Šta ima novo kod nas: Repetitor i Ana Ćurčin

Kultura 13. feb. 202118:30 > 14. feb. 2021 11:39
Podeli:
Foto: Srđan Veljović/Promo Repetitor, Vladislav Mitić/Nova.rs

Uprkos tržištu razvaljenom epidemijom, naši muzičari su našli način da vidljivo napreduju.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Krajem prošle godine, nove albume objavila su dva imena koja već duže vreme važe za velike ovdašnje talente: Repetitor su se za više od desetak godina rada nametnuli kao najznačaniji novi rok bend u ovom delu sveta, potpuno u svetskom trendu; Ana Ćurčin prva je kod nas promovisala jedan moderan, kosmopolitski kantautorski princip, sa ženskom vizijom poretka stvari. Oba imena su već dala važne doprinose našoj kulturi, jer mi pre njih i nismo imali muzičke modele koje oni predstavljaju – nije bilo ovako pravovernog garažnog benda sa džinovskim srcem, niti je bilo tako osetljive autorke koja iz sasvim novog ugla progovara o devojačkom iskustvu.

Postoji, ipak, jedan brutalan problem koji ih povezuje – oni nisu početnici, i bez obzira na ranije dobre albume i već izgrađenu vernu publiku, u široj javnost niko nikad nije čuo nijedan hit grupe Repetitor, niti Ane Ćurčin, te prosečna publika – takozvani „običan svet“ kog susrećete u samoposluzi ili možda stoji pored vas na autobuskoj stanici – uglavnom ne zna, niti je ikad čula za njih. Pred oba imena je odluka kuda dalje – ostati tvrdo i beskompromisno svoj i nastaviti sa sve usavršenijim albumima, kakva su njihova dva najnovija, ili ipak pokušati da se, bez suvišnog podilaženja drugima, u sebi pronađe iskra koja će nekom budućom velikom pesmom zapaliti ovu tužnu zemlju, nateravši baš sve da zapamte njen refren. Iggy Pop je imao hit. Joni Mitchell je imala hit. Verujemo da su i Repetitor i Ana Ćurčin sad spremni na to, jer su ovo prelomni trenuci u njihovim karijerama, posle kojih se ili ide uvis i osvajaju novi prostori, ili se ostaje zauvek u jednom istom krugu.

Repetitor – „Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji“

Repetitor su posle 15 godina požrtvovanog rada i lomatanja po binama konačno doživeli da postanu ne samo miljenici mlađe gradske rok ekipe – nego i klasik ovog doba. Kao standard po kome se mere drugi, oni su danas primer za to kako ovde naći sebe u rokenrolu XXI veka. Očigledan uticaj na najnoviji naraštaj underground grupa sa referentne Hali Gali kompilacije, dovoljan je dokaz. Danas ne postoji niko ko ne poštuje Repetitor, zbog njihove 1000% posvećenosti onome što rade.

Iza poetičnog naslova, što poništava bilo kakvu nametnutu iluziju distance, krije se najzreliji album ove beogradske grupe. On ima osmišljenu dramaturgiju koju poseduju samo odlične ploče, kao i složenost i raznovrsnost kakvu do sad nisu pokazivali u ovoj meri. Vatrena furioznost ovde je taman suspregnuta onoliko koliko treba, izliva gitarske lave ima dovoljno – i sve to zajedno deluje kao samouveren iskaz, od ljudi koji su u međuvremenu saznali neke životne istine.

Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji (Moonlee Records) izvlači u prvi plan činjenicu koja se do sad nije isticala dovoljno – Repetitor su, po svim merilima, dosegli svetski nivo u svom žanru, kad su u pitanju drastičan zvuk i furiozni nastup. Jednostavno: garažni ili podrumski bend, bilo gde na planeti, ne može bolje da zvuči ili izgleda bolje od njih.

Foto: Promo

Neko je prokomentarisao kako je album dužine 22 minuta možda malo kratak, ali čim ga čujete, prva stvar koju pomislite jeste – taman toliko i treba da traje. Repetitor su celog života majstori da ne kažu ništa suvišno, da ne guše i ne dave. Ploče su im toliko nabijene dešavanjima, da na njima doživite više nego što neki mogu da stave na trostruko veći format. Ovoliko direktnosti ne može da traje predugo, a u rokenrolu i tako oduvek važi pravilo da kažeš onoliko koliko imaš, i ideš dalje.

Bend se zato na svaki način potrudio da album dobije novu dubinu. Ima ubitačnih noise prelaza koji su počeli da se intenzivno pojavljuju, dajući novu teksturu i grandioznost pesmama, usložnjavajući ih, ali ne preko onog što treba. Ima neodoljivo čulnih pesama koje Ana-Marija i Milena pevaju sa jedinstvenim povišeno-emotivnim vajbom. Ima nežnih Borisovih pesama koje nismo očekivali.

