Novi album kultne engleske grupe Tindersticks, pod imenom Distractions, smelim muzičkim rešenjima osavremenjuje formulu art-roka punog vrhunskih poetskih dometa.
Ukoliko bismo rekli da su Tindersticks oduvek bili u karantinu, verovatno vas ne bi slagali. Radi se o sastavu koji je svoju harizmu zasnovao na ekstremnoj emotivnoj suzdržanosti i tragičnoj ličnoj zatvorenosti. U Engleskoj je to često osnovni ton komunikacije, ali oni su od njega napravili poetiku.
I zaista, od prva tri albuma grupe iz Notingema, koja se i danas smatraju remek delima – Tindersticks 1 (1993), Tindersticks 2 (1995), Curtains (1997) – pa sve do danas, konzistentno su gradili svoj prigušeni svet u kome je romansa uvek tu negde, ali je retko kad trajna i srećna, a život se odmotava sam od sebe, bez mogućnosti da na njega iole utičemo, uz nagoveštaj propasti koja nas bez sumnje čeka na kraju. Kod Tindersticksa sve je poezija – omoti, reči, imidž, sama muzika – i sve se potčinjava njenoj osnovnoj ideji. Umetnička poruka je ono što ih je okupilo, i oni su u tom smislu punopravni nastavljači tradicije art-rock grupa bilo kad i bilo gde, od Velvet Underground do Joy Division.
Sastav je tokom devedesetih bez sumnje bio jedna od važnih alternativnih pojava, kasnije presudno utičući na zvuk nekih americana bendova, kao što je The National. U takvom statusu su 2004. ispunili beogradski SKC do vrha (potpisnik teksta se kao promoter koncerta odlično seća njihovog poslovičnog perfekcionizma, čijim smo zahtevima jedva odgovorili). Glavni autor je Stjuart Stejpls (Stuart Staples), pevač neobično upečatljivog nazalnog glasa, po kome se grupa pamti, takođe gitarista i pisac tekstova, ali treba napomenuti da ih je negde na polovini dosadašnje karijere, godine 2006, napustio jednako važan kompozitor i aranžer, drugi gitarista Dikon Hinčlif (Dickon Hinchliffe). U poslednjoj deceniji Tindersticks se tako uglavnom vrte oko Stejplsovih fascinacija.
Trinaesti po redu, album Distractions (City Slang), sa jedne strane sadrži sve ono zbog čega su Tindersticks uvek bili smatrani za važnu tajnu svetske muzičke scene, koju razumeju samo posvećeni, dok sa druge strane predstavlja pomak u karijeri benda ka eksperimentalnijim i modernijim vodama, pomalo čak ka post rocku i upotrebi elektronskih instrumenata. Štaviše, početak je rezervisan za snimak cvrkuta ptica negde u prirodi…
Prva pesma je šokantna: jedanaestominutna „Man Alone (Can’t Stop the Fadin’)“ u formalnom smislu jedna je od najradikalnijih pesama koju su Tindersticks ikada potpisali. Kao da su rešili da presaviju tabak sa notnim materijalom, bace sve to iza sebe i napišu suvu konturu od pesme, minimalističku poemu nošenu pulsirajućim motoričnim elektronski ritmom, koja će bolje nego išta što su do sad uradili ocrtati pejzaž u kome živimo i dočarati duh savremenog doba, koje u stvari više i nema duha… Kulise potrošačkog društva već su se srušile pre našim očima – simbolizuju ga nizovi zatvorenih vrata i zamračenih izloga po ulicama naših gradova. Usamljeni čovek izložen ovom nezaustavljivom laganom davljenju, dan za danom, sad je dobio svoju pesmu, koja nadilazi trenutnu krizu svedočeći o dobu kad su se svetla oko nas gasila, jedno po jedno, ostavljajući nas u sumnji da ćemo ih ikad više videti upaljena.
„I Imagine You“ priziva tajnovitu ljubavnu atmosferu koju su jednom davno engleske art-rock grupe sa lakoćom dočaravale (od Roxy Music preko Brajana Inoa do Japan) – čovek što voli ženu ovde je prisutan kao duh, gledajući je dok radi obične stvari po svojoj kući, njegova pozicija je izmaštana, ali u tome nema ničeg tužnog, on istinski uživa u svemu tome, jer mu je to iz nekog razloga jedini način da bude sa njom… Stjuart Stejpls se ovde čak i ne trudi da peva, nego šapuće, da nikog ne bi uznemirio.
U istom elegičnom tonu nastavlja se prva od tri pažlivo odabrane obrade – u pitanju je čuvena „A Man Needs A Maid“, originalno predstavljena u simfonijskoj orkestraciji na Harvest, albumu kojim se Nil Jang probio 1972. na vrhove top lista. Razlomljena između sporog elektronskog ritma i očaravajućih ženskih pratećih vokala, u rukama Tindersticksa ova ispovedna pesma dobija nešto novo u svojoj epskoj istinitosti, čežnjivo okončavajući u večnoj istini: „To give a love / You gotta live a love“.
Sa svojim sporim, a ipak plesnim ritmom, „Lady With the Braid“ (obrada interesantne, pomalo zaboravljene američke kantautorke Dori Previn, iz 1971.) donosi onu prefinjenu eleganciju, koju uvek asociramo sa Tindersticks. Stejpls nam diskretno priča u prvom licu iz ugla „dame sa pletenicom“, što na sve načine pokušava da zainteresuje osobu da ostanu zajedno, bar ovo veče. „Would you care to stay ’til sunrise? /… / Would you care to stay a while and save my life?“, kaže ona ogoljavajući se, svesna da je njen jad možda komičan, i ograđuje se izgovarajući istinu veću od života: „Isn’t going home, a long, lonely ride?“.
Produžetak nežnog, neobaveznog plesnog ugođaja, drži sredinu ploče, ali na „You’ll Have to Scream Louder“ (obrada novotalasnog benda druge generacije, Television Personalities, iz 1981), nalazimo i ogorčene anti-establišment stihove što posredno prenose političku poruku Tindersticksa, da bi do kraja ova naizgled obična pop pesma narasla u intenzivnu kompoziciju oštre emocije, ističući koliko je ovaj angažovani iskaz važan grupi.
„Tue-moi“ (u prevodu: „Ubij me“) posvećena je Bataclanu, poznatoj pariskoj koncertnoj sali, gde su Tindersticks često nastupali i koja ostaje upamćena kao mesto nezapamćenog masovnog ubistva od strane počinilaca čija smo imena i navodne razloge do sad nadam se svi zaboravili. Pomalo podsećajući na Brajana Ferija, Stjuart nastupa praćen samo pijanistom Denom MekKinom (Dan MacKinna), dirljivo evocirajući uspomene na prostor u kome se muzika delila sa srodnim dušama, čak i dok se život završavao.
Dugačka „The Bough Bends“ („Grana se savija“) grandiozno zaokružuje Distractions, sporo se razvijajući u emotivnu arabesku, kao šara mastila na vodi. Tokove Stjuartovih tiho izgovorenih rečenica i pažljivo dotaknutih klavirskih dirki, sledi elektronski eho koji dodaju prostornu dubinu pesmi, neobično podsećajući na nežniju varijantu kompozicija sa Nik Kejvovog i Voren Elisovog Carnage. Krijući sam naslov albuma duboko u stihovima, ovde se kao poetsko razrešenje celog ovog ciklusa pesama nudi – nerazrešenje… razočaravajuća egzistencija u okolnostima produžene duboke neizvesnosti: „For a moment / A chance to see what we could have been / … / Our reflections turn away / And I want you so much, my clothes hurt me“. Sve se okončava onako kako je i počelo – udaljenim cvrkutom ptica – božanstvenim ambijentom, našem sluhu sada skoro nepoznatim.
Tindersticks su neosporno jedinstvena grupa, jedna od onih koja nikad nije snimila loš album. Na Distractions se susrećemo sa njihovim hrabrim naporom da moderne muzičke tokove prilagode sebi, a ne sebe – njima. U tome potpuno uspevaju, pa nije ni važno što ovo nije najbolja ploča Tindersticksa, kad oni na njoj zvuče opet kao da žive u savremenom trenutku i imaju šta da kažu.
Distractions je osećajan album i nekako ljudski na mestu – ništa na njemu nije izveštačeno, niti Stjuart Stejpls to može biti. Uvek čarobno skrhani, pesnici svega što smo izgubili, Tindersticks tako ostaju redak primer dugogodišnje umetničke iskrenosti, nešto veoma retko u savremenoj popularnoj muzici.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare