Sa obe strane Atlantika dolaze nam izuzetno talentovane nove afro dame, koje deluju kao devojke iz komšiluka, ali sasvim osobenog glamoura. Mediji se jednako grabe i za američku hip hop divu u naletu, Megan Thee Stallion, koliko i za najveću englesku soul nadu Arlo Parks. Da li su one simbol novih vremena, znak da su ovo baš oni trenuci u pop muzici u kojima se već rešilo da sadašnjost pripada snažnim ženskim osobama? Odgovor sledi.
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
MEGAN THEE STALLION: GOOD NEWS
(1501 Certified / 300 Entertainment)
Piše: Dragan Ambrozić
Kad imate tek 25, hit debi album Good News na drugom mestu glavne liste Billboarda, a neko je već stigao da vam puca u noge – onda ste verovatno osuđeni na to da budete zvezda. Budući da ste iz Hjustona, Teksas, gde je nošenje oružja isto što i nošenje cegera u samoposlugu, a imate i nerazrešene račune sa bivšim dečkom, koji je mlatarao pomenutim pištoljem – praktično za vas nema drugog izbora nego da kao pravi hip hop umetnik to iskustvo opišete na svom debi albumu i tako udahnete opasno proživljeno lično iskustvo u popularnu muziku. Čisto kao upozorenje drugim ženama, ako ništa drugo.
A ima još mnogo toga, mada je već i ovo bilo dovoljno da Megan Thee Stallion uđe u orbitu ni manje ni više nego jedne Beyoncé, koja joj gostuje na singlu „Savage (Remix)“, prvom hitu koga beleži na samom vrhu američke liste… Ali tu je i Cardi B, kojoj Thee Stallion gostuje na kompoziciji „WAP“, još jednoj top numeri sa Billboarda. Konačno, upravo se pojavio sveži remiks sad već legendarne seksi pesme „34+35“ Ariane Grande, kog su dodatno zamamno zaoštrile upravo mlade snage Megan i Doja Cat. Već ove fantastične saradnje govore sve o tome koliko je naša Megan fenomen u brzom, eksplozivnom dolasku – ženska koja ne ostavlja nikog ravnodušnim i ujedinjuje cure svih generacija.
Album Good News otvara „Shots Fired“, koja odmah poravnava račune sa onim primercima muškog roda, što, kako već rekosmo, najviše vole da mlataraju pištoljima, pa i pucaju na žene, pošto im ništa drugo u životu i ne ide. Neverovatno koliko je svet izgleda pun takvih likova na svim svojim udaljenim stranama. Degradiranje te macho imbecilštine u ovoj pesmi, spada u najrečitije koje smo do sad čuli, jer dolazi od žrtve, što ne samo da ne zakukava nad svojom sudbinom, nego iz stiha u stih sa superiornošću spušta idiota – dok od njega ne ostane ni fleka ispod potpetice.
Sledeće tri stvari odmah žestoko postavljaju pravu temu ovog albuma: seksualna samosvest kao pouzdan vodič kroz život, moćno uporište odakle se tačno vidi ko je kakav oko vas. U „Circles“ jasno se određuje da ništa u odnosu sa momkom nije na mestu, ukoliko ona nije zadovoljna i to na sasvim određenom mestu; „Cry Baby“ proziva suvišno uzdržavanje, i kod dečaka i kod devojčica; „Do It on the Tip“ eksplicitno je slavljenje ženske slobode biranja i rađenja stvari.
U tom smislu odlična je „Body“, njena programska pesma, u kojoj je sadržana ova estetika oko koje se sve vrti: Megan emituje autentičnu fizičku moć kroz telesnu pojavu, jednako kao i kroz delikatno repovanje. Njena aura je džinovska i sveprožimuća, prosto se preliva sa svih ekrana, često praćena mnogobrojnim sestrama.
Plemenski nastup pojačava mnoštvo femininih dueta, od kojih je jedan od najslađih džezirana „Freaky Girls“ sa drugaricom SZA, dok moćna „Girls in the Hood“ zaključuje celu storiju telesno oslobodilačkim i duhovno osvešćujućim sestrinskim jedinstvom višeg stepena.
Završna „Don’t Stop“ sa Young Thugom, vraća celu stvar na konkretne žensko-muško odnose, onakve kakvi treba da budu, zasnovane na međusobnom ispunjavanju i erotskom poštovanju, jer je eros osnova života, onako kako ga Megan Thee Stallion oseća. I čini se da u svemu tome ipak ima neke dublje istine.
ARLO PARKS – COLLAPSED IN SUNBEAMS
(Transgressive Records)
Piše: Zorica Kojić
Putovanja u sebe najrazornija su vrsta ekskurzije. Kada imate tek 20 godina, živite sa roditeljima u Zapadnom Londonu i u svoj rodoslov uključujete nigerijsku, čadsku i francusku krv, a osim toga ste i biseksualka dečačkog izgleda, onda vam nema druge nego da postanete briljantna autorka te interpretatorka svoje sopstvene muzike pride. Našavši se na uglednoj BBC Sound of 2020 listi, Arlo Parks uopšte nije morala da brine hoće li biti primećena. Njeno inteligentno lice, osobena ženstvenost i mudre oči, svedočile su da ova – tada još uvek – tinejdžerka dolazi da definitivno ostane.
Slušajući njen debitantski album, neodoljivog naziva, Collapsed in Sunbeams za etiketu Transgressive Records, nemate baš utisak da je reč o ploči neke apsolutne početnice. Dubina tema sa kojima se ovde hvata u koštac, prefinjena a teška poezija, što hvata mrak i konfuziju nataložene oko svačijeg odrastanja, preskaču jednostavno rampu svojim delikatnim optimizmom. Niste nekako tužni, niti ogorčeni, dok slušate ove pesme. Jer, ima nečeg u njima što nadvladava osećanje suvišnosti, nemoći, usamljenosti i praznine. Arlo je definitivno onaj plemenski vrač koji isceljuje glasom i rečima, sakupljajući u svom biću hiljadugodišta ljudskog roda. Ona je na svoj način subverzivna umetnica, bez ikakve sumnje, dabome, ali njeno buntovništvo ne razara, već stvari čini plemenitijim.
Ukrštajući svoj nežni soul sa tananim džez proplamsajima, trip hop tajnovitost i indie vokabular bezbrojnih generacija ženskih kantautorki, Arlo Parks sebi je nadenula umetničko ime po ugledu na dvojicu svojih omiljenih stvaralaca – Kinga Krulea i Franka Oceana. I, ona zapravo nije ni nova Joan Armatrading niti Jill Scott ili Tracy Chapman, premda na ovu poslednju donekle fizički podseća iz njenih mladih godina. Anaïs Oluwatoyin Estelle Marinho, kako glasi njeno pravo ime, potpuno je zasebna persona, muzički i poetski, iako su pomenute i mnoge druge hrabre žene božanskog glasa i inspiracije svakako pripremile njen blistavi dolazak.
Uvod u album Collapsed in Sunbeams svojevrsna je govorna poezija, saopštena kroz prozračne zvučne mehurove izmaštane stvarnosti napolju. Kada vam Arlo kaže: „We’re all learning to trust our bodies / Making peace with our own distortions / You shouldn’t be afraid to cry in front of me“, potpuno ste ubeđeni u njene reči.
Zato je „Hurt“ ona prava Arlo Parks koja nosi stotonske težine kroz vazduh čiste umetnosti na svojim plećima, tanano pevušeći: „Oh, wouldn’t it be lovely to feel somethin’ for once? / Yeah, wouldn’t it be lovely to feel worth somethin’, huh?… I know you can’t let go / Of anything at the moment / Just know it won’t hurt so / Won’t hurt so much forever“.
Ali, ta preslatka „Too Good“ priziva neke od najlepših soul pesama iz kakve davne ere („Why’d we make the simplest things so hard?“), a „Hope“ je čisti gospel novog doba, sa toliko milosti i lepote u iskrenom saobraćanju sa slušaocem („You’re not alone like you think you are“). Po toj lakoći izraza i slasnoj umilnosti ovde spada i mnogo docnija „Just Go“. Ali, nemojte pomešati ovu dražesnost sa nečim površnim, jer Arlo ovde britko pripoveda o gadnoj ljubavnoj prevari („Can’t forget her necklace in the backseat of your car / Can’t forget the hickies, you know bitter blossoms fast“).
Kada u spotu za „Caroline“ Arlo započinje celu stvar nekom vrstom tribalne inkantacije („Caroline, I swear to God I tried“), nakon koje sledi duga pauza osmatrana njenim pametnim pogledom, već znate sasvim sigurno da je ova tamnoputa cura zamamnog glasa oštroumna kao sečivo i da njena muzika nikako nije napravljena da bude tek zabavna.
„Black Dog“ je veoma važna pesma na albumu Collapsed in Sunbeams. Nazvana izrazom koji je Vinston Čerčil koristio za depresiju, ova kompozicija osvetljava svet tužnih ljudi, prepuštenih samoći i zaključanih u svetu opasanom COVIDOM-19. Arlo Parks u međuvremenu je postala ambasador britanske dobrotvorne organizacije za mentalno zdravlje Campaign Against Living Miserably (CALM), a ova njena numera poslužila je razotkrivanju duboko podrivajućih problema koji uništavaju neka divna bića koja su joj dobro znana („I’d lick the grief right off your lips / You do your eyes like Robert Smith / Sometimes it seems like you won’t survive this / And honestly it’s terrifying“). Nežnost kojom obujmljuje ove osetljive prirode dirljivo je sročena stihovima: „Let’s go to the corner store and buy some fruit / I would do anything to get you out your room / Just take your medicine and eat some food / I would do anything to get you out your room / It’s so cruel what your mind can do for no reason“.
Tuga nemoguće ljubavi smlavljuje u „Green Eyes“. Arlo peva svojoj dragoj: „Of course I know why we lasted two months / Could not hold my hand in public / Felt their eyes judging our love and baying for blood / I could never blame you darling“, a vi iz sveg srca saosećate sa obe cure.
I „For Violet“ svedoči komplikovanom emotivno-porodičnom odnosu i neizvesnosti („It feels like nothing’s changing and I can’t do this, can’t do this“), dok je „Eugene“ o ženskom prijateljstvu između straight devojke i njene biseksualne drugarice, koja shvata da je u nju zaljubljena kada ova prva pronađe momka. Njegovo ime je Eugene, već pretpostavljate, a stihovi ovde su toliko istančani i čista muzika po sebi („You play him records I showed you / Read him Sylvia Plath, I thought that that was our thing / You know I like you like that / I hate that son of a bitch“).
„Bluish“ je o nemanju sopstvenog prostora i ugušenosti u vezi punoj pažnje ali posesivnoj bez premca, dok završna „Portra 400“ nastavlja sa poezijom patnje što ulepšava intenzivnu uzajamnost dvoje ljudi („Making rainbows out of something painful / Getting fried as hell and dodging gravestones“).
Kakva sjajna ličnost, ova Arlo Parks, pravi melem na ranjenu dušu. A čija duša danas nije takva?
***
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar