0
Mudra je odluka da se napravi ovaj nesvakidašnji spoj iskustva i mladosti jer je to uvek dobitna kombinacija za jedan teatar, kaže Boris Isaković povodom predstave „Čudo u Šarganu“, dok Miloš Samolov smatra da je ključ uspeha što su, vođeni rediteljem, uspeli da dostignu ono što je Ljubomir Simović napisao.
Grupu moralno posrnulih likova koji su okupljeni u kafani „Šargan“, u postavci JDP igra veliki, briljantan ansambl – Anita Mančić, Nenad Jezdić, Boris Isaković, Nebojša Dugalić, Ljubomir Bandović, Sanja Marković, Tamara Dragičević, Jovana Belović, Miloš Samolov, Marko Janketić, Miodrag Dragičević, Aleksej Bjelogrlić i Slobodan Tešić.
Već nakon generalne probe kojoj su prisustvovali i zaposleni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, počeo je da kruži mejl Jelene Kovačević Barać, informacionog stručnjaka, koja nije krila oduševljenje. U njemu se obraća reditelju, i između ostalog kaže:
„Posle današnje generalne probe i mog prvog susreta s Vašom predstavom, moram reći da sam duboko potresena. Simović je zablistao tako smislen i čist kao da je on lično režirao šta je napisao; a opet, jedan stari savremeni komad postao je vlasništvo današnjice. Pandemija, rat u Evropi – sve su to čuda, i svi bismo mi od nemoći da kao Stavra tražimo čudo u koje ćemo da verujemo. Mali smo za život, sve dok god nas ne pretekne, dok ne bude kasno. A kad zaokružite priču Simovićevom himnom kosovskih junaka, i to kao da je izvode specijalci, ili navijačke horde, jedno posebno ludilo našeg društva, sve ste rekli o „Čudu u Šarganu“: o malom i nebeskom, o onom s ivice života (između groblja i gradilišta) i o čudima koja su zablude. O odgovornosti za vlastiti život i sudbinu, o odgovornosti većoj od samilosti, o odgovornosti. Imam potrebu da ponavljam jer naše društvo doživljavam kao dečje, hobitsko, nesvesno uzročno-posledičnih veza. „Čudo u Šarganu“ je jedna zanosna a otrežnjujuća predstava“.
Boris Isaković smatra da je Jagoš Marković u par velikih poteza dao svoje viđenje ovog večitog Simovićevog komada:
– Svima nama preti potop, čuda nam ne pomažu, naprotiv samo nam odmažu ali nada ne sme da se izgubi. Moj lik kaže: „Bože, kolika kišetina, a šta je to napolju, neki miting? Ima da pokisnu…“. Mnogo mi je drag taj Skitnica – kaže za Nova.rs Boris Isaković, koji maestralno tumači ulogu Skitnice.
Milošu Samolovu je dodeljena uloga sredovečnog Stavre, koji stalno čita novine i komentariše događaje u kafani „Šargan“.
– Divan je osećaj nakon premijere i takvog aplauza. Vođeni Jagošem, uspeli da dostignemo ono što je Ljubomir Simović napisao i mislim da je to naš najveći uspeh, da smo oživeli te ljude i da istina progovara iz svih nas. A to nam je i najveći glumački zadatak – priča poznati Samolov, i dodaje:
– Ima toliko rečenica koje su zaista šekspirovske i te naše mudrosti izlaze iz svega toga. Sticajem okolnosti, ja izgovaram tu čuvenu rečenicu „Tebe je nesreća džabe zadesila“. Mislim da je to suština i ovog komada, da učimo iz svoje nesreće a retko kad nam se to desi, ali treba da se ukaže na to.
O utiscima koje su glumci ostavili na publiku, možda najbolje govore reči Jelene Kovačević Barać:
„Svi igraju svoju glavnu rolu, čak ne mogu sa sigurnošću reći ko je glavni junak ove predstave. Sasvim jedan novi Jezda, čovek koji razgovara s mravima. Tamara je puna bola, samo, Miša oštar a zavodljiv. Sanja je velika, tako krhka a tako velikog emotivnog raspona, ustreptala, nemirna, željna, da, ali ne kruta i drhtava. Dugalićevi preobražaji! Anita, žena koju znam, toliko ih takvih znam, ona ima na šta da se osloni, tu svoju kafanu, ona između samilosti i sujeverja. Aleksej, lice golobradog ratnika, to je mitsko lice, od Ilijade pa zauvek…”.
Bonus video: Milena Radulović, premijera predstave „Alisa u zemlji strahova“