"Umesto da donesu istinu, filmovi danas samo jure novac": Legendarni glumac Stiven Rej priča za Nova.rs

"Igra plakanja", "Intervju sa vampirom", "Majkl Kolins", "Kraj jedne ljubavne priče", samo su neki od kultnih naslova sedme umetnosti zahvaljujući kojima su irski reditelj Nil Džordan i glumac Stiven Rej zavredeli svoje mesto u istoriji kinematografije. Upravo je saradnja Reja, rođenog 1946. u Belfastu, sa Džordanom učinila da dramski umetnik postane jedan od najprepoznatljivijih irskih glumaca ikad. I da niže uloge u televizijskim filmovima i serijama, i holivudskim hitovima, među kojima su "Musketar", "V za osvetu", "Podzemni svet: Buđenje", "Blackthorn", "Građanin Iks", "Četiri julska dana"…

A počeo je Rej karijeru pre više od šest decenija u teatru. Bio je deo pozorišne trupe "Fokus kompani", čiji su članovi bili i Gabrijel Birn I Kolm Mini. I daleke 1970. godine Stiven Rej prvi put je boravio u Beogradu. Tada je, kao deo pozorišne trupe koju je vodila rediteljka Nensi Mekler, igrao u predstavi "Antigona" koja je izvedena Bitefu.

A mnogo decenija docnije jedan od najvećih irskih glumaca Stiven Rej imao je više nego dobar razlog da se ponovo vrati u Beograd. Ne samo da je postao laureat Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke, već je i na sceni Ateljea 212 izveo komad "Beket/Poezija". Naime, naša publika imala je ekskluzivnu priliku da dve večeri zaredom, 15. i 16. marta, u okviru 14. Beogradskog irskog festivala gleda Stivena Reja i glumicu Rut Negu u Ateljeu 212, u predstavi "Beket/Poezija", koju je režirao Alan Gilsenan.

Upravo je ovaj komad u Beogradu imao evropsku premijeru, a povod za ovaj veliki teatarski događaj bilo je obeležavanje sedam decenija od prvog izvođenja najčuvenije drame Semjuela Beketa "Čekajući Godoa". Ova drama prvi put je odigrana 1956. godine i to "inkognito", u beogradskom ateljeu slikara i književnika Miće Popovića, a potom i na sceni tek osnovanog Ateljea 212. I Beogradski irski festival, koji se završava sutra, specijalnim programom odlučio je da obeleži ovaj jubilej.

I zvezda ovogodišnjeg izdanja festivala, Stiven Rej, slavni glumac koji je, kad se susretnete s njim tako neposredan, ali i tih, između obaveza u teatru, i u Kinoteci, pa i druženja s ovdašnjim poštovaocima, započinje razgovor za Nova.rs vraćajući se na početke... Iako je rođen u Severnoj Irskoj u Belfastu, a živi, uglavnom u Irskoj, u Dablinu odsečan je da podele ne priznaje. Čak blago upozorava:

- Vidim samo jednu Irsku. Ne postoji za mene Severna Irska i Republika Irska. Rođen sam, dakle, na severu Irske. A živim sada na različitim mestima i u Irskoj.

Beograd je gledao unapred

Upitan šta misli o manifestacijama širom sveta koje slave irsku kulturu, među kojima je i Srbija, u kojoj toliko dugo živi Beogradsko irski festival, kaže:

- Mislim da je ovo što se u Beogradu dešava divno. Ljudi koji su uključeni u ovaj festival su, malo je reći, strastveni. Takođe su puni znanja o svemu što se događa u Irskoj. A i anticipiraju stvari koje će se tek desiti. Na primer, ovaj komad koji smo izvodili je sasvim nov pristup Semjuelu Beketu. Znate, niko ne radi poeziju o poeziji, možda akademska zajednica. Međutim, ovaj projekat koji smo pripremili u Beogradu je način da se u prvi plan stave bitne stvari.

Zanimljivo je da se Beketom "pozabavio" u Beogradu tačno 70 godina otkako je premijerno izveden komad "Čekajući Godoa" u Ateljeu 212, što je bilo prvo izvođenje ovog teksta irskog pisca u Istočnoj Evropi.

- Da, čuo sam za to. Bilo je to 1956. godine. Divno je to! A još sjajnije to što su dugo igrali komad. To samo znači da su ovde ljudi gledali unapred, da su bili na neki način vizionari, znali su koliko je moćan taj komad. Istovremeno su bili svesni da je pred njima bila nova pozorišna forma, inovativan način gledanja na teatar. Osetio sam to i sam ovde, sada, izvodeći komad "Beket/Poezija". Osetio sam potrebu publike za otkrivanjem. I potrebu za postavljanjem pitanja, što je veoma bitno - utiska je Rej.

Rej je jedan od retkih umetnika današnjice koji je imao priliku da sarađuje sa Semjuelom Beketom za života dramskog pisca, pesnika i književnika. A s obzirom da je Beket, pre svega, poznat kao dramski pisac, a ne toliko kao pesnik, pitamo Stivena Reja koliko mu je u tom smislu bilo bitno da publici približI i ovaj deo piščevog opusa?

- Da, nažalost ne znamo mnogo o Beketu kao pesniku. S tim što je Beket zaista bio najpre romanopisac, potom i pesnik. Da bi tek onda počeo da piše drame, komade i odjednom je postao poznat. Bio je obožavan širom sveta zbog svojih komada. Ali to nije bila njegova prva ambicija - seća se glumac.

Primećuje da, možda, danas ljudi više nemaju snage da čitaju romane:

- Ali Beketove pesme su divne. No, i one zahtevaju veliki deo pažnje i koncentraciju čitalaca. Iako sam prilično iskusan u teatru, zanimljivo je da mi je poezija novitet u karijeri na sceni. Kao i Beketova poezija, iako mi je njegov književni i dramski opus veoma poznat i blizak. I zato je ovo iskustvo u Beogradu bilo neka vrsta obrazovanja, istinske edukacije za mene - iskren je glumac.

S obzirom da je pomenuo pozorište, u kom je "ostavio" dobar deo života, ali se proslavio zahvaljujući sedmoj umetnosti nameće se pitanje poređenja teatra i filma. I ono neizbežno: gde se bolje oseća - na sceni ili ispred kamere?

- Zaista volim da radim s filmskom ekipom. Film za mene simboliše pravo pravcato druženje na poslu. A na sceni ste, na neki način, prepušteni sami sebi. Doduše, pozorište nosi tu efemernost koju film nema. Tokom prvog dela karijere nisam radio ništa drugo do pozorišnih komada, da bih onda polako počeo da igram i na filmu. Jedno vreme sam uspešno balansirao, radeći i na filmu i u pozorištu. Potom sam se prebacio samo na film, a sada se polako vraćam pozorištu.

Pametna publika

Beogradska publika imala je privilegiju da svedoči evropskoj premijeri komada "Beket/Poezija". Upitan kuda dalje, i da li će ga izvoditi širom Evrope i naravno u Irskoj, Stiven Rej odgovara:

- Možda. Mada moram da priznam da nisam siguran da će evropska publika biti tako dobra kao ova u Beogradu. Uzbudljivo je što je Beogradski irski festival isprovocirao Alana Gilsenana da napravi ovaj projekat. Govorim to u svetlu činjenice da se publika počesto isključi tokom javnih izvođenja poezije. Naročito na pozorišnoj sceni. A publika u Ateljeu 212, bar je to moj utisak, bila je potpuno drugačija, pomno je pratila stihove, tragala za ključem predstave. I posle ova dva izvođenja ne mogu se oteti utisku da možda publika drugde, u Evropi i nije tako pametna za pozorište - kazuje Rej.

