Odluka beogradskih vlasti da proda Centar "Sava", našu najveću kongresno-kulturno-poslovnu ustanovu međunarodne reputacije, probudila je sećanja na uzbudljivu prošlost ovog zdanja koje je pod svoje svodove primalo svetske političare i naučnike, ali i najveća imena umetničke scene.

Sava centar, kako ga svi zovu, izgrađen je 1977. godine, a srce objekta čini Velika dvorana kapaciteta 3.672 sedišta. Pod njegovim krovom organizovano je 20.000 kulturnih manifestacija i programa sa više od 10.000.000 posetilaca. Kako je najavljeno, njegovu namenu budući vlasnik neće moći da menja pošto je ovo zdanje u proceduri za utvrđivanje za kulturno dobro.

Portal Nova.rs će kroz razgovore sa ljudima, koji su izbliza posmatrali ili kreirali taj zvezdani svet Sava centra, u nekoliko nastavaka podsetiti šta sve pamti zgrada u ulici Milentija Popovića u Beogradu. Počinjemo sa muzičkom istorijom.

Đorđe Milutinović, koji je bio šef koncertne agencije pri Sektoru za kulturu Sava centra i na toj poziciji je radio od 1989. do 2006. godine, podelio je svoje uspomene za portal Nova.rs.

– Uvek ću pamtiti svoj prvi radni dan u Sava centru. Došao sam na Južni ulaz, a onda se prekrstio pri ulasku, imao sam tremu, ta ustanova je bila nešto veliko, značajno – priseća se naš sagovornik koji je na konkursu izabran da pokrene tek osnovanu delatnost pri ovoj već kultnoj kući.

Prema njegovim rečima, Sava centar je postao svojevrsni hram kulture zahvaljujući manifestacijama i festivalima koje su preselili tu da održavaju kao što su Fest, Bemus, Bitef. A sa osnivanjem koncertne agencije počela je redovna produkcija programa u organizaciji same kuće.

– A to je značilo da ti kontaktiraš umetnike, dogovaraš, pregovaraš, organizuješ i realizuješ program. Prvi koncert koji smo kao agencija uradili bila je grupa Kaoma koja je tada bila u svetskom vrhu sa hitom „Lambada“. Rasprodali smo salu i krenuli da nižemo bendove čija je muzika osvajala planetu, Džipsi Kingsi, Vaja kon Dios, pokrenuli smo Samertajm džez festival. Rezultat je bio fantastičan, dovodili smo velika imena, eksplodirali smo sa programima – priča Milutinović.

Spisak svetskih umetnika koji su održali koncerte u Sava centru u njihovoj organizaciji je impozantan. Među njima su bili Džejms Braun, Rej Čarls, Bi Bi King, Džeri Li Luis, Lu Rid, Sezarija Evora, Madredeuš, Hoze Kareras, Monserat Kabalje, Šlomo Minc, Mariza, Inkognito, Pako de Lusia, Kendi Dafler, Di Di Bridžvoter trio, Al Di Meola, Rendi Kraford, Al Žero, Gotan Prodžekt, Džon Meklafin, Džo Satrijani…

Neki koncerti su bili, kako kaže Milutinović, više od muzike. Kao što je nastup Nejdžela Kenedija, koji je održao prvi koncert kod nas nakon bombardovanja.

– On je već nekoliko puta gostovao i srodio se sa nama, postao je rođeni Beograđanin. Te 1999. godine, nazvao nas je 14. maja na dan Sava centra, i ostavio poruku na sekretarici: „Hoću da sviram u Beogradu za prijatelje“. Odgovorio sam mu da će to biti malo teže jer je Sava centar jedna od meta, da smo dva puta dnevno bombardovani, da su granice zatvorene. Čim se potpisao sporazum o završteku bombardovanja 10. juna čuli smo se i dogovorili da dođe 26. juna. Kako kod nas život još nije ušao u normalu, vadili smo specijalne dozvole i otišli po njega u Budimpeštu. Svirao je sa našim orkestrom, bio je to jedan veličanstven koncert i pamtim da mi je jedna prijateljica rekla da se najzad, nakon tri meseca, osetila kao ljudsko biće – priseća se Đorđe Milutinović, i dodaje da su i nakon sankcija prvi organizovali koncert kada su doveli Kvartet Žobim-Morelenbaum.

Mnogo umetnika je, kako kaže, skretalo sa puta da dođe do nas, jer su čuli od drugih koliko je dobro u Sava centru, Beogradu, Srbiji.

– Pratio nas je dobar glas. Bili smo jedini koji smo u svim uslovima ozbiljno, permanentno i kvalitetno radili. Naša profesionalnost, ljubaznost, ali i fantastična i vrlo zahtevna publika koja ne aplaudira unapred.

Jedan od tih primera je kada je Čik Korija dojavio Herbiju Henkoku da postoji savršen klavir u Sava centru.

– Čim je stigao, Henkok je s nestrpljenjem pitao gde je taj klavir, jedva je čekao da ga oseti pod svojim prstima. Članovi benda Simpl majnds su nakon nastupa prokomentarisali: „Mi sviramo stadione, ali ovakvu razmenu energije nikada nismo doživeli“. Pet Metini je oduševljeno rekao da je samo ovde i u Poljskoj doživeo da publika reaguje tačno na onim mestima gde je to želeo. Kool & the Gang su u neverici govorili: „Ljudi, pa svi u sali su znali ceo naš program“. Roksi mjuzik i Brajan Feri su bili potpuno oduševljeni. On je zato posle dolazio sam, postao veliki poštovalac Beograda i u njemu se ponašao kao u svom gradu.

Mi smo kao država imali, priča naš sagovornik, strahovite kontakte sa celim svetom.

– Nudili smo ono što možemo, nismo išli preko ekonomskih parametara koji nisu realni. Protivio sam se da dovodimo preskupe umetnike i da onda karta košta sto evra, jer bi tada došla neka ekipa ljudi da pokaže da ima tih sto evra, a ne zna ko su umetnici, dok bi njihovi iskreni poštovaoci ostali pred vratima – ističe Milutinović.

Sava centar su, priča on, pozicionirali kao mesto gde se sluša ono najbolje od muzike bilo da je reč o klasičnoj, rokenrolu, džezu, bluzu, zabavnoj ili narodnoj pesmi.

– Umetnici su imali obavezu da kada dođu u Sava centar publici daju svoj maksimum, 150 odsto i sebe i audio vizuelni doživljaj. Na primer, koncerti Vlade Georgieva i Zorice Brunclik su imali takvu opremu na bini da bi i Sting rekao: „Au, ljudi, šta vi to imate, mogu li ja malo“. Koncerti u njemu su bili investicija na dugi rok, snimao se DVD, prikazivani su na televiziji – navodi Milutinović.

Naš sagovornik naglašava da su posebna priča nastupi naših muzičara koji su pomerali granice, kao što je Đorđe Balašević koji je rekorder po broju održanih koncerata u Sava centru, pa Zdravko Čolić, Legende, Željko Samardžić… Ljudi su imali naviku, kako kaže, da svake godine određenog datuma isti umetnik tamo nastupa i to su po pravilu uvek bile rasprodate sale.

– Sava centar je podigao repere poimanja kulture i organizacije. Ta ustanova je postalo javno dobro na visokom nivou gde su ljudi rado dolazili. Uvek sam je smatrao jednom riznicom, i ekonomskom i kongresno-kulturnom. Nažalost, on se samoizdržavao i to nije bilo dobro. On je bio gradsko dete koje je napušteno. Roditelj ga je ostavio još u ranom u detinjstvu. I pored toga, dete se razvijalo na najbolji mogući način, ne finansijski da zaposli 30 ljudi da dobiju plate, nego da uloži u sve ono što je osavremenjivanje i što može da komercijalnom vrednošću digne i kulturnu vrednost. Čak je i nadrastao sebe u odnosu na ono što su bila ulaganja od mame i tate – slikovit je Milutinović.

On ocenjuje da sa ulaganjima u svim segmentima Sava centar može opet da bude lider u regionu. Zato se nada da će ga kupiti neko visoko profesionalan, ko ima viziju i plan.
– Mnogo sam vezan za Sava centar i stalo mi je kao nekom ko je sebe uzidao tamo, da budem ponosan na njega kada za dve godine ponovo uđem kroz njegove kapije – zaključuje Đorđe Milutinović.

Sutra: Filmske zvezde koje su prošle kroz Sava centar