Podeli
Tata i ja: mladi Srđan Gojković Gile sa ocem, Foto: Privatna arhiva

Upečatljivi frontmen benda Električni orgazam, uskoro se sprema da proslavi 41. rođendan ovog najdugovečnijeg sastava iz prve postave beogradskog novog talasa. Ali, ne i onaj četrdeseti! Okrugli jubilej Orgazma pao je tako u, najblaže rečeno, verovatno najnepodesniji trenutak za sve ono što je iole povezano sa scenom. Možemo to reći i manje uglađeno: virus koji kosi živote poput davnašnje kuge, muzičare ubija dvostruko – kao ljudska bića, i kao umetnike. U tom smislu, izgleda da je sasvim svejedno da li ste legenda jugoslovenskog roka i aristokrata revolucionarnog zvuka sa pionirskog new wave projektila u budućnost, po imenu Paket aranžman (uskoro i njegova godišnjica!). O svim onim kasnijim nezaboravnim albumima, da i ne govorimo.

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Električni orgazam danas je jedina beogradska grupa iz generacije new wavea, koja još uvek aktivno radi. Već sama ova činjenica pretvara ih u kulturni fenomen posebnog kova i svojevrsne svedoke vremena, pa nije ni čudo što se upravo ovih dana o njima priprema jedan veoma poseban, retrospektivni dokumentarac. Ne treba nikad zaboraviti kako je novi talas svojevremeno imao značaj pronalaska autentičnog razloga za postojanje rokenrola u našim krajevima, unoseći specifičan moralni imperativ u popularnu muziku i bavljenje njome, po čemu je ovaj naraštaj postao i ostao poznat. Jasno je da je tokom svoje karijere Električni orgazam branio i na svoj način odbranio ove visoke ideale, opstajući kao vrlo originalna grupa na našoj sceni, čija reč se daleko čuje. Toliko toga se skupilo u ove četiri decenije, da je možda pravi trenutak da ponovo saslušamo osobu koja je od početka u samom središtu ovog benda, Srđana Gojkovića Gileta.

Srđan Gojković Gile Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

40 godina je prošlo od osnivanja grupe Električni orgazam, kao i od zvaničnog početka novog talasa u nekadašnjoj SFRJ. Ovo je godišnjica koja dolazi u prilično sumorno vreme, kako je ti provodiš?

– Uglavnom u izolaciji sa najužom porodicom, ženom, sinom i ćerkom. Slušam muziku, čitam knjige, šetam po prirodi, meditiram. Ja sam dakle ok, jedini problem je što ne možemo da sviramo koncerte. Ali, stvari su trenutno takve i takođe sam svestan da neće zauvek biti tako. Trudim se da obratim pažnju na ono što je pozitivno i korisno u svemu ovome, a ima toga. Nikad stvari nisu isključivo loše ili dobre, uvek tu ima nijansi. Tako ja inače gledam na život, pa i na ovu situaciju sad.

Uznemirava li te sadašnjica u ovom gradu, koji ste nekad ti i tvoje kolege preokrenuli naopačke? Kako reaguješ na apatiju s jedne, a na potpuno nevidljive nove generacijske glasove sa druge strane?

– Sadašnjica uglavnom zavisi od toga kako je ti vidiš. Tvoj život je onakav kako ga tvoj um tumači. Život nije med i mleko i kontinuirano blagostanje. Ako očekuješ da uvek tako bude, onda ćeš se naći u veoma nezgodnoj poziciji. Život je ujedno i radost i tuga, i smeh i plač, i ja ga kao takvog prihvatam i pokušavam da nešto naučim iz svega toga, i da napredujem kao ljudsko biće, u okviru sopstvenih mogućnosti. Zapravo, mi isključivo napredujemo u takozvanim problematičnim i teškim situacijama. Kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli da bude, a to je život bez ikakvih teškoća i problema, mi bi onda verovatno bili blizu mentalnog nivoa amebe ili nekog niže razvijenog živog bića.
Što se tiče apatije, svestan sam toga, ali bavim se onim na šta ja mogu da utičem, a to je kako ja gledam na život. To je ionako jedino što ja lično mogu da kontrolišem, menjam i adaptiram. Svako mora da se sam pozabavi sopstvenim duhovnim i mentalnim stanjem. Niko drugi to ne može da uradi za nas.

U vreme kada si počinjao sa Orgazmom, estrada nije bila ovakve vrste, iako je verovatno i tada zauzimala mnogo prostora. Kako su se tinejdžeri poput vas nosili sa velikim zvezdama ondašnje Jugoslavije, u trenutku kada ste se odlučili da zauzmete deo muzičkog tržišta?

Nosili smo se tako što uopšte nismo razmišljali o tim stvarima. Nama je jedino bilo bitno da isteramo svoju umetničku viziju i da oko toga ne bude kompromisa, pa šta bude posle toga, bude. Sve ostale stvari su se dešavale same po sebi. Kritika i publika su reagovali na to, uglavnom pozitivno. I to je onda bila neka platforma na kojoj smo dalje gradili karijeru, od Paket aranžmana pa do danas.

Gile dok je bio Gojle, 1978. godina, Foto: Duca Marković

Pojava Električnog orgazma u vreme novog talasa bila je jedno od onih definišućih iskustava unutar istorije naše rok scene – tad je dosegnut još nepoznat nivo autorske originalnosti. Na koji način ste videli starije bendove koji su vladali ukusom naše publike – Bijelo Dugme, Smak, Time, pa potom i Riblju Čorbu? A koliko su recimo Buldožer uticali na vas?

– Pa, svaki od tih bandova sam pratio i respektovao na određeni način i u određenom periodu. Bijelo Dugme, recimo – dok sam bio klinac, respektovao sam ih zaključno sa albumom Bitanga i Princeza, posle toga sam uglavnom izgubio interes. Smak je bio moj omiljeni band u prvom-drugom razredu gimnazije. Obožavao sam Točka i išao na koncerte. Naročito volim taj prvi Točkov solo album. Ali, posle Crne Dame takođe sam prestao da ih pratim. Riblja Čorba je sa prvim albumom bila nešto stvarno novo na jugoslovenskoj sceni. Sećam se tog legendarnog koncerta na Tašmajdanskom stadionu, to je stvarno bilo moćno. Ali, posle Borinog povratka iz vojske, pa nadalje, više me nije impresioniralo to što rade. Što se tiče grupe Time, to je bio bend koji sam uvek voleo a volim ga i danas i to sva tri albuma, kao i Dadin solo album Neosedlani. On je za mene najbolji jugoslovenski rok pevač svih vremena. Naravno, i njega sam prestao da pratim posle Neosedlanih, izgledalo mi je da se malo pogubio u autorskom smislu, mada i dan-danas opasno peva.

E, a Buldožer, ali samo dok je Brecelj bio tamo, to je moj apsolutno najomiljeniji domaći bend ikad. Naročito smo Jovec i ja otkidali na njih u toj prvoj postavi. Gledao sam ih dva puta u toj postavi, jednom na Boom festivalu 1976. i drugi put, krajem 1970-ih na Filozofskom fakultetu u Beogradu. To, kako je Brecelj izgledao i šta je radio na sceni, nepovratno je uticalo na mene, i na to kako ja doživljavam šta pevač i frontmen treba da radi na sceni. Gledajući danas spot za Krokodili dolaze iz legendarnog Rokenrolera, potpuno mi je očigledno da je sve što sam ja tamo radio bilo totalna imitacija Marka Brecelja. Bio je to prvi put da sam uopšte stao pred kamere i naravno da sam se trudio da se ponašam onako kako sam mislio da bi Brecelj to radio. Nema nikog kog više poštujem iz jugoslovenskog rokenrola 1970-ih od Marka Brecelja.

Novi talas bio je značajan već i po tome što su odjednom i muzičari i publika i novinari pripadali istoj generaciji, delili iste muzičke ukuse, sleng, modu itd. Je li vam zbog toga bilo lakše u neku ruku?

– Pa sigurno da jeste. Zato se to i zove talas, što se odjednom u svim sferama pojavio veliki broj ljudi koji dele blisku estetiku i poglede na umetnost i život. Meni je to sve tada izgledalo kao nešto potpuno normalno i prirodno. Ali, gledajući iz današnje perspektive i saznanja da se to od tad nikad više nije ponovilo, niti se približno slična stvar desila, vidim koliko je to u stvari bilo nešto posebno i originalno. To je bilo kao Swinging London sredinom 1960-ih ili psihodelična scena San Franciska u drugoj polovini 1960-ih ili pocetak punk rocka u Njujorku 1970-ih, odnosno folk-bum u Njujorku početkom 1960-ih.

Da li je novi talas u Beogradu bio revolucionaran ili je zadržavao izvesnu konzervativnost unutar sebe? Da li su žene, drugačije seksualne orijentacije, alternativni životni stilovi i sl. bili široko prihvaćeni unutar scene, kao i sve druge manjine?

– Pa, to je ipak individualno, kako ko. Meni se ipak čini da je bio solidan broj ljudi koji su bili spremni da prihvate različitosti, možda više nego pre. Ali, svakako da je bio revolucionaran, po mnogim pitanjima.

Foto: Srđan Gojković Gile, bend Hipnotisano pile, 1979 godina, Privatna arhiva

Kako je uopšte izgledao Beograd u to doba – kako ga ti pamtiš? Da li je bio skučen i mali grad, ili je nudio velike mogućnosti?

– Ja ga pamtim kao mračan, hladan, skučen, s kraja 1970-ih. Kao svet kojim je rukovodila neka starija generacija, konzervativna, što se odupirala promenama. Pritom, to je bio svet kojim su uglavnom upravljali komunistički aparatčici, koji su bili u strahu od onih iznad sebe i, kao posledica toga, uglavnom bili u paranoji od bilo čega što je drugačije i novo.
Ali, srećom postojao je SKC kao mesto od najvećeg mogućeg značaja, kolevka za sve ono što će se razviti u narednom periodu. Ja sam SKC doživljavao kao obrazovnu instituciju, puno više od bilo koje škole koju sam pohađao. Svi mi klinci koji smo tamo visili bili smo neko dobro seme, a SKC je bio plodna zemlja koja nam je omogućila da proklijamo i kasnije procvetamo. Veliko je pitanje šta bi se desilo da SKC nije bio takav kakav je bio u to vreme. A to znači da su tamo bili pravi ljudi na pravim mestima i da su oni sve to omogućili. I danas postoji SKC, ali to je sad samo neka lepa zgrada u Beogradu. Odavno je sve kreativno što je tamo bilo – rasterano. Već je polovinom 1980-ih to počelo. Bilo je naravno tu i tamo još ponekog ko je imao taj značaj, kao ona glavna postava sa kraja 1970-ih, ali osipanje je već bilo u toku.

Kako je izgledao jedan tipičan vikend u Beogradu, u vreme kad si bio u starijim razredima gimnazije? Šta biste smislili i uradili da ga lepo provedete, ti i tvoje društvo?

– Pa, bilo je nekoliko mesta gde smo se skupljali. Uglavnom je to bilo ispred ekspres restorana Zagreb (Ruski Car). Onda bi se šetali do platoa ispred Filozofskog fakulteta ili do restorana Grčka kraljica, na uglu Rajićeve ulice. Možda bismo seli u kafanu Proleće da popijemo čaj ili leti u baštu Pevca. Naravno, ako je bio neki program u SKC-u, svi bi bili tamo. Izložba, koncert, projekcije filmova, tribine, pozorišne predstave.

Hipnotisano pile, 1979. godina, Foto: Privatna arhiva

Kad si otkrio da ne možeš bez muzike? Kako si se snalazio da dođeš do ploča koje si ti lično želeo?

– Već negde početkom gimnazije, prvi razred, ja sam bio totalno opsednut muzikom i skupljanjem ploča. Svaki dan sam išao u Jugotonovu prodavnicu, koja je bila tamo gde je sad parking pored zgrade Politike i u prodavnicu “Kultura“, koja je bila prekoputa bioskopa Zvezda. U Jugotonu su me puštali u magacin, da prvi vidim šta je stiglo u kutijama iz Zagreba, pre nego što su ploče unete u radnju. Naručivao sam i poštom iz Britanije, uglavnom Cob Records. Ubacim dinare u pismo, stavim indigo oko love, da se ne vidi da je novac u pismu i pošaljem. Uvek su stizale i to je bio moj mali raj, kad stigne paket iz Velsa, odakle je bio Cob.

Sećam se kad sam prvi put bio u Engleskoj mesec dana, posle prvog gimnazije. Išao sam sâm u britansku porodicu da učim jezik. Problem je nastao kad sam ušao u prodavnicu ploča i nisam mogao da verujem da tamo ima sve da se kupi, svi albumi svih bendova koji su me zanimali. To je bio veliki kulturni šok za mene. Imao sam 17 godina i od mame dobio džeparac za mesec dana. Ja sam sve to potrošio u prvih 5-6 dana. Tačno se sećam da sam se vratio u Beograd sa 52 ploče, nisam kupio ništa drugo. Ni majicu, ni farmerke, ništa, samo ploče. Bila mi je frka kako da to unesem bez carine u Jugoslaviju, pošto si mogao samo pet ploča da uneseš. Onda sam ja napravio pakete po pet albuma u kesi i u avionu delio nepoznatim ljudima sa molbom da mi prenesu preko carine. Plan je uspeo i ja sam uneo svih 52 albuma, mislio sam da sam najbogatiji čovek na svetu.

Ispričaj nam nešto o tim svojim putovanjima u London – kako je jedan jugoslovenski klinac uspevao u to vreme da dođe do Velike Britanije i da se u njoj lepo provede? Šta si sve tamo naučio ili video, a što si poželeo da preneseš kući?

– U to vreme postojala je nekakva agencija koja je omogućavala da srednjoškolci preko letnjeg raspusta borave u Engleskoj, u nečijoj porodici, gde sam živeo i hranio se, a časove engleskog jezika imali smo u nekom koledžu. Bilo je i izleta po nekim školskim centrima kao što su Oksford i Kejmbridž, a vodili su nas i u London, u muzeje i tako to. Neko bi rekao – indoktrinirali su nas engleskom kulturom.

Prvi put sam išao posle prvog gimnazije, imao sam 17 godina i bio sam u mestu Voking, odakle su Paul Weller i grupa The Jam. Već sam u nekim intervjuima pričao da sam bio u kući kod Paula Wellera te 1977 godine. Sprijateljio sam se sa jednim Englezom, malo starijim od mene, koji je bio grafički dizajner i isto se zvao Paul. Naravno, ukapirali smo se zbog obostrane ljubavi za rokenrol, on je živeo u kući prekoputa one u kojoj sam ja boravio. Iako tada još nisam svirao, rekao sam mu da se ložim da sviram bubnjeve i on mi je predložio da odemo kod njegovog ortaka Paula koji je osnovao neki band The Jam, za koji ja tad nikad nisam čuo. Rekao je da oni probaju u njihovoj garaži i da odemo tamo. Pošto smo banuli nenajavljeni, nismo zatekli Wellera, ali nas je ljubazno primio njegov tata. Tu smo popili pivo i posle pola sata otišli. Ja sam tek možda godinu dana kasnije shvatio kod koga sam ja to u stvari bio, kad sam sklopio kockice-slagalice koje sam imao. A to je bilo Paul + Voking + New Wave band.

Išao sam u toj varijanti još dva puta u Englesku, oba puta u grad Krojdon. 1978. godina je bila značajna, jer sam tamo upoznao Ljubu i Joveca, a i gledao Dylanov veliki koncert na Blackbush aerodromu. Taj koncert je prelomio nešto u meni i ja sam samom sebi zadao da moram da budem u rokenrol bendu i da to mora biti moje zanimanje, ništa drugo me ionako nije privlačilo kao to.

Gile, Marina, Ljuba i Jovec 1981. Foto: Goran Vejvoda

1979. godine, opet Krojdon. Ovog puta je ta neka žena iz agencije prepoznala u meni nekog ko može da organizuje grupu ljudi, i ko dovoljno dobro govori engleski. Tako da mi je ponudila da ja idem besplatno, a da zauzvrat budem kao neki vođa te grupe, pomognem oko njihovog smeštaja i komuniciram između studenata i engleskih organizatora.
Sve je lepo funkcionisalo, dok nisam poveo jednu manju grupu ljudi na koncert grupe Led Zeppelin na Knebworth festivalu, bez da sam konsultovao engleske organizatore. Mi smo otišli dan ranije i spavali na livadi u vrećama, da bismo ušli čim otvore kapije i naravno zauzeli što bolja mesta.

Engleski organizator je pobesneo i govorio mi da nisam normalan što vodim decu na jedno takvo užasno mesto kao sto je rok koncert Zeppelina. I, naravno, to je bio kraj moje saradnje i posla turističkog organizatora.

Iako sam posle gimnazije upisao fakultet Turizmologije, kako se to tad zvalo, nisam ga završio. Došao sam do treće godine, ali onda je izašao Paket aranžman i studiranje je palo u drugi plan.

Engleska kultura i umetnost, a naročito rokenrol, presudno su uticali na mene u godinama između sedamnaeste i osamnaeste, kad sam se i formirao kao ličnost. I dan-danas je taj uticaj prilično inkorporiran u mene, u pogledima na život, verovatno više nego ono što su nas učili u socijalističkom obrazovanju, po školama u Jugoslaviji.

Sutra: Giletova ispovest (2)

Komentari

Vaš komentar