Čovek koji je otkrio Hitlerov plan za napad na Jugoslaviju

Vauhnik je ostao najviše upamćen po tome što je prvi otkrio Hitlerove planove za napad na Sovjetski Savez i Jugoslaviju, pravovremeno obavestivši obe države. Ipak, to je samo jedan segment njegovog uzbudljivog života.

Vauhnik je rođen 1896. u mestu Svetinje u Sloveniji, u porodici prosvetnih radnika. Prešavši put od austrougarskog oficira, najmlađeg pukovnika u istoriji predratne jugoslovenske vojske, profesora vojne strategije, ali i vojnog atašea u Berlinu u vreme ambasadorskog mandata našeg nobelovca Ive Andrića, našao se u političkom centru tadašnje Evrope. Vešto praveći obaveštajnu mrežu na teritoriji Trećeg rajha, pred rat dolazi do niza tajnih nemačkih planova, među kojima je bio i sudbonosni plan za napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine.

Uz dozvolu izdavača za početak prenosimo delove memoara u kojima Vauhnik opisuje april 1941:

"Zar nisam već čuo da se pominje datum 6. april u nekoj drugoj kombinaciji? Pa naravno, 6. april je bio ključni datum za prelaz nemačkih trupa u ofanzivu u Bugarskoj protiv Grčke da bi se time rasteretili Italijani. To je bilo opšte gledište. Prema tome, ofanziva protiv Grčke biće sinhronizovana sa upadom u Jugoslaviju, što je inače predstavljalo – sa strategijske tačke gledišta – za Nemce najbolje rešenje. Mada sam baš pre nekoliko časova bio poslao u Beograd depešu koja je sadržala izjavu glavnog intendanta da Nemačka ne gaji apsolutno nikakve neprijateljske namere prema Jugoslaviji, u tom trenutku sam smatrao za više nego opravdano da mi je dužnost ubediti jugoslovenski Generalštab i vladu o suprotnom stanju. Poslao sam preko tri razna pravca u Beograd šifrovanu depešu sa sudbonosnim saopštenjem da se mora računati sa nemačkim prepadom na Jugoslaviju u nedelju 6. aprila.

Moja domovina je bila obaveštena o pretećoj opasnosti već u rano jutro 2. aprila.

Te noći, 1. na 2. april, oka nisam mogao sklopiti. Legao sam obučen na kanabe i uporno razmišljao šta bi još moglo da se desi. Oko 2 sata noću, kad je ceo Berlin bio u dubokom snu, odjednom je zazvonio telefon sa pozivom koji je bio od ranije ugovoren i koji me je već ranije budio.

Podigao sam se i napeto osluškivao. Da, zaista je to bio ugovoreni znak, koji me pozivao govoreći da za mene postoji jedno pismeno saopštenje u zidnoj pukotini pored moje garaže u Kitovoj ulici (Keithstraße). Spustio sam se na ulicu i najpre gledao gde stoje kola Gestapoa. Moji 'vrli' gestapovci zaspali su u svojim kolima. Tako sam mogao neopažen stići na oko 200 metara udaljenu tačku, gde sam zaista našao u zidnoj pukotini savijenu ceduljicu.

Neopažen i ovoga puta, vratio sam se u stan i dešifrovao je: „Konferencija ovog trenutka završena, napad na Jugoslaviju utvrđen za 6. april. Obuhvatni napad sa istoka iz Bugarske i sa severa iz Mađarske. Božji blagoslov i moje najiskrenije želje neka vas prate u ovom teškom iskušenju…“

Ime pošiljaoca, naravno, ide sa mnom u grob.

Plebiscit za Jugoslaviju se nastavlja. Sledećih dana stigle su mi pouzdane vesti da je pošao na granicu veći broj 'stručnjaka' iz Glavnog štaba Gestapoa kako bi što pre mogli u prestonici Jugoslavije organizovati svoj krvavi sud. Iz Hamburga je bilo javljeno da je bilo ukrcano jedno jače odeljenje SS trupa, a kao njihov cilj bio je označen Arad na rumunsko-jugoslovenskoj granici. U Bavarskoj je bila hitno data uzbuna jednoj diviziji i ona je pošla na put preko Salcburga. Jedna dalja divizija koja se nalazila na vežbalištu u Bruku na Lajti, upućena je suvim putem preko Mađarske na Jugoslaviju.

