Liverpulska grupa The La’s objavila je pre nešto više od tri decenije svoj prvi i do sada jedini album, nazvan imenom benda, zbog kog su ih nazivali "dostojnim naslednicima Bitlsa", a pesma “There She Goes” postala je evergrin. Međutim, bend se godinu kasnije razišao, a frotmen i autor pesama Li Mejvers povukao se tada iz javnosti, izbegava razgovore za medije i samo se povremeno pojavljuje na koncertima ili ispliva poneki demo snimak, čime se podgrevaju nade ljubitelja njegove muzike da će konačno objaviti i nove pesme.
„Evo je odlazi / evo odlazi ponovo / jureći mi kroz mozak / i ne mogu da sputam / osećanja koja ostaju“, pevao je Li Mejvers još krajem osamdesetih godina u pesmi „There She Goes“. Pesma je prvo objavljena kao singl, dospela na 13. mesto top liste u Britaniji 1988. godine, a onda se našla i na debitantskom albumu nazvanom imenom benda.
Osnivati bend u Liverpulu uvek je, čini se, bilo mnogo teže nego bilo gde drugde na svetu. Zbog Bitlsa. Posle pojave panka, obližnji Mančester razvio je izrazito jaku scenu, ali je manje od stotinu kilometara dalje, na obalama reke Mersi, sve to išlo nemerljivo teže. I grupe poput Teardrop Explodes, Echo and the Bunnyman, pa možda i Big In Japan, borile su se da izađu ispod senke „fantastičke četvorke“, a neke od njih, poput Orchestral Manouveres in the Dark, pribežište su našli u Mančesteru i postali, zapravo, deo te scene. Mnogi liverpulski muzičari jednostavno su se nastavili da ponavljaju matricu Bitlsa ili su se okretali stilovima koji sa rokenrolom nemaju nikakve veze. I onda se, sredinom osamdesetih, u tom gradu pojavio sastav The La’s. Iako su se u nekoj meri oslanjali na zvuk šezdesetih, inspirisani sa jedne strane upravo Bitlsima I The Who, a sa druge grupama poput Velvet Underground ili Love, na svojim pojačalima lampašima I sa poluakustičnim gitarama, u vreme zamaha stadionskog roka, ipak su zvučali sveže i novo. Ključna figura, autor pesama i frontmen, Mejvers nije bio među osnivačima benda. Došao je tek koju godinu kasnije, preuzeo je potpunu kontrolu nad The La’s i, na kraju, napisao sve pesme.
„Nema nikoga kao što je on“
„Bio je zabavan momak, veoma talentovan, jako zanimljiv tip. Kada je svirao gitaru, pomišljao sam ‘nema nikoga kao što je on'“, priča Majk Bedžer, gitarista, prateći vokal i jedan od osnivača originalne postave.
Debitovali su singlom „Way Out“ (1987), godinu kasnije objavili i singl sa prvom verzijom „There She Goes“, pa novu verziju te pesme 1990. a potom i prvi album. Za njih je bilo mesta i u mejstrim muzičkim kanalima, ali i u emisijama sa alternativnom muzikom, jer su se po mnogo čemu razlikovali od bendova iz ere stadionskog roka, koja je tada bila u punom zamahu. Pohvale su stizale i od publike, i od kritike, i od kolega muzičara različitih generacija. Mejvers je nazivan „genijem popa“. Džoni Mar, gitarista i kompozitor pesama The Smiths, benda koji je vrhunac doživljavao u vreme kada su The La’s tek počinjali, rekao je mnogo godina kasnije da je Mejvers „upravo onoliko dobar koliko bilo ko može da pomisli da jeste“. Erik Klepton naveo je još početkom devedesetih da su jedine stvari koje su mu se u to vreme dopale bile one koje je napisao Mejvers koji, kako je rekao, „ima silan stav i stil“.
Naizgled jednostavne melodije, sa naizgled jednostavnim stihovima, pri pomnijem slušanju i nisu toliko jednostavne. Govori li „There She Goes“ o drogama ili je to ljubavna pesma? To čak ni članovi benda ne mogu sa sigurnošću da kažu, a autor se o tome nije izjašnjavao. Nije te pesme bilo lako ni snimiti, ne samo zbog Mejversovog stila, nego i zbog njegovog stava.
Producent Stiv Lilivajt je, pre nego što ga je izdavačka kuća „Go! Discs“ angažovala za album The La’s, radio između ostalih i sa grupama poput U2 i Simple Minds. Bio je, kaže, zapanjen Mejversovim darom.
„Dajte mu akustičnu gitaru i on je, gledano i jedan na jedan, bolji od bilo koga. Bio je dinamit, neverovatno kreativna osoba“, ispričao je Lilivajt za BBC, navodeći da je bilo i problema pri snimanju, pošto je autor pesama, čim bi čuo nešto što mu se ne dopada, postajao tvrdoglav i sve bi se vraćalo na početak.
Da je Mejvers bio perfekcionista pri tome kako treba da zvuče pesme koje je napisao potvrđuje i gitarista Beri Saton, koji se bendu priključio 1988. i izdržao je sa njima nepunu godinu.
„Ne želim da otpišem Lija kao lošeg momka, jer je veoma zabavan. Ali atmosfera kakvu stvara nije baš podsticajna u tom smislu da ljudi daju ono najbolje od sebe. Mnogo pažnje posvećivalo se tačnom sviranju određenih delova, neobičnim štimovima gitara, bio je veliki pritisak. Sviranje mi je bilo mučenje, bio sam jako paranoičan sve vreme. Kada su me otpustili, to mi je došlo kao olakšanje“, ispričao je Saton za britanski javni servis.
Pa, opet, Lilivajt misli da je Mejvers bio u pravu.
„Kada slušam album sada, i dalje sam zadovoljan, ima momenata istinske magije. Ali on je umetnik: ako ne bismo dobili zvuk kakav je želeo, promašili smo. Ali sam saglasan sa njim oko toga“, zaključuje producent tri decenije nakon što je album snimljen.
Uprkos tome što je na snimanje utrošeno milion funti i svim pohvalama koje su usledile, album opet izgleda nije ispao onako kako je to Mejvers hteo.
„Mrzimo taj album. Na njemu nije zabeleženo bilo šta što smo hteli“, rekao je on za „Smeš hits“ nakon što je album izašao, a u razgovoru za NME sredinom devedesetih ocenio je da njegove pesme na albumu zvuče kao „nacistički tenk u Egiptu“. I hteo je da ih snimi ponovo.
„Selindžer roka“
Po raspuštanju benda 1991. godine, Mejvers se skoro potpuno povukao, u medijima su počeli da ga nazivanu „Selindžerom roka“, a o njemu su počele da kolaju i različite priče, čak i neke u koje je teško poverovati. To da je počeo da se bavi slikanjem još i zvuči logično, iako niko nije video njegove slike, pa i da je bio zavisnik od heroina, s obirom na tekst njegovog najvećeg hita, takođe nije neverovatna. A pričalo se i da je on zapravo autor pesme „The Changingman“ Pola Velera (1995), što je Mejvers sam demantovao. Ubedljivo najneverovatniji mit o njemu bio je onaj da živi u manastiru, gde ga monasi po talentu porede sa Mocartom. Sve te i slične priče zabeležio je u knjizi „U potrazi za The La’s: Tajna Liverpula“ Metju Mejsfild, advokat po zanimanju i dugogodišnji fan benda The La’s.
A prva ploča The La’s je vremenom postajala sve značajnija. Nizale su se obrade „There She Goes“, među kojima je najpoznatija ona američkog benda Sixpence Non The Richer, ali su je pevali i različiti drugi izvođači, od Pearl Jam do Robija Vilijamsa. Čula se takođe i u filmovima i serijama.
Od kraja devedesetih do 2010. godine pojavilo se sedam kompilacija. Mejversovi snimci različitih pesama objedinjeni su pod naslovom „The Kitchen Demo Tape“. I svaki put bi se fanovi pitali kada će nove.
Mejversa su u međuvremenu u muzičkoj štampi ubrajali u “izgubljene genije rokenrola”, stavljajući ga na liste sa muzičarima koji su tu protiv svoje volje, bilo zbog bolesti kao Sid Beret ili Roki Erikson, bilo zbog neke vrste samozatajnosti kao Kevin Šilds iz My Bloody Valentine.
Mejvers je povremeno i svirao u javnosti. Posle nastupa na Glastonberiju 2005. godine, pričalo se o ponovnom okupljanju The La’s i snimanju drugog albuma, ali od toga nije bilo ništa.
Nastupio je kao gost 2009. godine na koncertu Pitu Doertiju (Babyshambles), kada se pričalo i da planiraju zajedničku ploču. Takođe ništa. Dve godine kasnije, Mejvers je nastupio u klubu „Def institut“ u Mančesteru pod imenom Li Rud & the Velcro Underpants (aluzija u imenu je jasna), nakon čega je sa Gerijem Marfijem (The Bandits) pod istim imenom napravio i mini turneju sa nekoliko svirki u Britaniji, Amsterdamu i Parizu. I potom ponovo tajac. Bend je i dalje „čudo od jednog albuma“.
„Ta pesma (There She Goes, prim. nov.) bila je nešto najbolje što se dogodilo Liju, ali i najgore. Napisao je tu savršenu pesmu, ali je to značilo i da ne mora da radi ništa jer je sa njom imao i stalan izvor prihoda“, ocenjuje Bedžer.
Uprkos svim mitovima koji su se raspredali o njemu, ispostavilo se da je istina mnogo drugačija, pa i običnija. Pre više decenija otarasio se zavisnosti i živi zadovoljno u predgrađu Liverpula. Povremeno se može videti na utakmicama, na tribinama Gudison parka, gde su navijači Evertona.
Jedini intervju koji je Mejvers dao u poslednje dve decenije bio je za knjigu „Ostrvo buke“ (2013) muzičara i pisca Denijela Rejčela.
„Sada sam otac. Nisam radio ništa od toga (droge) decenijama… Jednostavno sam čovek koji ima četvoro dece i živi i gleda svet oko sebe kao bilo ko drugi“, ispričao je Mejvers tada.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar