"U trenutku u kom nas je Gestapo tražio, mi smo stajali pred njihovom zgradom": Memoari čuvenog obaveštajca Vladimira Vauhnika (3)

Vladimir Vauhnik je rođen 1896. u mestu Svetinje u Sloveniji, u porodici prosvetnih radnika. Prešavši put od austrougarskog oficira, najmlađeg pukovnika u istoriji predratne jugoslovenske vojske, profesora vojne strategije, ali i vojnog atašea u Berlinu u vreme ambasadorskog mandata našeg nobelovca Ive Andrića, našao se u političkom centru tadašnje Evrope. Vešto praveći obaveštajnu mrežu na teritoriji Trećeg rajha, pred rat dolazi do niza tajnih nemačkih planova, među kojima je bio i sudbonosni plan za napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine.

Nakon kratkotrajnog boravka u Zagrebu, Vladimir Vauhnik pomoću lažnih papira uspeva da se prebaci u Ljubljanu krajem 1941. U naredne tri godine živeće u potpunoj ilegali, vodeći jednu od najvećih obaveštajnih mreža na području Jugoslavije. Dragocene podatke o nemačkim vojnim prilikama, političkim previranjima, ali i, najbitnije, lokacijama nemačkih industrijskih postrojenja, Vauhnik dostavlja zapadnim saveznicima. Njegova mreža, sastavljena od nekoliko desetina saradnika, provaljena je sredinom 1944.

Nakon tekstova „Čovek koji je otkrio Hitlerov plan za napad na Jugoslaviju“  i „Otpadak kakav su bile ustaše“, sa dozvolom izdavača prenosimo poslednji deo feljtona iz memoara u kom Vauhnik opisuje bekstvo preko Italije u Švajcarsku:

"Pre nego što smo napustili Milano, A. A. i ja nismo mogli da odolimo iskušenju da ne razgledamo varoš i posledice bombardovanja. Interesovalo nas je da li su zaista pogođene komandne zgrade o kojima smo svojevremeno izveštavali u jednom planu. Pre svega nas je interesovala impozantna zgrada Gestapoa. Desetospratna zgrada primila je pun pogodak i kuća je bila srušena do podruma, tako da je Gestapo morao da se seli. U trenutku u kom nas je Gestapo grčevito tražio od Ljubljane do Trsta, mi smo stojali pred zgradom Gestapoa u Milanu, zadovoljni što su bar ovde dobili ono što su zaslužili.

Snabdeveni novim lažnim propusnicama pri žarkoj letnjoj vrućini počela je tog popodneva poslednja etapa našeg avanturističkog putovanja. Bez ikakve kontrole popeli smo se na parobrod za Komo. Tokom vrlo prijatne vožnje prolazili smo pored predivnih mesta na obali jezera sve dok nismo došli na pristanište. Šef krijumčarske bande je već bio na mestu i put ka brdu je otpočeo. Dok je prvo selo ostalo iza nas, ispred drugog stajao je jedan nemački graničar. Šef bande se smeškao samouvereno i pre nego što sam mogao bolje da se snađem, nemački vojnik je već bio iza nas. Na sledećoj okuci opet je bila jedna nemačka izviđačka patrola koja je srećom išla u istom pravcu i bez muke smo mogli da je preteknemo. Sada je počela da pada sitna alpska kiša. Pre nego što smo to očekivali, pred jednom malom gostionicom prihvatio nas je jedan stariji čovek, koji je izgleda bio gostioničar. Njegova žena koja se prijateljski smeškala zauzimala se oko nas. Ubrzo nam je priredila ukusnu večeru u gostinskoj sobi. Bili smo u veselom raspoloženju, i to u čast odlaska sa italijanskog tla.

Rekli su nam da se sad čeka do ponoći da se malo odmorimo. Pri slaboj svetlosti sveća, krijumčari su u toku večeri vezali kofere i postavili ih dva po dva u redu na kočiće za nošenje. Čak i najhladnokrvnijeg avanturistu bi morala uhvatiti jeza pri pogledu na ove profesionalne krijumčare, a mi smo morali da im naše živote slepo poverimo. Još jedna topla i prijatna crna kafa, a onda isplata paprenog računa. Tačno oko ponoći, pri sitnoj kiši, krenuli smo poslednjim korakom ka slobodi.

Kakvo blaženo osećanje nas je obuzelo posle prvih minuta naše neobične šetnje! Pri izvanrednoj organizaciji, kratko pešačenje zaista je moglo da bude samo jedna šetnja. Naši putni pratioci, koji su, svakako, izgledali sumnjivi, stalno su nam tvrdili da ćemo za manje od jednog časa biti preko granice i da ćemo ceo marš preći po dobrom šumskom putu. Svež i raspoložen koračao sam iza vodiča ove noćne ekspedicije sa svojim malim koferom u ruci, koji ni za trenutak nisam ispuštao. U ručnom koferu nosio sam najbitniju stvar – moja prava dokumenta. Posle marša od oko četvrt sata skrenuli smo sa glavnog puta nalevo, na jedan poljski put. Niko nije smeo da dâ glasa od sebe, čak ni da zapali cigaretu. Samo se čulo trenje i grebanje kofera na nosačkim kočićima. Sami nosači se nisu ni videli ni čuli, jer su oni svoje cipele obavili krpama. Put je prolazio pored nekoliko bednih kuća, a nakon jednog potoka vodio je naviše do vrha malog brda.

Već je trebalo da pređemo polovinu našega puta i meni je dolazilo da kliknem od radosti. Kada smo došli na uzvišenje, opet smo morali ući u jednu gustu šumu, a ovde je kretanje već bilo mučnije. Put je vodio na korito jednog planinskog potoka, gde smo osećali šljunak pod nogama. Polako je postajalo zamorno i moralo je da dođe do predaha, pogotovo što su nosači ostali daleko iza nas. Obazrivo sam pitao vođu puta da li smo već došli do granice, jer je marš trajao više od jednog časa. 'Još jednih dobrih četvrt sata', rekao je vođa bande, a njegovi potčinjeni su potvrdili ovaj odgovor. Bože moj, šta su četvrt sata na jednom petodnevnom putovanju, pomislio sam.

Ipak, naporni marš kroz gustu šumu nikada da se završi. Čas smo išli uzbrdo, čas nizbrdo, a onda opet duž jednog potoka, gde smo se stalno klizali i počeli da osećamo vodu u cipelama. Opet je moralo da dođe do predaha, jer je već bio prošao i drugi čas našeg marša. Ovog puta smo morali malo duže da čekamo na zaostale nosače. Iskusni A. A. mi je šapnuo: 'Nosači mi baš ne deluju pouzdano! Oni namerno zaostaju kako bi nam kofere otvorili i opljačkali nas. Trebalo bi ih bolje osmatrati.'

Međutim, ko bi sa iskusnim i na sve spremnim krijumčarima mogao da se upušta u svađu? Kako bi samo lako mogli da nas sve likvidiraju u ovoj zabačenoj divljini, pogotovo što znaju da nemamo oružja pri sebi. Ipak, granica ne bi mogla da bude još daleko, a to je važnija stvar." Kraj feljtona.

Po završetku Drugog svetskog rata Vladimir Vauhnik odlučio je da se ne vrati u tadašnju Jugoslaviju pod Titom, tako da je 1948. emigrirao u Argentinu, gde je radio kao službenik za pomoć slovenačkim iseljenicima. Tamo je i preminuo 1955. godine.

Bonus video: Ivo Andrić je najznačajnija dela napisao u Beogradu za vreme okupacije