Uragansko otvaranje sa „Džunglom“ svojom rana-Nirvana-eksplozivnošću priziva znojave koncerte, te Borisa Vlastelicu zatičemo u svom elementu dok urla preko gitare, kao da će sve žice pokidati odjednom. Odmah zatim, glas Ana-Marije Cupin zavodi u „Kroz vetar“, kreirajući retko senzualnu atmosferu, uz ubistveni riff i istočnjački prizvuk, pun nagoveštenih psihodelična priviđenja.

Brzometna punkerska vožnja „Gorim“ pesma je o putovanju ka dragoj, pored koje Boris dugo nije bio, a vraća joj se donoseći pare, „samo keš“ – još jedan komad iz prepričanog stvarnog života.

Stvari se potom malo usporavaju: teška, konfrontirajuća „Kost i koža”, posvećena je lažima kojima smo okruženi, i neobično neuvijeno obećava osvetu zločincima koji su napravili ovakav svet.

Sjajna, ženski snažna „Sa izvora“, nošena je nepokolebljivim glasom Milene Milutinović, te stihovima koji povremeno prizivaju u sećanje pravedničku energiju novosadskog sastava Boye.

„Roba s greškom“ mesto je na kome se skupila poruka albuma – „mi smo roba s greškom, rođeni s greškom“ – govori se ovde preko apokaliptičnog, valjajućeg zvuka, bliskog stoner estetici. Skoro nije bilo ovako jasnog iskaza o stanju duha ove generacije.

Boris potom preuzima veliki rizik da otvori dušu u dve akustične pesme. Kad u „Danima“ kaže: „danima ne izlazim iz kuće, na terasi skuplja mi se đubre“, daje nam sliku koja je svakako jedan od boljih uvoda u ljubavnu pesmu u poslednje vreme. Osećajna rastrojenost i pokidanost koje ovde vladaju, dočarane su sa uverljivošću što vam se odmah urezuje i čini prokleto prepoznatljivom. Dečji hor na kraju samo pojačava utisak grotesknosti cele situacije ljubavne klackalice, u kojoj se ne zna da li će ona nazvati ili neće, da li će doći ili neće… sve ono što već znamo da se događa u ovakvim storijama. I dok nas je dirljiva ogoljenost emocije ovde uvela u svet onog koji nam priča priču o svom lomu, drugačiji rezultat dobijamo u minijaturnom nastavku pod imenom „Noćima“ – u poslednjoj stvari, Boris deluje samo simpatično izgubljeno, dok nežno ponavlja, kao da se totalno zbunio: „danima, noćima / ja te tražim, nema te“. Čak i to ne smeta ovom albumu i njegovoj neopisivoj životnosti, nego je pojačava. Ne govorimo uvek pametne stvari u ljubavi.

Repetitor Foto: Srđan Veljović/Promo Repetitor

Posle godine 2000-te, naša rok scena je doživela sudar sa kapitalizmom koji joj nije išao u prilog, jer kod nas nije bilo, a i sad nema ozbiljne infrastrukture muzičkog biznisa što bi pratila razvoj karijere neke grupe – ovde je i dalje sve prepušteno entuzijazmu pojedinaca koji pokušavaju da žive kao menadžeri na uskom tržištu ili malim izdavačkim kućama koje se bave sa još par stvari pride da bi preživele. Kao posledica toga, i svesni da od muzike ne mogu da obezbede egzistenciju, sve više srpskih rok muzičara biralo je da karijeri pristupa „hobistički“, odnosno da radi nešto drugo, a sviranjem dopunjava prihode. Sa druge strane, javna reč o rok muzici počela je da pati od previše intelektualizma, što ju je dodatno udaljavalo od korena i činilo nerazumljivom mladom čoveku. Odjednom je bilo previše mislilaca i prepametne publike, posebno u alternativnim krugovima, a premalo jakih bendova – samodovoljnost koja je obuhvatila ceo ovaj milje, vodila je urušavanju rok muzike u Srbiji. I sad smo još malo – pa nigde.

Opredelivši se da žive to što rade i rade to što žive, Repetitor su prošli ovo čistilište i izašli jači, da bi sad bili najvidljiviji mladi protagonisti rokenrola, kao autentičnog dela ovdašnje kulture. Za ovu odavno osvojenu poziciju, danas inače više i nema ko drugi da se bori – osim njih – i u tome je poseban značaj ove grupe. Repetitor su tako postali istorijski važna pojava i produžetak svih rok mitova na našem jeziku, prilagođen crnoj sadašnjosti 2021. i nesigurnoj budućnosti koja se uvlači među nas.

U ovoj sredini koja nikad nije priznavala svoje uspehe i vrednosti, nema većeg dostignuća od stalnog trajanja, a Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji spomenik je žilavosti i veri u sebe, što bi moralo da ohrabri svakog drugog koji želi da radi nešto svoje.

Ana Ćurčin: „Scene“

Nekad su takozvani sporedni ili off-albumi prijatna iznenađenja, pa je takav slučaj i sa najnovijim izdanjem koga potpisuje Ana Ćurčin. Radi se o kompilaciji na kojoj su zabeležni njeni namenski komponovani radovi za pozorišne predstave, filmove, video igre, reklame, i poneka neobična saradnja u periodu od 2013. do 2019. – dokumentujući vredan rad autorke koja zaista živi od pravljenja i izvođenja svoje muzike. Možda bi neko rekao da je malo rano u karijeri objaviti ovakvu kolažnu ploču, naizgled bez većih pretenzija, ali u tome se krije glavni obrt.

Ana Ćurčin, Foto: Vladislav Mitić/Nova.rs
Ana Ćurčin, Foto: Vladislav Mitić/Nova.rs

Album je značajan u svojoj neobaveznosti, jer na njemu nekako usput otkrivamo da je Ana Ćurčin mnogo više od onog kako se do sad predstavljala. Na osnovu široke žanrovske i stilske raznovrsnosti kompozicija, postaje očigledno koliko je njen potencijal zapravo veliki, te da ni izbliza nije rekla sve što ima: ona ovde svira svoje kompozicije na klaviru, piše elegične gitarske minijature, vesela intermeca, maltene šapuće „Bella Ciao“, i najinteresantnije – tu i tamo konačno peva na srpskom! Upravo ova činjenica otkriva novo moguće poglavlje – kad bi Ana Ćurčin htela da snimi album na našem jeziku, verujem da bismo dobili delo koje bi svojim emotivnim sadržajem na oštrici, moglo da unese nešto radikalno lepo u ovdašnji pop-muzički život. I nisam jedini koji to misli.

Ovako, Scene (Pop depression) nam nude rekapitulaciju njenih mnogih lica, šetnju kroz mogućnosti ove autorke da nam skrene pažnju, kojim god sredstvima da se poslužila. Dramatika numera podseća pomalo na dela Fione Apple, u ovom trenutku jedne od najcool pop umetnica. Ipak, ceo umetnički lik Ane Ćurčin vezan je za setna, melanoholična i prigušena osećanja, te nije čudo da su balade, koje već prepoznajemo kao Anin omiljen izraz, i ovde njeno najjače oružje, u raznim varijantama.

„Ožiljci“, „Noć“, „Uspomene“ i „Usamljenost“ predstavljaju elegičnu instrumentalnu okosnicu ploče (iz predstave „Svedobro“ Stevana Vraneša, reditelja Nemanje Rankovića, Narodno pozorište Užice). Krhke i nežne, ove ekspresivne klavirske minijature drže nit i određuju emotivni tok kojim se ovaj album kreće.

Sledeći važan segment su saradnje: odlične su „Košuta“ uz flautu Milene Jančurić, te „Rušenje zida” sa trubom Marine Milošević – obe sugerišu potrebu da se džez inkorporira u Anin budući stvaralački jezik.

Svakako najzabavniji momenti vezani su za kompozicije nastale kao narudžba za video igru „Golfclub: Wasteland”: „Take my hand“ je dramatična atmosferična balada na elektronskim instrumentima, dok je „Two astronauts“ (ft Nataša Guberinić) pravi skriveni mali slatki hit – u njoj se ruski i američki astronaut sreću u svemiru i potom raspravljaju o svemu na svojim jezicima. Ana, naravno, peva o razumevanju među ljudima paralelno na ruskom i engleskom, preko lagano džezirane pesme, koja na kraju dobija čak i nestašni plesni ritam.

Dve numere na kojima peva na srpskom, obrade su izvornih narodnih „Lastavice, lasto“ (sa ansamblom Kolo), i „Oj, Savice“: one otvaraju čitav niz neočekivanih mogućnosti za savremeno tumačenje tradicije – prva se sa unutrašnjom snagom nadovezuje na neo-sevdah estetiku, dok druga unosi značajan novitet sa svojim skoro „amerikana“ ugođajem. Konačno, najkraće stvari koje zatičemo ovde, napravljene su za reklame – „Dreams“ i „Meet Me“ – ali to ne znači da su manje sadržajne od ostalih: obe imaju jedan šarmantno pozitivan, sanjivi uplifting fazon, što instantno oraspoložuje.

Omot albuma „Scene“ Foto: Promo

Zahvaljući pomaku načinjenom sa albumom Differences, koga potpisuju Ana & The Changes kao bend (2019), te koncertnom Differences Live (2020), snimljenom u Domu omladine Beograda, svedoci smo da je Ana Ćurčin doživela novu evoluciju, postajući komunikativnija. Scene čine njene mnogobrojne talente još očiglednijim – ostalo je samo da se svi ovi obećavajući delovi povežu u pobedničku celinu.

Komentari

Vaš komentar