Policijske vlasti dobile su naređenje da jugoslovenske podanike smesta stave pod kontrolu, te da preduzmu mere da ih u datom trenutku odmah mogu pohapsiti. Sad nije bilo ni kraja ni konca dostavama i upozorenjima te sam imao utisak da se nemački narod u masama stavio na stranu Jugoslavije. Da, zaista je bilo tako! Tako sam mogao sa spokojnim zadovoljstvom ustanoviti da u ovom ratu veliki deo nemačkog naroda nije bio na strani Hitlera.

Ponovo sam poslao nekoliko depeša za Beograd sa pojedinostima o nemačkom pohodu te više nisam mogao sumnjati da su sad i u Beogradu postali svesni predstojeće opasnosti, kao i da su već preduzeli odgovarajuće protivmere.

Pošto mi je bilo jasno da se preko mog telefona može razgovarati samo o beznačajnim stvarima, jednom sam, kada me je neko nazvao, uputio izvinjenje što se slabo čuje jer aparat za prisluškivanje prejako zvrči. Bio sam siguran da je protivšpijunaža već u dejstvu kako bi ustanovila ko mi je 1. aprila telefonom preneo senzacionalne vesti. Da bih saznao stanje stvari, javio sam nemačkoj Vrhovnoj komandi da mi je neko telefonom saopštio da će Jugoslavija 6. aprila biti napadnuta, što ja držim za pretnju mistifikatora, pošto opravdano moram pretpostaviti da Treći rajh nema nikakvog povoda da napadne Jugoslaviju.

Nisam se prevario. Još pre ručka pozvali su me u Generalštab gde je pukovnik Melentin želeo da izdam mistifikatora, jer je njegovo upozorenje potpuno lažno i neosnovano i može samo škoditi ugledu Rajha. Ovog puta sam zaista govorio istinu tvrdeći da razgovor na telefonu nisam lično vodio, pa da sledstveno ne mogu ni znati ko je bio na drugoj strani žice. Tako sam imao potvrdu da je razgovor zaista bio prisluškivan, a uz to i da mene smatraju za mesečara koji ni ne naslućuje šta se sprema. Beograd je već peti dan ćutao, što sebi nisam mogao da objasnim. Pokušao sam telefonom nazvati Generalštab u domovini, ali sve je bilo uzalud. Javljala se uvek samo jedna kontrolna stanica iz komande mesta u Beogradu. Šta da radim?
Nisam imao potvrdu da su moje sudbonosne depeše tamo stigle. A pritom je svaki trenutak bio dragocen i nije se smeo gubiti. Zato sam morao da nađem izlaz!

Bogu hvala što je major P. imao rezervisano mesto u avionu koji je leteo 3. aprila za Beograd. Naredio sam mu da bez-uslovno odleti i da tamo ponovi sadržaj najvažnije četiri depeše, koje je on u nekoliko ključnih reči pribeležio. To je bilo i izvršeno. Kako sam docnije saznao, stigle su u Beograd neokrnjene sve depeše jer je kontrašpijunaža sa zadocnjenjem dobila naređenje da ih osakati, odnosno da ih prosto zadrži. Tako je ovaj srećan slučaj bio od koristi!

'Sudbina je očigledno htela da Jugoslavija bude u svakom slučaju teško, i to neobično teško kažnjena za njen prenagljeni korak i nepromišljeni puč…', tako se strogo vojnički izrazio ruski vojni izaslanik general Tupikov."

Sutra: "Otpadak kakav su bile ustaše": Memoari Vladimira Vauhnika, čuvenog obaveštajca sa ovih prostora (2)

Bonus video: Ivo Andrić je najznačajnija dela napisao u Beogradu za vreme okupacije