Ovaj intervju pokušaj je da se ustanovi da li je Uroš Đurić ekstrovertni rokenrol superstar bez benda, ali sa sjajnim smislom za humor, pasionirani usmeni istoričar gradskih potkultura ili pak senzibilni vizuelni umetnik koji najvećim delom boravi u sferi ogromnog napora da svoj talenat pokrene dalje i ... ne zaustavi se na tom putu nikada.
Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Tragajući za svojim glasom u slikarstvu, Uroš Đurić došao je do inovativne formule karijere, koja beleži autentično pojavljivanje u likovnoj umetnosti, jednako kao i u pank bendu, elektronskim medijima, filmovima i štampi. Njegove slike zato polako završavaju u prestižnim galerijama i kolekcijama širom sveta, pa je tako ovog leta muzej Albertina u Beču, jedna od najznačajnijih tamošnjih institucija u oblasti vizuelnih umetnosti, otkupila njih nekoliko.
Aktivan je i na domaćoj sceni, mada – sticajem okolnosti – u poslednje vreme ne onoliko koliko je poznat i priznat van srpskih granica. Ipak, na izložbi „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993–2019.” u MSUB može se videti Đurićev „Leteći autoportret sa Miličinim planinama prelećem Bernikove fabrike, jednu, drugu, treću, četvrtu… Postkubistička ravnica, Krambovi oblaci” (1994/ulje/platno, 80×100 cm), a izložba „… ako utopija uspe…“ u Galeriji Doma omladine Beograda, u kojoj smo se sa njim i susreli, takođe je ovog avgusta predstavila niz njegovih briljantnih radova.
Ovaj intervju pokušaj je da se ustanovi da li je Uroš Đurić ekstrovertni rokenrol superstar bez benda, ali sa sjajnim smislom za humor, pasionirani usmeni istoričar gradskih potkultura ili pak senzibilni vizuelni umetnik koji najvećim delom boravi u sferi ogromnog napora da svoj talenat pokrene dalje i … ne zaustavi se na tom putu nikada.
Susreli smo se sa svim ovim njegovim stranama i usput se ludo zabavili.
Kako ti sad deluje postavka “…ako utopija uspe…“?
– Dugo nisam učestvovao na izložbi koja se kulturološki dotiče fenomena miksa ili crossovera savremenih vizuelnih umetnika i autora sa alter-rok scene. Poslednji put je to bilo, čini mi se, u Frankfurter kunstferajnu na izložbi „Experimenta Folklore“, a u Beogradu još od vremena Urbazone devedesetih. Prvo što pada u oči jeste zastupljenost tri različite generacije. Ispostavilo se da sam najstariji ne samo po godinama, već i po tome što sam svoj prvi nastup imao u Dadovu još u decembru 1979. godine – mislim da se neki protagonisti ove izložbe nisu tad ni rodili (smeh). Tito je još bio živ.
Stoga su naša iskustva vezana za doživljaj rokenrola i kako se ticao naših života bitno drugačija. Ja sam neko ko se bukvalno rodio u njemu, kao mali nosio sam bit frizuru zbog koje su me zvali ’Bitls’. Moje najranije pojavljivanje u javnosti datira iz januara 1967. u emisiji Jovana Ristića “Koncert za ludi, mladi svet“ (prvoj emisiji Radio Televizije Beograd sa našim rokenrol sastavima), kad članovi benda Oni pominju kako eto tu u kući gde drže probe živi neki klinac zbog kojeg strepe da ga buka koju prave može poremetiti. A bilo je potpuno suprotno: živeo sam u kući na Čuburi s njihovim bubnjarem Rudijem Karajovićem, koji je izgledao kao Ian Hunter, vođa sastava Mott the Hoople. Izašao bi iz sobe s tamnim rud-boj naočarama, obučen u belu košulju, crno strukirano bit odelo, leptir mašnu, na glavi bi imao plavu loknavu periku, a to je bila neka 1967. ili 1968. godina i ja, kad ga prvi put ugledah tako maskiranog u holu, usr’o sam se od straha i zaždio da prijavim kevi. Bio je obešenjak. U istom tom holu jednom je ostavio plastično govno koje je doneo iz Pariza, gde je našim gastosima na Gar di Nordu valjao falsifikovane vozne karte za Tapijev račun, te se oko govneta skupio kružok Mutapove 13 da zaseda ko se istovario na sred kuće, sve ukazujući na mene.
Mi smo inače svi živeli u faktički nedeljivom zajedničkom prostoru, nekoj vrsti prisilne komune – vili Momčila Jankovića, načelnika resora pravde u komesarskoj upravi Milana Aćimovića i na kratko ministra bez portfelja u Nedićevoj vladi. Stigao je da bude jedan od potpisnika Uredbe o prekim sudovima u kojoj je propisano da će se kazniti smrću svako ko “rečima ili delom ispoljava komunizam ili anarhizam, ili pripada organizaciji koja to ispoveda“. Po ulasku partizana, bio je među prvima streljan, još u novembru 1944, a onda su sirotinju koja je proterana ili ostala bez imovine tokom rata – sve zajedno natrpali u tu kuću. Pre nas su tu obitavali visoki zvaničnici narodne vlasti, prvo Pera Stambolić, pa Dušan Petrović Šane, a onda sve niži i niži funkcioneri – kako su već otkrivali Dedinje, te radije odlazili tamo nego na Vračar, čije su vile opustele (smeh). Stanka Karajović, Rudijeva majka, koja je radeći kao spremačica u republičkom SUP-u dobila tu smeštaj, zatekla je zamenika tadašnjeg javnog tužioca Miloša Minića kako rola tepih pre odlaska… Nisu ostavili ništa od pokućstva sem lustera, odneli bi i njega, nego je bio postavljen visoko. Po useljenju, živeli smo kao u skvotu – svako u svom delu, ali bez ikakvih pregrada između nas i ostalih stanara, uključujući braću Karajović koji su bili skoro 15 godina stariji od mene. Tako sam ja imao dva života – jedan klinački i jedan starmali, sa svim tim mladićima i njihovim oskudno odevenim devojkama, koji su me vukli svuda sa sobom i za mene je to bilo najčarobnije moguće detinjstvo. Ako dođe vespa u kraj – voze me vespom. Ako se igra neki fudbal – vode me na fudbal. Sve živo sam prošao sa njima, naučio da pijem iz flaše, iz tetrapaka, naučio da vozim bicikl bez pomoćnih točkova, naučio tablić, remi i šah, čak sam i nemački učio: mislim, to je bio nemački prilagođen mom uzrastu. Tako se “nemoj da diraš” kaže “najne dire”, “nemoj da pipaš” – “najne pipe”, a kolonjska voda je “kelniš”. Tu sam stekao praksu kojom sam kasnije preuzimao pojave iz svetske umetnosti (smeh).
Kad malo bolje razmislim, na ovoj izložbi suštinski su predstavljene čak četiri generacije. Ja bih tu bio ona prva – moj bljesak na muzičkoj sceni vezan je za kraj 1970-ih i početak 1980-ih. Poslednji bend s kojim sam radio raspao se krajem leta 1982, a u jesen iste godine Disciplina Kičme i Partibrejkers su svojim prvim nastupima podigli letvicu tako visoko, da sam bio u fazonu – ok, odoh ja u polje vizuelnog u kojem plivam k’o riba u vodi i gde mogu da razvijem isti ovaj jezik kojim sam hteo da se pozabavim u muzici. Bilo je to čudesno vreme na hiljadu i jedan način – nije postojala nikakva ideja da ti mnogobrojni bendovi koji su tada delovali, počevši od Urbane gerile, treba da se profesionalno bave muzikom. Mislim da niko od nas nije ušao u sve to sa idejom da bude muzičar. Na kraju se isprofilisalo svega par imena, ali kad pomisliš da je tih nekoliko momaka od 16 godina, koji su činili Urbanu gerilu i prepoznali se međusobno, svi do jednog kasnije ostavili dubok pečat… imaš Caneta koji je izrastao u ikonu celog jugoslovenskog prostora, imaš Vlajsu koji je dobitnik NIN-ove nagrade, imaš Rosu koji je zamenik glavnog urednika u Nedeljniku i jedan od vodećih novinara u zemlji, imaš Loku kao značajnog izdavača, Dražu koji je svirao bubnjeve na ključnim pločama i turnejama Lajbaha, Kebru… Konačno, imaš mene u jednom tranzicionom periodu za bend. Tada su grupe inače menjale članove na svaka 3-4 meseca, ali je to u ono vreme nama bilo kao 3-4 godine, jer je sve bilo tako intenzivno. Nastupali smo po sobama i podrumima, na probama bi se skupilo i po tridesetak ljudi koji bi tu fluktuirali i od toga bi nastao mini-koncert. Neverovatno kolika je to bila posvećenost, da se uobliči iskaz. Uvek volim da govorim o iskazu – ono što želiš u kreativnom procesu jeste da iskažeš određen stav i viziju koja te nagriza iznutra sve vreme, što je jedna teško objašnjiva potreba. Jezička forma ne može dobro da izrazi taj unutrašnji nemir, tu neku vrstu duhovnog tremora.
Šta se desilo sa tim unutrašnjim nemirom u međuvremenu? Teško da ga neko u novoj generaciji oseća na isti način kao što ste vi, izgleda?
– Ne verujem da ga niko ne oseća… Al’ ipak – samo da vas podsetim da je pola godine pre nego što je Urbana gerila počela da radi – ovde vladalo potpuno mrtvilo. I to mrtvilo koje je najbolje opisao Mika Oklop u svojoj priči “Siv”, a objavio Bata Dramićanin, zvani Bata Knjiga, iz kultne knjižare u Cetinjskoj, ukoliko ga se iko još uvek seća. To je fantastična priča o Beogradu s kraja 1970-ih, o sivilu koje je tad vladalo. Tu Mika u preambuli citira ortaka – pominje ga i u “CA. Blues”, a on se zove Scott Christopher Wren, i potomak je ser Kristofera Rena, arhitekte koji je projektovao Katedralu svetog Pavla u Londonu. Priča počinje citatom mlađeg Kristofera, kog je Mika očito doveo u Beograd: “Čoveče, ovaj grad je toliko siv, da ljudi u njemu zaspe usred seksa”. Ludačka priča, objavljena kao jedna malena tanka brošura. Mislim da je Beograd te epohe odlično opisao i Tirke, dok je tematski šarao po svojoj kolumni u NIN-u, recimo priče o Dragstoru ili o Beogradskom fantomu… to su ti bile atrakcije, ali samo zato što je grad bio toliko lišen sadržaja, da je čak jedna takva budalaština, kao što je vratolomna vožnja od desetak sekundi po Slaviji – bila u stanju da ga svake noći uzburka.
Ovde se sve zatvaralo jako rano – još početkom 1980-ih mi smo počinjali izlazak u šest popodne, jer je u Pevcu bio fajront u 10 uveče. One tetke s belim pregačama, crnom suknjom i borosanama što su u socijalizmu tamo šljakale kao konobarice, postajale su nervozne pred kraj radnog vremena i počinjale još u pola 10 da blinkuju osvetljenje, k’o primitivni strobo, niti bi više uzimale porudžbine. Klubovi su takođe radili do 10, svi koncerti su počinjali u osam. Do pola 11 uveče nije bilo više ničeg otvorenog – a noćni prevoz nije ni postojao posle ponoći. Pa u ovom gradu se posle ponoći ostajalo samo za Novu godinu, realno… Kulturološki potpuno drugačiji način života nego sad.
Danas je naprotiv sve šareno, ali nekako na istovetan način, pa je baš zbog toga opet sve sivo. Dobro, ovo nije više isti grad, ali da li i dalje postoji u njemu taj isti potencijal da ponovo nešto eksplodira iz mrtvila?
– Uvek nešto eksplodira. Sećam se zasićenja pankom, njegovim derivatima i kako je ljudima dozlogrdilo, pa je negde sredinom 1980-ih opet počelo urušavanje, mislim oko 1985. Tu je praktično Koja sa Disciplinom održavao sve, on i naravno rani Brejkersi. Pa se i to u jednom trenutku raspalo, zatvorili su i Pivaru kao poslednje utočište alter scene i tad stvar preuzima Akademija, ali su to sve repovi prethodnog perioda. Suštinska promena je došla tek sa talasom krajem 1980-ih, u kome je, barem meni, pojava Budweisera bila taj inicijalni trenutak kad se profiliše novi jezik. Nisu oni bili da sad padneš na dupe, al’ s njima kreće novo doba. Budweiser i Basadžija div (vodio ih je basista Dža ili bu), Kazna za uši, takođe iz te generacije, nosioci su drugačijeg zvuka. Oni su svi bili u ’noiz’ kulturi u vreme kad je grandž u Sijetlu tek stasavao – a to je potpuno preklapanje s globalnim trendovima, što znači da je Beograd imao osećaj za cajtgajst. Ovde se i pored oskudnih mogućnosti jako dobro čitalo vreme. Ali, problem koji ostaje jesu javne službe u kulturi, prostori, izdavači. Nikad nisu reagovali na vreme, niti bili spremni da podrže nove pojave na odgovarajući način, kao što je to recimo bio slučaj u Hrvatskoj i Sloveniji, bar na omladinskom nivou. Recimo, u Beogradu se vrlo rano pojavio pank bend – zvao se Košmar – o njima nit’ se govori, nit’ se piše.
Predvodio ih je Srđan koji je kasnije završio FDU i početkom 1990-ih završio kod Arkana u Erdutu. Živo pamtim njihove plakate po Beogradu u zimu 1977/78. (prim aut: u isto vreme kad počinju da rade i Pankrti u Ljubljani), a seća ih se i (Inspektor) Blaža, koji je bio na njihovom nastupu. Pojava Košmara u gradu bila je sama po sebi ludilo, jer je ceo grad bio il’ u džez roku il’ u hard roku, i to nigde nije zabeleženo, ubrzo potom su se rasturili, niko to više ni ne pamti. A ti što decenijama pričaju da su bili prvi, žive u zabludi misleći da su prvi, al’ u stvari nisu (smeh). Nisu znali da je postojao neko ko je bio prviji od njih. Ja sam tad još bio suviše klinac da bih zaglavio na njihovom nastupu – moj prvi koncert bio je Smak u Pioniru septembra 1977, sedenje na stolicama u parteru – ali se zato sećam tih crno-belih plakata kojima je bio oblepljen centar grada: kao kroz maglu mi se javlja neka slomljena mašinka… pa izvedeno nešto sa slovom A u reči KošmAr, u obliku simbola za anarhiju. Nisam više ni siguran, a Srđan odavno nije među nama da to potvrdi il’ opovrgne.
Beograd je uvek pun skrivenih priča?
– Naravno. Poput laguma kojima je ispresecan. Među meni najomiljenije priče spada pripovest o jednom našem čuvenom, naglašeno nacionalno ’osvešćenom’ desničaru. Na osnovu nje skrojio sam tezu kako se ovaj dasa transformisao u rasistu – imam autentična svedočenja o događajima, od tadašnjih bliskih mu osoba, na koje referišem. Lik je bio jedan od najvećih fanova Travolte. Zalazio je redovno u diskoteke, prijavio se na „Travoltijadu“ u Domu omladine Beograda, dakle učestvovao je na takmičenju – i stigao u samo finale s ogromnim očekivanjima, već je video sebe kao pobednika… I u finalu ga odere nepoznati Hamit Đogani! Mislim da je to bilo 1979. I ovaj padne u žešći bedak zbog toga, čovek potpuno potone. Zamisli fašistu u nastajanju, koji to još ne zna, kako đuska k’o Travolta? I Đoganija, Roma s Mirijeva koji ga oduva. A ovaj se istraumira do te mere da mu to odredi dalju sudbinu.
Nekad je potkultura imala odjek u mainstreamu, pa tako i disko. Šta bi ti rekao, kakav je odnos potkulture i mainstreama danas?
– Sad je lakše nego ikad. Recimo, još 2015. ili 2016. zapazio sam na MTV-u u onim programima u gluvo doba Duu Lipu sa nekim underground dubstep singlom, odnosno spotom u kome se oseti da je ona po kvalitetu iznad svih – mogao si sasvim jasno da vidiš potencijal za nešto veće i, dok dlanom o dlan, evo je s 50 miliona pratilaca samo na Instagramu. A kod nas… mi smo samo ogoljena varijanta onog što se dešava u svetu – i u Srba je lakše nego ikad postati zvezda, ukoliko imaš makar nekog talenta – ali, ovde te dočeka drugi problem, a to je kakvi su nam tržišni mehanizmi. Mi vrednujemo stvari u evropskom duhu – ali poslujemo orijentalno. Sistem nam je naopak – želimo da budemo prepoznati po zapadnim vrednostima, ali smo vaćaroši u dilovima. Inače, imamo ideje i instinkt. I u tome je sva razlika između nas i komšiluka, jedna civilizacijska granica koja je davno povučena, pa su neki i pored orijentalnog mentaliteta praktičniji taman za onoliko koliko su bili pod Austrijancima koji su ih peglali… A kod nas sve obrnuto, mi nikad nismo izašli iz orijentalnog načina poslovanja, dok nam se mentalitet odavno prozapadio, i to je naše najveće prokletstvo.
Kako u slikarstvu potkultura dolazi do mainstreama?
– Znate kako – dolazi tamo gde su stvari generalno otvorenije, ali je važno istaći da su često baš institucije te koje su daleko otvorenije nego tržište. U institucijama češće susrećete ličnosti širih pogleda, školovane, koji nemaju razloga da trguju… Pop art je u Americi postao prihvaćen preko vodećih muzeja – Metropolitena i MoMA muzeja moderne umetnosti, krajem 1960-ih, kad su za kustosa i direktora došli Henri Geldcaler i Ričard Oldenburg. Oni su bili pajtosi s nosiocima nove scene – Vorholom, Hoknijem, koji je zbog otvorenosti i došao iz Londona u Ameriku još sredinom 1960-ih. Uvek mora da postoji neka vrsta prepoznavanja, neko ko te izvuče u prvi plan. Ne verujem da u umetnosti možeš da planiraš kao u sportu – niko ne može sebi da kaže, evo ja ću kao umetnik sad da radim to i to, pa će jednog dana moji radovi biti izloženi u Tejtu; dok recimo kao teniser, tačno znaš kojim putem treba da ideš i šta sve treba da uradiš, da bi jednog dana bio broj jedan u svetu. Pre svega moraš biti posvećen, ali u umetnosti ni to ne znači da ćeš biti prihvaćen – sve zavisi od toga da li su svetlosti pozornice okrenute u pravom trenutku ka tebi. Baskijat je tako uspeo, u njemu su bili povezani i duh vremena i socijalna inteligencija, ali je bilo i kritičara koji su videli u njemu nešto važno, kao i galerista, koji su ništa manje značajni, naročito ako su spremni da rizikuju.
Kako bi ti procenio svoje sadašnje mesto na našoj sceni likovne umetnosti?
– Ja sam imao tu sreću da budem prepoznat odmah na startu. Tako da, što se tiče valorizacije mog dela, uvek sam, još od samog početka, imao visoku poziciju u stručnim krugovima. Jer, ako ti se desi to što se meni desilo, da već na prvom profesionalnom izlaganju na Oktobarskom salonu budeš ovenčan otkupnom nagradom od strane žirija kojim predsedava Ješa Denegri… realno si rešio svoju budućnost. Ali, postojale su veće zvezde od mene na likovnoj sceni u tom trenutku, ljudi koji su radili zaprepašćujuće stvari. Umetnici koji su stvarali na takav način da je bilo neophodno da im SKC omogući realizaciju radova u fabričkim pogonima tipa Železara Smederevo, koja nije ništa proizvodila tokom embarga, ali je makar izlila ta dela. Sad zamisli šta to znači da ti Železara realizuje umetnički rad. A to su bili ljudi koji su u tom trenutku imali između 25 i 30 godina: Srđan Apostolović, Mira Đorđević, Ivan Ilić… Onog trenutka kad je sredinom 1990-ih taj dil propao, i SKC izašao iz priče, oni su pukli i nisu se više oporavili – sve što su uradili, zapravo su uradili do svoje trideset i neke godine, i mislim da su bili svesni toga. Ti radovi su i danas spektakularni, za većinu nedostižni. Još uvek možeš da razmišljaš o njihovom značaju, toliko su te stvari grandiozne. Ali, oni su kao stvaraoci nestali… E sad, pošto smo Markuš i ja počeli bukvalno s kintom iz džepa, a manje-više tako i dan-danas radim, uspeo sam da ovladam jednim načinom mišljenja i minimalnim sredstvima materijalizujem radove od značaja, koji su bez obzira na svoj produkcijski kapacitet predstavljali prelomnu tačku na sceni. I uvek sam imao sreću da budem korak ispred ostalih – zato što sam bio primoran da se tako usmerim, premda sam sve vreme radio sa treš materijalima i alatima. Fotoaparat kojim sam realizovao “Populistički projekat” bio je Nikon AF-600, dakle popularni “idiot”, pazario sam ga polovnog za 150 maraka, a on mi ih je doneo na desetine hiljada… Ako se u startu usmeriš ka principima samoodrživosti, možda i potraješ.
Teško je govoriti o sebi i sopstvenom iskustvu. Verujem da je svaka struktura, pa i ona autorska – jedinstvena – kako ličnosti tako i socijalnog backgrounda, što je podjednako važno. Kao i motivi – ja sam uvek imao jedan motiv više, jer sam bio prinuđen da opstanem. Imati postignuće, za mene je bilo pitanje gole egzistencije, jer sam od toga živeo, plaćao račune, prehranjivao se. Morao sam brzo da naučim kako da imam rezultat živeći od umetnosti, kao i svega drugog čega bih se dohvatio. I sve sam hteo da naučim – ako je trebalo napisati tekst za neki časopis za 10 maraka, ja bih naučio da pišem, seo bih i napisao, jer mi je trebalo 10 maraka. Tako da sad umem da pišem. Ako je trebalo da se radi kao voditelj na Radiju B92, ja koji sam bio mutav i kome si morao da vadiš reči kleštima iz usta, naučio sam da govorim tečno. To mi je kasnije veoma pomoglo, kad sam dobijao priliku da držim predavanja i radionice na nekim akademijama. I to na stranom, engleskom jeziku, kojim sam potpuno ovladao zahvaljujući Marku Hokeru, arhitekti iz Glazgova (autoru dokumentarca „Zombie Town“ o Beogradu 1990-ih koji je rađen za BBC / Channel 4), vodeći dugotrajne razgovore prilikom njegovih boravaka u Beogradu između 1993. i 1996. Potom sam ga još usavršio gledajući sa svojom ćerkom South Park i Cartoon Network – na kraju sam počeo da razmišljam na engleskom i pišem referentne tekstove. Sve je pitanje toga da budeš bačen u vatru i da nemaš problem s tim. K’o kad te keva baci u vodu pa proplivaš… mislim da su u mom slučaju to bili samo različiti načini da naučim da plivam, simbolički rečeno.
Da, veoma je važna ta veza govora, odnosno rečnika kojim raspolažeš – i slikarstva ili bilo koje druge umetnosti. Ljudi koji imaju bogat rečnik, ukoliko naravno imaju značajan sadržaj u sebi, mogu bilo šta dobro da urade. Kako si ti konkretno osetio da se tvoje slikarstvo razvija?
– Oseti se, vidi se to. Godinama sam pokušavao da slikam, i videlo se da tu ima nečega, ali to nije bilo to – bilo je amaterski, sa nekim darom, i to je sve. Potom sam otkrio jednu jeftinu tehniku – uljane pastele – kojima je inače voleo da radi i Baskijat, što sam tek kasnije saznao. To je jedna primarna, rudimentarna tehnika, ali sa prilično dobrim efektom. Radio sam pastele u blokovima A 4 formata, jer za više nikad nisam imao para. I tako sam, zahvaljujući tim malim radovima, postao poznat. Pri tom sam bio degenerik, lenčuga, mislim da sam to i dan-danas. Voleo sam da dangubim, plandujem – stvarno sam gluvario nestvarnim intenzitetom. Uz to, imam u sebi neku prirođenu ravnodušnost prema svemu, inertnost. Nisam imao velikih ciljeva, ali te sam život natera da se postaraš za sebe. Pokaže ti mesto koje te čeka u takvom poretku, a ja nikad nisam bio spreman da pokleknem i klonem – doći ću do ruba egzistencije, ali nikad ga neću preći – mada bih u suštini najviše voleo da živim u hotelu i da me služe (smeh). Mene je kevina tetka zvala Grof Ćano kad sam bio klinac, jer nisam hteo da ustajem pre 10 – ma kakva škola! Za mene je škola postojala samo u popodnevnoj smeni.
E sad – u jednom trenutku, dok sam još bio na prvoj godini studija i žvrljao nešto po ceo dan, tokom januarskih ferija mi izleti neki komad. Napravio sam nekog debelog, nazvao ga „Debeli“ i ovako stao i gledao u neverici – šta je sad ovo? Prvi put je to bilo jedno celovito delo koje nije ličilo ni na šta i ni na koga, nikakva transavangarda, nikakav neoekspresionizam, Neue Wilde, ma ništa meni poznato. Prosto rad koji je izašao iz mene i ostavio me skamenjenog. Tu nastupa frustracija – nije u pitanju moja fantazija o nemogućnosti, nešto subjektivno, nego nemogućnost zasnovana na objektivnim okolnostima. Prava frustracija nastupa zato što stvarno nešto ne može da se realizuje, a ne zato što ti to umišljaš. U mom slučaju, shvatio sam odmah da ja već u sledećem crtežu ne mogu to da postignem, nego da moram sad da gulim i radim da bih nastavio u tom smeru, jer sam na dobrom putu. I zaista, trebalo mi je još šest meseci rintanja, dok nisam počeo da izbacujem jedan za drugim tako kvalitetne radove. To je bila prosto najava, iskra posle koje kažeš: „Evo ga, to je to što treba da radim“ – ali sam morao svakodnevno da radim kako bih došao do toga da trajno raspolažem umećem produkcije vrhunskih dela. Sad tačno vidim, kad gledam te radove, kako sam se sve više oslobađao uticaja i viškova, i sve više postajao ja, i uzbudljivo je s koliko jasnoće taj proces može da se prati.
Sutra: O Albertini, Marini, SANU, prosvetiteljima i “mogućnostima koje postoje”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare