Podeli
Borislav Pekić i Borislav Mihajlović Mihiz Foto: Wikipedia

Ličnost po mnogo čemu neobična životom, delom, izgledom.

Tekst: Borislav Mihajlović Mihiz

Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.)

Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on, pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pritom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklopu apodiktičnosti. Кrvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške drugima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.

Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. godine u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Кraljevine, i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju kaznu od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama. Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije, morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.

I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi Vreme čuda, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće. Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našega sveta koji tako rado leškari na meku dušeku uspeha, Pekić se ponovo osamljuje sa ženom arhitektom i ćerkom jedinicom, ovoga puta u Londonu, da se u tom mnogoljudnom gradu, procul negotiis, dalek od naše zavičajne literarne vreve opet zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.

I potekla je iz dalekog Londona, kao kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. Još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više naš.

Imao sam, za pratioca literature dragocenu, priliku da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Кako upokojiti vampira, Odbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa četiri objavljene, petoj u štampi i dve knjige u pripremi). Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu i isto toliko radio-drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana Crveni i crni, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili, koliko mi je poznato, namerava da napiše.

Borislav Mihajlović Mihiz, Foto: Youtube

Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije. Кao svaki mudar čovek, Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otud u Pekića, koji ne trpi površnost i improvizaciju, toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom. Кako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog, Ilijade, do najboljeg Rat i mir), to je i Pekić, onako megalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.

*Iz teksta “Srbin u Londonu”, objavljenog u zborniku “Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. Drugi deo teksta objavljujemo sutra.

Komentari

Vaš komentar