Samo što je okončao dvodnevno izvođenje Beketove poezije u teatru, Stivek Rej se simbolično "vratio" filmu. Naime, ovenčan je u Jugoslovenskoj kinoteci Zlatnim pečatom za doprinos filmskoj umetnost, koji dodeljuje ova institucija. Na svečanosti je Rej istakao kako mu je drago što je u kući srpskog filma i istakao kako je u Beogradu nekoliko dana, a da "nikada nije video toliko mladih ljudi koji su tako strastveno posvećeni kulturi, filmu i umetnosti". Kada je davnih dana bio ovde, nije poneo takav utisak, zbog čega mu je drugi boravak u Beogradu tako uzbudljiv. A za Nova.rs naglašava kako mu priznanje Zlatni pečat znači mnogo:

- Mislio sam najpre da mi daju nagradu samo zato što sam gost Beogradskog irskog festivala (smeh). Ali zaista sam počastvovan. Nikada ne znaš u kom će pravcu tvoj život otići. A dobiti nagradu, poput ove, zbog filmova u kojima sam igrao a govore o mojoj zemlji je nešto zaista veoma posebno. Udela i zasluga u svemu ovom ima, naravno, Nil Džordan, koji večeras takođe dobija istu nagradu. Ja sam igrao u njegovom prvom filmu "Angel". Bio je to ujedno i moj prvi film. Imamo zaista značajnu, duboku vezu. Volim ga iskreno. I on je fantastičan reditelj ali i scenarista - smatra Rej.

"Igra plakanja" hrabar film

A upravo jedan od filmova koji je, po mnogima, kruna saradnje tandema Džordan-Rej biće prikazan večeras u 20 sati u Jugoslovenskoj kinoteci, nakon dodele Zlatnog pečata irskom sineasti. U pitanju je klasik "Igra plakanja" iz 1992. godine za koji je Stiven Rej bio nominovan za Oskara za najbolju mušku ulogu. Sećajući se tog filma naš sagovornik kroz smeh kaže:

- Da, ali ja nisam dobio Oskara, a Nil jeste - za najbolji originalni scenario. Ali, sećam se da nisam mogao ni da pretpostavim da će taj film biti toliko uspešan. No, "udario" je ljude tako snažno. Zaista je na pravi način postavio pitanje fiksne seksualnosti, što je bilo hrabro za ono vreme. Dakle, da možete da završite poput tog mog junaka. On na kraju zavoli muškarca za kog isprva misli da je žena. I tek kada ga zavoli otkriva da je muško. Ali opet i dalje ga voli. Ima jedna divna scena u filmu kad joj kaže: "Moram da idem". Kada ga ona/on upita - zašto, odgovara joj: "Pa ti si muškarac". A ona kaže: “Pa dobro, možeš da ideš, ali pre nego odeš, poljubi me”. I on je poljubi i shvati da je još uvek voli. U tome ima neverovatnog osećaja sloboode. A nije baš da sam ja ikada ljubio muškarce (smeh).

S obzirom na opasku koliko je, u ono doba "Igra plakanja", bio odvažan film pitamo Stivena Reja na kraju uočava li da u savremenoj kinematografiji manjka takve slobode u kreativnom, autorskom pristupu?

- Pa možda, mada nisam siguran. Mislim da i sam Nil kaže da danas ne bi bilo moguće da ponovo snimi "Igru plakanja". Urađeno je to, probijena je barijera. Mislim da se danas preterani naglasak stavlja na stvaranje filmova koji samo treba da budu uspešni, komercijalni, da zarade novac. Umesto da se insistira na stvaranju istinitih filmova. Mada, moram da priznam, da sam bio prijatno iznenađen i uzbuđen što je Džesi Bakli pre neki dan dobila Oskara (nagradom Američke akademije ovenčana za ulogu u filmu "Hamnet" Kloi Žao). Jer neverovatna je glumica a i neverovatna osoba!