Skandal u Narodnom pozorištu: Legendarnu glumicu isterali rečima "marš napolje!": "Upravnik stoji i sve to gleda, i još mi kaže znam ko ste"

Ali, pored toga, doživela je uvrede kakve, kako kaže za Danas, nije mogla ni da zamisli da mogu da se dese u nekoj instituciji kulture.

– To je apsolutno bila scena za teatar apsurda, tragikomediju ili neki krimi film, ne znam kako da je nazovem, pošto sam još uvek zapanjena – objašnjava Boba Stojnić. – Ušla sam u zgradu Narodnog iz Francuske ulice, ljubazno se javila ljudima iz obezbeđenju na portirnici sa uobičajenim ćao, a onda je odjednom ispred mene stao čovek koga ne poznajem i zatražio mi propusnicu. Tek tada sam primetila da su to neki drugi ljudi, jer su nas naši portiri sve poznavali i nikakve propusnice od zaposlenih nisu tražili.

Iznenađeno sam upitala šta će meni propusnica gospodine, ja sam ovde provela više vremena nego u svojoj kući sa svojom porodicom, skoro šezdeset godina, prvakinja sam Drame Narodnog pozorišta, niko mi nikada do sada nije tražio nikakvu propusnicu. Njegov odgovor je bio: „E, više ne može tako, sada su novi propisi, niko više ne može da uđe u zgradu ko se ne legitimiše“.

Prema rečima Bobe Stojnić, čovek iz obezbeđenja joj se još više primikao zaklanjajući joj prolaz, a na njeno pitanje pa koga vi ovde čuvate i od koga, rekao je da on „ništa ne zna, samo mu je rečeno da nikoga ne pušta u zgradu bez propusnice“.

– Tada se u ovu scenu umešao čovek koji je stajao u blizini, rečima da on zna ko sam ja i koliko sam vremena u Narodnom. Ali, pokušajte malo da se setite, rekao mi je, da ste nekada imali neke identifikacione kartice. Odgovorila sam da, koliko se sećam, takvu karticu nikada nisam imala. Problem je u tome gospodine, rekla sam, što vi od mene u stvari tražite neki ausvajs, što znači da mi neko nije dozvolio da uđem u pozorište u kojem igram.

Nije znao šta da mi kaže i krenuo je ka liftu, a ja sam pitala čoveka iz obezbeđenja ko je taj gospodin. On je upravnik Narodnog, operski pevač. Zaista, rekla sam, pa ja ga nikada nisam ni videla ni čula na našoj sceni.

Tada je, kako opisuje, krenuo nezamisliv haos – „čuvar“ upravnika je krenuo da urla na nju rečima marš napolje, i da joj preti da će zvati policiju ako odmah ne izađe.

– Naravno, bila sam zapanjena, iznervirana, i odlazeći sam im doviknula da su fašisti. Kad sam izašla na ulicu, potpuno šokirana, shvatila sam da više ne želim da uđem u Narodno dok je tu nova uprava. Igram u predstavi „Zli dusi“ Tanje Mandić Rigonat, koja je i dalje jedna od najgledanijih, ali sam je otkazala. Doživotna sam predsednica žirija za nagradu koja nosi ime mog divnog kolege i životnog prijatelja Petra Banićevića, koju najčešče ja i uručujem, i jako mi je žao što ove godine neću biti prisutna.

Izvinila sam se njegovoj porodici i zamolila da razume moju odluku da ne želim da kročim u pozorište koje je čitav moj život – kaže glumica koja je odigrala uloge u antologijskim predstavama ove kuće, ali i na filmu.

Samo poslednjih godina, oduševljavala je publiku nacionalnog teatra u nagrađivanim ostvarenjima koja su se igrala na „kartu više“ – kao Tetka Savka u „Gospođi ministarki“ u režiji Jagoša Markovića, kao Šefova majka u „Seksualnim neurozama naših roditelja“ Tatjane Mandić Rigonat, kao Agafja Jegorovna u „Zlim dusima“…

U Teatru Madlenijanum, Boba Stojnić gotovo dvadeset godina igra naslovnu ulogu, ostarelu Fridu Kalo u istoimenoj predstavi o slavnoj meksičkoj slikarki, u režiji Ivane Vujić. Za ulogu Majke u „Ljubavnom pismu“ Fernanda Arabala koje je sama prevela, i u režiji Tanje Mandić Rigonat, osvojila je brojne nagrade, a predstava je premijerno izvedena na 40. Bitefu.

Oduševljen njenom igrom, jedan od najvećih dramskih pisaca današnjice svoje delo „Čekaj me na nebu ljubavi moja“ posvetio je Bobi Stojnić – svetska premijera predstave je bila u Teatru Madlenijanum, takođe u režiji Tanje Rigonat. U prvom redu sedeo je slavni Arabel, koji joj je potom dao da igra i treću svoju dramu, priču o Pikasu i Daliju…

Biljka iz "Grlom u jagode"

Za brojne generacije gledalaca na ovim prostorima, Boba Stojnić je do danas ostala Biljka iz antologijske serije i filma „Grlom u jagode“, u režiji Srđana Karanovića. Sarađivala je i sa drugim najznačajnijim filmskim autorima (Dušanom Makavejevom, Purišom Đorđevićem, Milošem Radivojevićem, Milanom Jelićem…), a jedna je od omiljenih glumica i nove generacije reditelja.

U autobiografskom filmu „Kako je ovde tako zeleno?“ Nikole Ležaića, koji je ovog leta osvojio tri Zlatne arene u Puli, Zlatnu mimozu za najbolju režiju na Festivalu Herceg Novi, Boba Stojnić je za ulogu njegove tetke dobila odlične kritike. Prošle godine, osvojila je publiku i kritiku likom Majke u filmu „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića, najnagrađivanijem ostvarenju u 2024. čija je svetska premijera bila u Torontu.

Iduće godine premijerno ćemo je gledati u filmu „Pukotina u ledu“ Maje Miloš (igrala je i u njenom debitantskom hitu „Klip“ koji je osvojio brojne nagrade na međunarodnim festivalima), i u trileru „Ruka pravde“ Nemanje Ćeranića. Tu su i njene uloge u najgledanijim serijalima („Klan“, „Mama i tata se igraju rata“, Južni vetar: Na granici, „Poziv“…).

– Ja puno radim, čitam, slikam, pišem, prevodim, družim se sa celim svetom, nekako mi se posrećilo da sve to mogu. Putujem gde god hoću, niko me ne zaustavlja na granicama i ne pita zašto putujem, ili šta ćeš ti ovde. I sad dođe neki portir i kaže mi marš iz Narodnog pozorišta. Nije on mene izbacio, ne može niko da me izbaci odatle, jer sam ja Narodno pozorište. Ali, tragedija je u tome što upravnik stoji i sve to gleda, i još mi kaže znam ko ste. Ne mislim da sam ja najbolja glumica, ali ako se neko šezdeset godina bavi jednim poslom na jednoj sceni, onda mora da mu se ukaže poštovanje, ili makar elementarna pristojnost. Naravno, znam da sam targetirana od vlasti kao i ostali umetnici, i svi ljudi iz drugih profesija koji glasno podržavaju studente i učesnici su njihovih protesta. I sve što se sada dešava u Narodnom je nezapamćena represija – objašnjava Boba Stojnić.

Partijska „desetarka SNS-a“, nova umetnička direktorka Opere Ljubica Vraneš

– Partijska „desetarka SNS-a“, nova umetnička direktorka Opere Ljubica Vraneš, uputila je ovih dana zaposlenima zvanično obaveštenje. Ona tu upozorava da se službeni i poslovni razgovori koji se obavljaju u tekućem radu sa njom smatraju i poslovnom tajnom, u skladu sa aktom o proceni bezbednosnog rizika za objekat, imovinu, živote zaposlenih i posetilaca, kao i poslovanja.

Pa šta to znači, da li je Vraneš možda avanzovala u direktorku CIA, FBI, pošto u tom obaveštenju i naređuje zaposlenima da poslovne razgovore bez njene saglasnosti ne smeju da prezentuju na veb platformama i društvenim mrežama.

Tu su i neke druge zabrane, koje su, kako je čula, stigle u Narodno sa novom upravom: zabranjeno je, recimo, na bilo koji način iskazivati svoje lične političke stavove (osim ako si za ovu vlast, jer je to onda vrlo poželjno), zabranjeno je da glumci posle predstava publici pokazuju indekse, crvene dlanove i druge simbole studentske i građanske pobune koja se više od devet meseci odvija širom Srbije. …

– Ja protestujem od 1968, od tada sam sa studentima, kao i ratnih devedesetih godina protiv Miloševićevog režima. Tada smo na svim beogradskim scenama pred predstave čitali publici saopštenje u kojem osuđujemo nasilje policije nad demonstrantima, i nikome od nas zbog toga nije bio zabranjen ulaz ni u jedno pozorište. Zaista, ja tako prostačku, nasilnu, huligansku i mafijašku vlast prema sopstvenom narodu kao što je današnja, nisam doživela.

Ali, šta uopšte možemo da očekujemo mi u pozorištima kad predsednik javno navija da njegova banda studentima lomi glave, vilice, da ih gazi kolima, kad penzioniše policajce, daje im otkaze i smanjuje plate ako ne učestvuju u surovom prebijanju i hapšenju studenata. Tolika mržnja prema mladosti i pameti svoje zemlje je monstruozna, patološka – zaista nije normalno da se studentu optuženom za narušavanje javnog reda i mira stavlaju bukagije na noge, i da ga policajci sprovode na očevu sahranu kao da je serijski ubica.

A ti studenti su budućnost Srbije, i oni svakako ostaju. Jer, istorija nas je naučila da su mnogi diktatori, zajedno sa svojim dvorskim „ludama“ završavali na njenom smetlištu i trulili na robiji. Onaj iz devedesetih je sahranjen kao vrabac u svojoj porodičnoj kući u Požarevcu, bez ikakve počasti. Sigurna sam da će se i ovi današnji naći pred zakonom i pravdom, i to vrlo skoro.

Verujem u pobedu studenata

Kako ističe Boba Stojnić, ona duboko veruje u pobedu studenata i građana koji su uz njih.

– Iako nas predsednik u neprekidnim seansama „plinskog svetla“ na svojim televizijama prebrojava kao „nekolicinu terorista i ustaša“, verujem da će se desiti generalni štrajk zaposlenih u svim državnim institucijama, i da će ljudi u policiji i vojsci shvatiti da ne smeju da budu podanici jedne monstruzne svesti i huliganske bande koja je na vlasti, jer će i njihova dela i nedela isto tako ostati zapisani u istoriji.

U odnosu na ove događaje, prema njenim rečima, možda je ono što je ona doživela i negde sasvim očekivano.

– Ako vlast na mesto predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta dovodi Dragoslava Bokana, bivšeg ratnog paravojnog komandanta i svog kompanjona iz 90-tih, dok v.d. upravnika postaje Dragoljub Bajić, pevač koga publika ne poznaje sa operske scene, ali ga javnost zna kao jednog od vođa mitinga SNS- a i pevača za „dvorske nastupe“, onda niko od nas ne bi trebalo da bude iznenađen što se glumci isteruju iz pozorišta, a čula sam da se za aktivnosti obezbeđenja zgrade sada angažuju ljudi iz „ćacilenda“. Ali, ne može mene neki politički, moralni i ljudski otpad koji se trenutno tu našao da ponizi, jer sam ja Narodno pozorište. I ja ću nastaviti da volim svoju kuću, iako neko vreme neću odlaziti tamo.

Kako ističe Boba Stojnić, njena najveća privilegija u životu je njena profesija.

– Ja izgovaram reči najpametnijih ljudi na svetu, skoro šezdeset godina govorim Šekspira, Čehova, Gorkog, Dostojevskog, Nušića, Rostana, Ingmara Bergmana, Mirka Kovača…, moram da znam šta je značenje tih reči i da ih osećam. Za mene je Narodno Ljubinka Bobić, Olivera Marković, Mira Stupica, Miloš Žutić. Tu su moji Stanislava Pešić, Petar Banićević, Jagoš Marković…

Ja sa njima komuniciram, jer u Narodnom njihov duh i energije žive. A to što dođu neki portiri i što vlast angažuju neki ljudi koji nisu dostojni da uđu u bilo koje pozorište ni kao publika, i kažu mi marš napolje, oni nisu svesni da mene niko ne može da izbaci iz Narodnog, ma kakvo nasilje primenio, jer ja tu zauvek ostajem – ističe Boba Stojnić.