ovakav kakvog ga poznajemo danas. Volim opservatoriju na Zvezdari, zapuštenu i zaraslu u podivljalu šumu. To je jedan od najnadrealnijih prizora, taj sudar divlje prirode i vrhunske arhitekture epohe.
Najveći Beograđani svih vremena za tebe su?
– Moji roditelji, njihovi roditelji, rodbina, prijatelji, svi ti ljudi oko nas koji tvore specifičan i prepoznatljiv duh mesta kao jedinstvenog mizanscena ovdašnjeg života. To je neuništivo.
Najbolje knjige o Beogradu?
– „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji„ Bore Ćosića. Keva mi je tutnula taj roman na kraju osmog razreda 1979. i bistrim je povremeno uz „Priče o zanatima“ i dan-danas. Tu su i „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, „Psi i ostali“ Biljane Jovanović, „Potpalublje“ Vladimira Arsenijevića, „Metro“ Milana Oklopdžića, „Terazije“ Boška Tokina, „Pesma“ Oskara Daviča, „Beograd za početnike“ Bogdana Tirnanića… U njima je sažeto lokalno usmeno predanje, jer naša kultura je bazirana na mitovima.
Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića
