Mak je odlazio. Bio je njegov rođendan, u malom krugu ljudi od poverenja, pozvala nas je da dođemo na tortu. Dunula je svećicu umesto njega i ako se trudio, ugasila je i upalila nam tračak nade da ćemo i naredne godine biti na istom mestu. Bili smo, ali bez Maka, sa Bojanom, piše glumac Svetozar Cvetković za Nova.rs u svom osvrtu na Bojanu Makavejev, suprugu i saradnicu reditelja Dušana Makavejeva, koja je juče preminula u Beogradu u 81. godini.
– Bojana je uvek bila gde treba, ili je nije bilo gde ne treba. Bojana nije bila u senci, ali je bila senka koja ga vodi i ostavlja trag. Od sredine šezdesetih živeći sa njim prema nepisanoj legendi u nekom vagonu na ranžirnoj stanici, Bojana Marijan pripisala je sebi Makavejev, utisnuto ne samo u srce već i u svaki pokret i misao, svaku izgovorenu reč i najzad i svaki kadar Makovih filmova. Nije bila cenzor, ni kreator, nije smetala niti se nametala, nije bila asistent ili pomoćnik, bila je sve, bila je nasmejani život, bila je snaga koja nedostaje, bila je zid koji ne možeš probiti da bi stigao do njega, bila je drugo srce njegovog srca, bila je više od biti…bila je biti tu i ostati!
Ali i odlazila je, neretko ljuta ako genije popusti pred trendom vremena, ako izda svoju subverzivnu misao, ako želi da snimi „nešto lepo“ jer mu je neko to rekao, bila je nasmejano ljuta, spakovala bi stvari i otišla u skromni stan u Rue de Seine na Saint-Germain des Pres i čekala da vidi hoće li se ekipa koju je ostavila za sobom „probuditi“. A pre svega On, Mak…
I epilog bi bio očekivan, svi smo bili budni! Mak, neutešno, najviše, zaljubljeno, objektivno, kreativno.
Nije nikada umišljala a uvek je smišljala. I mene je smislila. Videla me jednom i Maku rekla – on je taj. Ubrzo sam bio sa njima, dvadesetdvogodišnji plavušan u naslovnoj ulozi u švedskom filmu na engleskom. Na primedbu producenta da je Švedska puna svetlokosih glumaca, lično mi je farbala kosu u zagasito kestenjastu nijansu, ne bi li uloga Montenegra ostala moja. Borila se za mene. Za Maka i mene, za Žilnika, za Batu Čengića, Žiku Pavlovića, Mišu Radivojevića, Ljušu, Šerbedžiju, za Gabrielu Anwar, Tanju Bošković i Dejana Karaklajića, za Copollu, Tom Ladija, Sajmona Keloua, Alfreda Molinu, kada niko nije znao ko su. Borila za svog brata, za Bobu Selenića, i za Milenu, Gagu, Ljubu Moljca i Jagodu Kaloper, Branka Vučićevića, Ivicu Vidovića i Vladimira Iliča, za Anitu, Evu Ras, Wendersa i Viktora Borisoviča Lazutkina, za kreativnu subverziju, za slobodu, za lepotu, za oslobođenje od svega što sputava, za nagost i lepotu tela, za muziku, za estetiku prljavog, za začudnost s razlogom, za revoluciju koja nikad ne prestaje. Uvek se naglas smejala kada bismo citirali Mileninu repliku iz „Misterije“ – „Drugovi, jebite se rado, sline su zdrave!!! ili Radmilovića – „Nekima đevrek, drugima rupa od đevreka.“
Živela je kao brzi voz koji bi trebalo da povuče onaj njihov vagon iz šezdesetih i odvede ih na mesto odakle će nas zajedno gledati sa osmehom na licu, Mak i Ona – Bojana!
Kažu mi da je udarac u grudima bio jak i masivan, jak kao taj život, kao taj voz, snažan kao što je i taj život bio snažan, jer ga je samo takva snaga mogla udariti i prekinuti.
Bojana je meni, nama, svima važna jer bila je jedinstvena i neponovljiva. Zaborav je neće odneti jer pamćenje može biti dugo kao dugi život koji ostavljaš iza sebe. A Bojana nam je sebe ostavila – završava svoj tekst Svetozar Cvetković posvećen Bojani Makavejev.
Bonus video: Slobodan Boda Ninković o odlasku u penziju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare